- Бошњаци омануше са подршком Милу Ђукановићу, а сада су у ћорсокаку и код куће, хаос и безвлашће пријете јер су парламентарни избори одржани прије пола године а муслиманско-хрватска Федерација у Сарајеву још увијек нема изабрану владу. Подигла се кука и мотика у Сарајеву, зацрвенили се фесови, забијелиле ахмедије, устало је на ноге кљасто и багаво, да поручи: „Овако више не може“, вриште хоџе и новинари; галаме аналитичари и политичари – сви у глас
- Али, тешко је бити солидаран са примитивном и привидно забринутом свјетином… Славно босанско пропадање неодвојиво је од разбијања Југославије. Због актуелних прилика и осјећаја безизлаза, у Сарајеву су одлучили изаћи на улицу, чиме, још увијек владајућа, војска паразита из СДА, протестује против небеске власти Запада и нацистичког намјесника Кристијана Шмита
- Исход борбе борбе међу Бошњацима одредиће који ће од два табора превладати и којом ће странпутицом кренути Босна: црвеном или зеленом – десном или лијевом. У дебату о избору „најбоље странпутице“ укључили су се и владари свијета, западни мрсомуди и амерички зомбији
- Америчка врата, за десант на Балкан, односно на Републику Српску, отворио је Ентони Блинкен, својим бесмисленим нападом на Предсједника Републике Српске Милорада Додика изјавом: „Милорад Додик се налази на путу Владимира Путина“. Када се преведе на српски, та изјава звучи као највећа похвала и рједак комплимент Додику који је он, постојаном државном политиком и одбраном националног интереса и статуса Републике Српске, вишеструко заслужио. Али, на америчкој верзији енглеског језика, та изјава је опасна пријетња која представља беспризорно угрожавање Додика, Срба и цјеле Републике Српске
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
КОНАЧНО и заувијек, Босна је пропала и у Црној Гори.
Узалуд су новинари и салонски стратези анимирали и Мајке Сребренице, да храбро подрже нашег јединог, вјерујућег и надасве поштеног трговца Мила Ђукановића, ипак, народ Црне Горе није послушао босанске вапаје и гласао је за Милатовића.
Бошњаци су сада у ћорсокаку и код куће, хаос и безвлашће пријете јер су парламентарни избори одржани прије пола године а муслиманско-хрватска Федерација у Сарајеву још увијек нема изабрану владу.
Подигла се кука и мотика у Сарајеву, зацрвенили се фесови, забијелиле ахмедије, устало је на ноге кљасто и багаво, да поручи: „Овако више не може“, вриште хоџе и новинари; галаме аналитичари и политичари – сви у глас.
Али, тешко је бити солидаран са примитивном и привидно забринутом свјетином која не нуди прави одговор на просто питање: која је улога тог народа у архитектури овог хаоса и кад је то, против чега се сада буне, почело?
Прије шест мјесеци, сигурно није, обзиром да „Федерација Алије и Туђмана“ није изабрала своју владу већ четири и по године – тачније, изборна воља исказана на изборима 2018. није никад спроведена јер избори нису битни и зашто мијењати тај однос због задњих избора из 2022. године.
У ствари, славно босанско пропадање није почело тада већ раније и оно је неодвојиво од разбијања Југославије.
Због актуелних прилика и осјећаја безизлаза, у Сарајеву су одлучили изаћи на улицу, чиме, још увијек владајућа, војска паразита из СДА, протестује против небеске власти Запада и нацистичког намјесника Кристијана Шмита; кога је новинар и власник FACE TV, хаџи Сенад, назвао расистом јер са мржњом и расизмом, због (не)културног идентитета, гледа на муслимане, Бошњаке.
Протест пред ОХР-ом открио је да онај народ који је деведесетих на власт у Сарајеву довео Алију, СДА и Муслиманско братство, још увијек није уморан од владања и не прихвата могућност да, вољени, престолонасљедник и сарајевски халифа, Бакир Изетбеговић, остане без власти.
Тужна је истина да Бакир Изетбеговић, у овом тренутку и овој борби, разумије своју, заслужено тешку позицију и да се више не бори за „фотеље“, у власништву династије, већ је присиљен да се бори за опстанак и голо преживљавање.
Одавно, кроз апсолутну власт и апсолутну пљачку, Бакир је научио да наводни „његов народ“, није у културно-историјском ни у цивилизацијском смислу једна и јединствена хомогена заједница. Да то у социолошком смислу није нација и да припадност одређеним политичким обрасцима, које у БиХ, иmплементира Запад, представља најважнију тачку идентитетског ослонца, непресушни извор чврстих веза као и разорних подјела.
Исход ове борбе ће одредити који од два табора ће превладати и којом ће странпутицом кренути Босна: црвеном или зеленом – десном или лијевом.
У дебату о избору „најбоље странпутице“ укључили су се и владари свијета, западни мрсомуди и амерички зомбији.
Америчка врата, за десант на Балкан, односно на Републику Српску, отворио је Ентони Блинкен, својим бесмисленим нападом на Предсједника Републике Српске Милорада Додика изјавом: „Милорад Додик се налази на путу Владимира Путина“.
Када се оваква изјава преведе на српски језик, она, без сумње звучи као највећа похвала и рједак комплимент који је Милорад Додик, постојаном државном политиком и одбраном националног интереса и статуса Републике Српске, вишеструко заслужио… али… на америчкој верзији енглеског језика, ова изјава је опасна пријетња која представља беспризорно угрожавање Додика, Срба и цјеле Републике Српске.
Јер када, из Бијеле кућа, тог царског сједишта највећег империјалног злодуха и најмасовнијих убица, народа, држава и политичких лидера, дође таква оцјена, у којој неку личност упореде са својим највећим непријатељем против кога воде активни и прљави рат у Украјини, онда то значи да су према Републици Српској одапете амричке стријеле и стигле старе америчке фразе, да славни, тотални амерички „рат против тероризма“ добија своју балканску и српску варијанту.
Након Блинкена, огласио се и стари провјерени србомрзац, аналитичка смрдибуба Данијел Сервер, па објаснио, на муслиманској а грађанској телевизији „FACE TV“, да: „Вучић не дозвољава Додику да отцијепи Републику Српску“ и још много тога, што такви болесни без-умови, могу изговорити у кризи способности размишљања.
У атмосфери црногорских пораза и политичких пожара у муслиманско-хрватској федерацији, стигле су и прijетње смрћу адресиране на предсједника СДП БиХ Нермина Никшића и предсједника НИП Елмедина Конаковића.
Мали тузлански папак, најславнији представник ромске заједнице, Денис Бећировић, узданица политички одумрлог Златка Лагумџије, огласио се са позиције члана Предсједништва БиХ из реда Бошњака схватајући да ову прилику треба искористити и заузети фотељу предсједника некада титовог Савеза комуниста а данас Социјал-демократске партије. Због чега се Нермин Никшић, коначно огласио и заказао посебну сједницу Предсједништва, да би објаснио зашто и како, треба организовати власт у муслиманско-хрватској федерацији.
У причу око угрожености Нермина Никшића и Елмедина Конаковића укључио се преко FACE TV, и стари ратни полицајац из Тешња, вјечити кандидат за врућу Бакирову фотељу лидера СДА, Шемсудин Мехмедовић.
Он је затражио оставку или смијену тек изабраног директора Обавјештајно- безбједносне агенције Алмира Џуве јер је, по његовом, у року од два сата, морао знати ко пријети и ко угрожава живот Никшићу и Конаковићу.
Мехмедовић је изразио забринутост да се на овај начин његова вољена Странка демократске акције може угрозити подметањима како је то терористичка странка („а зар није“) и како је спремна терорим и насиљем бранити своје учешће у власти.
И на крају: бивши Реис улема Мустафа еф. Церић, овај пут са врло скромне Facebook- позиције, која је подржана објавом у дневном листу Аваз, поставио је шест питања Никшићу и Конаковићу.
Писмо је почео врло патетично:
“Бошњаци, хеј, изгубљеници, гдје сте ви? Нема вас, нема вас у Босни (и Херцеговини) тамо гдје вас треба бити, већ вас има нешто мало тамо гдје сте у мањини… тамо гдје сте у већини има вас много, али стојите и чекате пред мањином да сазнате да за вас нема мјеста у власти с њима зато што вам не ваља ни вјера ни нација ни држава“.
А кад Церић каже „Бошњаци“ он мсли на СДА.
У трактату „шест питања“, Церић оживљава стару политичку авет са Косова Сејду Бајрамовића, откривајући да се он повампирио у новим представницима Бошњака, који су „издали нашег Богића Богићевића“.
Бивши реис Церић није Богића назвао „српским Сејдом Бајрамовићем“ него „нашим, босанским јунаком“. Никшића и Конаковића је напао због политичког договора о власти, који праве са странкама, са којим је СДА увијек била у власти и савезу. Катастрофа је, за Церића да то неко други учини без СДА.
„Е моји Бошњаци“, тужним гласом обратиће се Церић својим Бошњацима.
Кукала им мајка, кад су његови.
Додај коментар