Коментари Одабрано

Галијашевић: Додика нападају јер неће да српски народ ново доба дочека под управом странаца

У БиХ ПОСТОЈИ НАЈГОРА ПРОЈЕКЦИЈА ДРЖАВЕ И КОЛОНИЈАЛНЕ ПРАКСЕ – У САРАЈЕВУ И МОСТАРУ НИСУ ПРОТИВ
  • Маниром великог државника свјесног друштвених проблема и ограничења са којима се суочавају малобројни народи, Милорад Додик је на свом Инстаграм налогу написао: „То подразумијева сталну борбу против колонијалне управе коју промовишу канцеларије америчке и британске амбасаде, а које прате сатрапи већине других европских земаља које не смију да се побуне“
  • Додик се није окретао према Бошњацима и Хрватима, нити је покушао држати лекције народима који нису способни артикулисати државотворну идеју и преточити је у рационалну политику. Са намјером да избјегне та врло честа унутрашња препуцавања, мудро је избјегао да даје повода за мучне унутрашње сукобе и расправе које у Сарајеву увијек прижељкују и креирају
  • Бити слободан и не бити послушна, колонизована маса, мора бити главни циљ сваког народа али, у свјету западне хегемоније и кукавичких политика у БиХ то је опасно. Додик указује: „На Западу данас кажу да неће да разговарају са нама, а ако ја разговарам с неким другим, то за њих није прихватљиво, него нам још намећу рјешења“
  • Слушати и бити покоран јачем – кукавички пузати и клечати пред силом, одустати од јеретичких мисли о слободи и праву, једина су политика коју заступају у Сарајеву, а однедавно и Мостару, у коме су задњих дана маја „удијелили“ годишњу медијску и политичку награду „Вечерњаков печат“– америчком амбасадору Мајклу Марфију, високом представнику Кристијану Шмиту и шефу делегације Европске уније Јохану Сатлеру, уз жалосно образложење да су се прометнули у лобисте за БиХ

Извор: Факти

Аутор: Џавад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“

„СРПСКИ народ не смије дочекати ново вријеме под колонијама странаца јер би то значило да ће у будућности имати катастрофалне позиције које ће довести до његовог нестанка“, написао је предсједник Републике Српске Милорад Додик на свом Инстаграм налогу, напомињући:

„То подразумијева сталну борбу против колонијалне управе коју промовишу канцеларије америчке и британске амбасаде овдје, а које прате сатрапи већине других европских земаља које не смију да се побуне“.

Маниром великог државника свјесног друштвених проблема и ограничења са којима се суочавају, бројем мали народи, Додик се није окретао према Бошњацима и Хрватима, нити је покушао држати лекције народима који нису способни артикулисати државотворну идеју и преточити је у рационалну политику. Са намјером да избјегне та, врло честа унутрашња препуцавања, Додик је, мудро избјегао давати повода за мучне унутрашње сукобе и расправе које у Сарајеву увијек прижељкују и креирају.

Да не буде забуне, ево изјаве која јасно истиче шта Срби не желе и шта им је намјера, који политички циљ су одредили.

Бити слободан и не бити послушна, колонизована маса, мора бити главни циљ сваког народа али, у свјету западне хегемоније и кукавичких политика у БиХ то звучи опасно.

„На Западу данас кажу да неће да разговарају са нама, а ако ја разговарам с неким другим, то за њих није прихватљиво, него нам још намећу рјешења“, истакао је Додик.

У Босни и Херцеговини, као глобално, најгорој пројекцији државе и колонијалној пракси, коју граде политички пигмеји са Запада, Бошњаци и Хрвати, имају другачије визије и циљеве.

Слушати и бити покоран јачем – кукавички пузати и клечати пред силом, одустати од јеретичких мисли о слободи и праву, једина су политика коју заступају у Сарајеву, а однедавно и Мостару, у коме су задњих дана маја 2023., по обичају „удијелили“, своју престижну, годишњу медијску и политичку награду „Вечерњаков печат“.

По најутицајнијем хрватској новини, особе 2022. године у БиХ, у избору „Вечерњаковог печата“ су била тројица међународних дипломата који су се, како је речено, прометнули у лобисте за БиХ – амерички амбасадор Мајкл Марфи, високи представник Кристијан Шмит и шеф делегације Европске уније Јохан Сатлер.

Каква карикатурална акција и јадно објашњење.

Западне дипломате о којима је ријеч, нису никакви лобисти за БиХ, него су лобисти и извршиоци њемачких планова о промијени хрватског положаја у БиХ на штету Бошњака и БиХ, уз промијену политике и бјекство, главом без обзира од Републике Српске, СНСД-а и Милорада Додика који „богохулно“ заступа и јавно промовише право свога народа да буде слободан у својој земљи.

А тек бошњачка политика, кроз жвале Дениса Бећировића, какве је све полтронске идеје износила и унутрашње сукобе покретала, само зато, да се власт Запада у БиХ представи као неопходна и богом-дана али и да се освоји црвени трон бивше комунистичке партије, након истека другог мандата Предсједника СДП Нермина Никшића.

„Натофилија“ и свакодневно клањање „богу Западу“, у БиХ је на најгори могући начин спојила религију и идеологију.

Нападати на оданост и послушност НАТО, Европској Унији, Америци, Британији и Њемачкој, тако би по чемеру и јаду у политици Мостара и Сарајева, требало бити исто што и вријеђање цјеле Европе и континента.

Напади на тежњу Републике Српске да буде слободна, претварају се у нападе на самог Додика, јер по критичарима са Запада, „слобода није записана у Уставу“, па су такви захтијеви, просто, рушење западног, уставног поретка у БиХ.

Тако смо постали свједоци планетарног, умјетног стварања новога деликта мишљења и прогону.

Ријеч је о хајци на локалног, слободоумног реформатора и западном покушају да се зачепи губица свакоме тко говори супротно од онога што је записано у Вашингтону, Лондону или Берлину. Истовремено премјешта се то питање с интелектуалног или идеолошког на кривично-правно поље; свако би противљење, ругање или оглуха могло постати разлогом за кривични прогон, кажњавање и осуду.

Оно што помпезно називају „кршењем дејтонског устава“ није ништа друго него рат против различитости који води један пљачкашки и неморални менталитет.

Наравно, ријеч је о хајци на Милорада Додика, која се иза брда ваља већ дуго и харанги западног, политичког-медијског-војног-обавјештајног и финансијског монструма и вампира, који је на Балкан дошао пуштајући потоке невине крви и са лажима о кривици некога другог, углавном локалног, једнако угроженог и худог фактора.

Политика, локална и глобална, под плаштем величања природнога стања, упустила се у хвалисање послушног и блаженог незналице, који је својом заглупљеношћу задржан у евроинтеграцијском ћудоређу и крепости.

Малим народима, а посебно сиротињи и сељацима, нису потребни ни слобода, ни образовање: то је намијењено само западним народима и њиховим богатим сталежима.

У раздобљу сложених геополитичких конфронтација и опадања силе, западним моћницима треба кудикамо више од заосталог човјека или некога коме је затајио ум.

Бескористан и штетан по њих, окретан дух какав видимо код Додика, Западу не треба, као ни учени људи, већ му требају послушни идиоти. Јер, ново западно доба, не цијени високу ученост и образовање, зато што се оно може купити и фалсификовати.

Нааравно, било би погрешно повјеровати да је наш проблем само у лику таквог идиота који се препознаје у Бакиру Изетбеговићу и наслеђеној династичкој мрежи. Јесте и то: али Босна је пуна клонова обојених у црвено и зелено, који рецитују научене мантре и говоре све оно што не мисле и не раде.

Штавише, западни кумири које славе Бакир и Титина босанска копилад свакако су на другом мјесту и зову се: варљиви сјај, лажни животни стандард, шпекулације, блефирање, лажи и пропаганда. Телевизија, успијева у том погледу, на неким каналима, потјерати безвриједност до крајњих граница да човјек буде присиљен умукнути, док идиоти краљују као господари у нашим медијима, те као нове царске дангубе, никада се не зацрвене због свог незнања: чак шта више, они себи, на томе, топло честитају.

Чим се спомене култура они одмах извлаче Сороша а у резерви припремају свој НАТО и хушкају своју публику.

Славодобитан повратак неписменога у телевизијску мрежу, збива се под знамењем гордости и несвјестан своје мање вриједности, он је велика лајава губица која мора ушуткати своје непријатеље.

Кад би таква насртљива, позападњачена будала једног дана успјела без остатка завладати нашим друштвом, онда би се људско биће почело сматрати идиотом, чудним примјерком тог племена на путу изумирања, које још дубоко штује слободу и говори са слободарским заносом: као Додик.

Зато се људима попут Додика, у овом свијету, ријетко шта признаје а поготово се њихова храброст не опрашта.

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар