Галијашевић: Запад и његова политика протектората побједили су у ФБиХ, али су поражени у судару са политиком Додика!

• Додикова политика је политика Дејтонског споразума, који је РС ставио у ранг државе која брине о себи, зарађује за себе и не гура руке у туђе џепове, као политичко Сарајево. Он је једини стварни национални државотворни лидер на Балкану! Запад је хтио да на овим изборима уклони и њега и његову идеју са политичке сцене
• РС је извор најважнијег спољнотрговинског суфицита Србије – при чему се у РС не живи ништа лошије него у Србији, иако је Србија често врло кооперативна са Западом, а РС у конфронтацији због одбране свог статуса. У РС се не живи ништа горе него код Бошњака који су били полтрони свакој империји или у Хрватској, под крилом Запада
• Србији не треба политика у којој ће Јелена Тривић, британски шпијунчић, доћи у «Око магазин» на РТС-у, шест сати прије почетка изборне тишине. Србија треба да себи постави питање – какву Републику Српску жели. Желите ли слаби привезак, желите ли НАТО снаге на граници БиХ и у РС, желите ли РС као непријатељску творевину, као врата кроз која ћете у НАТО и ви проћи лакше? Ако желите, онда вам је ова Република Српска сметња. Онда морате довести америчке и британске шпијуне на власт

Извор: Факти

ЕКСПЕРТ за безбедност Џевад Галијашевић дао је интервју Serbian Radio Chicago посвећен изборима у БиХ.

Његова почетка процена је: „Додик је побједио, а Изетбеговић изгубио“. Разговор је даље текао овако:

* Како коментаришете резултате избора?

– Велики побједник је СНСД јер је то најутицајнија странка у цијелој БиХ. Добила је двије важне позиције које се бирају директно -предсједника РС и српског члана Предсједништва БиХ. Додик је побједник у три четвртине општина у РС. Његов СНСД ће формирати власт и има довољно капацитета да то уради сам.

Кад се на то дода коалициони потенцијал у који улазе Социјалистичка странка Петра Ђокића и Чубриловићев Демос, Уједињена Српска Ненада Стевандића, па и позиција Ненада Нешића – јасно је да Додик предводи коалицију која има више од двије трећине подршке у парламенту и способна је да очува стабилност РС.

Стејт департмент, Велика Британија и Њемачка, уз механизме ЕУ, НАТО, НВО и медија предводе идеју да у БиХ треба да се води политика протектората. Они су побједили у Федерацији, али су поражени у судару са политиком Додика!

Они нису успјели да поразе Додика и да промјене људе из РС, иако су се служили разним играма – па чак и сумњивим ситуацијама као што су гласања појединих коалиционих партнера при избору предсједника РС.

Подршка (коалиционих гласова) за Жељку је била већа него за Додика што показује политичку режију и договорену активност. Покушало се срушити Додика на овим изборима – умањити његов кредибилитет.

Он је једини стварни национални државотворни лидер на Балкану! Запад је хтио да на овим изборима уклони и њега и његову идеју са политичке сцене.

Његова политика је политика Дејтонског споразума, који је РС ставио у ранг државе која брине о себи, зарађује за себе и не гура руке у туђе џепове, као политичко Сарајево.

* Каква Република Српска је потребна Србији?

– Требало би да је Србији потребна јака РС која ће бити стратешка дубина саме Србије. Додик је то постигао:

1) РС је извор најважнијег спољнотрговинског суфицита Србије – при чему се у РС не живи ништа лошије него у Србији, иако је Србија често врло кооперативна са Западом, а РС у конфронтацији због одбране свог статуса. У РС се не живи ништа горе него код Бошњака који су били полтрони свакој империји или у Хрватској, под крилом Запада.

2) РС је натјерала БиХ да не уђе у НАТО пакт. То Србија треба да подржи. Србија је наводно статусно неутрална иако је ИПАП-ом и другим споразумима далеко више одмакла у сарадњи са НАТО него БиХ која је под НАТО окупацијом.

3) РС је наметнула Босни да не призна Косово и да се не уништи српски идентитет који је тамо сијан десетинама вјекова, гдје ни једна рјечица ни улица нису имале албански назив до окупације 1999.

Тако је Босна стала геостратешки иза леђа Србије.

Није кнез Лазар отишао на Косово због мита, него зато што је војнички знао да се Србија не може бранити у Нишу и Београду. Ако пада Косово, пада цјела Србија.

4) Став Додика, његово «НЕ» санкцијама Русији је морални став. Србе је НАТО бомбардовао. Потом су услиједиле санкције. Ако би се Срби укључили у увођење санкција својим пријатељима, било би то исмијавање властите историје!

НЕ НАТО пакту, НЕ Косово и НЕ санкцијама. То је политика Милорада Додика и таква политика би нормалној Србији била потребна.

Србији не треба политика у којој ће Јелена Тривић, британски шпијунчић, доћи у «Око магазин» на РТС-у, шест сати прије почетка изборне тишине. Или, политика у којој ће Мирко Шаровић, предсједник СДС бити интервјуисан на ударној националној телевизији у Србији.

Ако Србија бира између персоналитета Тривић-Шаровић, а не политику НЕ НАТО пакту, НЕ лажном Косову и НЕ санкцијама, онда Србија треба да се преиспита и да сама себи постави питање – какву Републику Српску жели. Желите ли слаби привезак, желите ли НАТО снаге на граници БиХ и у РС, желите ли РС као непријатељску творевину, као врата кроз која ћете у НАТО и ви проћи лакше?

То је кључно питање одбрамбене политике Србије. На тим питањима Србија треба да дефинише своју политику. Желите ли у НАТО, желите ли заиста признати Косово и желите ли увести санкције Русији. Ако желите, онда вам је ова Република Српска сметња. Онда морате довести америчке и британске шпијуне на власт.

Вучић и Додик сарађују и срећу се на разним скуповима, и надам се да размјењују информације и координирају и надам се да у Београду не постоје довољно снажне одметнуте снаге.

Тривић и ПДП су «муслиманска браћа» за Републику Српску. Они су јутро послије избора били у британској амбасади у Сарајеву. Замислите да неко ко је изгубио изборе буде примљен код замјеника амбасадора са захтјевом да се понове избори у цјелој РС.

Замислите то лицемјерје да се не скрива поданички однос према Британији и то да сте њихови шпијуни. Погледајте колико је новца добила ПДП за кампању. Процурио је извјештај генерала Националне агенције за безбједност САД који каже да Тривић тражи да се умијеша у реторику СНСД.

Тражила је да продаје патриотску причу, док је, како пише, спремна да слиједи политику деинституционализације и развлашћивања РС. Она је спремна да реализује политике слабљења ентитета и уклањање блокада.

* Комшић је опет изабран бошњачким гласовима. Пленковић је прегласавање назвао нездравом поруком. Милановић је Комшића назвао преварантом и рекао да је спреман да подржи територијалну самоуправу Хрвата у БиХ. Сарајево је рекло да ће Милановић бити проглашен за персону нон грата…

– Комшић је британска прича, антихрватски члан Предсједништва који цио свој кабинет и сараднике бира из редова Бошњака. Хрвати то неће дуго трпити, отпор ће бити снажан, политичке одлуке истрајне и све ће радити уз подршку Ватикана, Берлина и појединих католичких центара Европе.

Ако прогласе уједињење хрватских кантона у једну територијалну јединицу и важење одређених прописа на том терену, то ће бити опасна игра јер морају негирати легитимитет високог представника, а тада би високи предстаник постао инструмент за кажњавање Хрвата. Хрвати би онда морали да крену путем којим иде РС, а то је да се западни интервенционизам и ОХР стави гдје и припада, на нелегитимно разбојничко мјесто.

* У каквој се сада позицији налазе Изетбеговић и СДА?

ХДЗ може вратити у политичку игру Изетбеговићеву СДА, а да онда и од СНСД затраже да буду дио заједничке коалиције на нивоу БиХ. Тако бисмо имали подјељену политичку моћ у Сарајеву. У Парламенту и извршној власти би био утицај СДА-ХДЗ-СНСД, а у Предјседништву БиХ би била Цвијановић и антихрвати Комшић и Бећировић.

Комшић је овај пут био прескуп за СДА која му је организовала бирачко тијело. Када је то тијело затребало странци, СДА га није могла вратити себи.

Пораз Изетбеговића је стратешки пораз идеологије освајања простора џихадом. Радикалном исламизацијом Бошњака довео је до тога да Бошњаци изгубе осјећај да БиХ треба да буде заједничка држава.

Ако је заједничка, онда не смијете провоцирати једног странца да незаконитим и неморалним рјешењима продубљује сукобе три народа.

Међутим, и СДП, као и СДА, има циљ да се Босна унитаризује!

Разлика између СДА и СДП је у томе што је СДП врло негативно настројена према предједнику Турске Ердогану, Ирану и Саудијској Арабији.

СДА је побједила у свим муслиманским кантонима, осим Сарајева, тако да побједа СДП и није много увјерљива.