Како вас, Мектићу, није срамота да тврдите да је новинар оно о Сребреници извадио из контекста?

• Ваша изјава о „геноциду у Сребреници“ била би исто као кад бих ја тврдио да су на мој Дрвар, у мају четрдесет четврте, из авиона скакали партизани, а не фирерови падобранци
• „Прочитајте ово, Драгане Мектићу, и ако имате огледало – станите пред њега па се упитајте да ли новинар („Вечернјег листа“) ишта од овога што је написао лаже… Ово вам кажем за ваше добро. Јер, останете ли исти, у овој земљи јада и чемера, нећете моћи бити ништа друго до послушник оних са башчаршијских сећија“
• О „Србској части“ знали сте све и то само неколико часова послије објављивања оних фотографија, али зато о „Аскерима“ већ данима ништа не знате…
• „Да ли сте чули за Грозду Делић из села Црквине, код Горажда, којој су муслимани уморили четири сина, кћер, зета, унуку и још четири блиска рођака, и то још деведесет друге. И то још много прије Сребренице. Али сте се зато безброј пута чули, а можда и састали са Муниром Субашић (и нека сте, јер је и она страдалник посљедњег рата)…

Г. Драгане Мектићу,

Откако сам се почео бавити послом новинара увијек сам некако настојао да најприје подастрем чињенице па да се тек онда окренем саговорнику како би он то све прокоментарисао. Чиним то и овога пута.

Отворена писма обично се пишу некоме. И са некаквим поводом. Ви би требало да сте неко. Али о томе данас нећу.

Окренућу се поводу, односно вашој (знам ја написати и велико слово В, али…) изјави коју сте дали новинару загребачког „Вечерњака“. У њој велите како би Срби, дакле они којима би и ви требало да припадате, „требало да прођу катарзу и признају геноцид у Сребреници“.

Читао сам и слушао још пуно прича о вама. Многима од њих нисам вјеровао јер су се оне косиле са потезима које вуче човјек који би требало да буде међу људима. Али, ово посљедње једноставно ме натјерало да вам напишем отворено писмо.

Уз безброј штошта другог питаћу вас да ли сте чули за Грозду Делић из села Црквине, код Горажда, којој су муслимани уморили четири сина, кћер, зета, унуку и још четири блиска рођака, и то још деведесет друге. И то још много прије Сребренице. Али сте се зато безброј пута чули, а можда и састали са Муниром Субашић (и нека сте, јер је и она страдалник посљедњег рата)…

Сјећам се како сте напали једну новинарку због тога што њен син студира под некаквим „сумњивим околностима“ у иностранству. А син те новинарке данас је најмлађи доктор наука у нашој Републици Српској…

О „Србској части“ знали сте све и то само неколико часова послије објављивања оних фотографија, али зато о „Аскерима“ већ данима ништа не знате… Могао бих вас подсјетити и на тазе како друго до ратнохушкачке изјаве Церића, Дудаковића те бројних других Токића, Суљагића. Халиловића… Али…

2.

Знаш, Драгане, у Титово вријеме на пут политичара кретало се од везања пионирске мараме па преко омладинаца и кандидата за Партију да би се на крају постало „онај одозго“. Ви сте све то прескочили тако да данас, и то преко ноћи, хоћете да причате са директором ЦИА. Преко ноћи хоћете да будете неко и нешто…

Из вашег Прњавора може се свугдје у свијет, али ви не можете од шефа Полицијске станице у том граду одмах преко ноћи ходити пут централа, на примјер, израелског Мосада…

Послушајте ме, Драгане! Не може се преко ноћи постати човјек који би ову земљу требало да штити од бројних лажи и још више недобрих људи…

И опет ћу о „Вечерњаку“, односно круни свих ваших политичких странпутица и посртања.

Како вас, Драгане Мектићу, није срамота да тврдите како је новинар извадио из контекста оно што су сви објавили? Јер, тај исти новинар пустио је тонски запис у којем смо сви, осим Цицка Бјелице, чули да сте рекли то што је „извађено из контекста“. Ваша изјава о „геноциду у Сребреници“ била би исто као кад бих ја тврдио да су на мој Дрвар, у мају четрдесет четврте, из авиона скакали партизани, а не фирерови падобранци.

Прочитајте ово, Драгане Мектићу, и ако имате огледало станите пред њега па се упитајте да ли новинар ишта од овога што је написао лаже… Ово вам кажем за ваше добро. Јер, останете ли исти, у овој земљи јада и чемера, нећете моћи бити ништа друго до послушник оних са башчаршијских сећија. А не човјек који би требало да се поноси својом ратном прошлошћу и народом којем припада.

С поштовањем (ово је само из куртоазије)

Славиша Сабљић,

умировљени новинар