- Уставни суд БиХ нескривено својим одлукама иде у правцу преобликовања сложеног федералног државног уређења према унитарном. Неуставни и насилни трансфер надлежности са ентитета на БиХ, потврђени у Уставном суду БиХ, иду искључиво у правцу унитаризације
- Својим слободним дјеловањем постаје најјачи адут у рукама свих заговорника неке нове уставне стварности супротне дејтонском Уставу БиХ
- Тај рушилачки суд „тумачењем“ одваја коститутивност народа од територије, даје јој симболичан елемент плуралистичког друштва одузимајући кључну улогу народа и територије у федералном представљању, злоупотребљава одредницу о суверенитету, територијалном интегритету, политичкој независности и међународном субјективитету
- Тренутно фактичко дјеловање, без ентитетске попуне, даљим дјеловањем странаца, кршењем уставних надлежности, потпуним одсуством и легитимитета и легалитета, Уставни суд се претварио у орган самовлашћа са несагледивим посљедицама у правцу апсолутне негације функционисања свеукупног државноправног и политичког система БиХ
- Кључ спречавања даље разградње БиХ, налази се у повратку Уставног суда БиХ на изворну дејтонску надлежност, а доношење Закона о Уставном суду БиХ услов је уставноправне стабилизације, ако је уопште могуће исправити већ начињену штету
Аутор: Синиша КАРАН, професор уставног права
УСТАВНИ суд БиХ је тренутно антидејтонски, неуставан, непостојећи, самопрозвани, самозвани, просто – отуђени центар /све/моћи групе странаца и домаћих унитариста, оцијенио је професор уставног права Синиша Каран.
Осврнувши се на јучерашњу одлуку крњег Уставног суда БиХ о стављању ван снаге Изборног закона Републике Српске, Каран је у колумни за Новинску агнецију Републике Српске – Срну навео да питање функционисања и опстанка Федерације БиХ, питање уставноправне контроле федералних односа и расподјеле надлежности, стварање перцепције да је дејтонски Устав једно прелазно рјешење – постаје оквир суштинске промјене Устава де факто поступком ревизије Устава без промјене иједног слова.
Колумну професора Карана Срна преноси у цјелости:
Уставни суд БиХ се нашао у улози институције која ће то потврдити и провести својим „коначним и обавезујућим“ одлукама, чије непровођење је кривично санкционисано.
Уставни суд БиХ, умјесто да чува Устав, дао је себи за право да га тумачећи (по својим правилима) мијења, чинећи ревизију уставних норми језичким и општим тумачењем норми, као и тумачењем правно-политичког, унитарног миљеа, те уз помоћ међународних фактора.
Уставни суд БиХ својим одлукама битно мијења уставни положај ентитета у односу на БиХ. Истовремено је себи омогућио дјеловање које је ван домета и контроле ентитета који чине супстанцијално биће БиХ.
И умјесто да штити Устав БиХ, својим одлукама врши разградњу изворних уставних начела и ствара уставносудски оквир за неку нову унитарну државу, упуштајући се у оцјене политичке и дискреционе природе одлука државних органа, цјелисходности и сврсиходности тих одлука.
Уставни суд БиХ нема право да се се упушта у редистрибуцију надлежности све док та надлежност није у супротности са Уставом, јер он нема овлаштење за утврђивање друштвених односа и за оцјену и контролу законодавне политике.
Уставни суд БиХ не само да је изашао из оквира уставне надлежности, ушао у законодавну сферу, већ је дао ново тумачење свим уставним нормама. Тако је тај и такав уставни суд одредио да је Преамбула Устава са снагом нормативног дијела и на бази тог тумачење донио најтежу одлуку и потупо прекомпоновао договорене принципе преко одлуке о конститутивности народа на цијелој територији БиХ.
Тај рушилачки суд „тумачењем“ одваја коститутивност народа од територије, даје јој симболичан елемент плуралистичког друштва одузимајући кључну улогу народа и територије у федералном представљању, злоупотребљава одредницу о суверенитету, територијалном интегритету, политичкој независности и међународном субјективитету.
За Уставни суд су изборне јединице територијални, а не и етнички федерализам, успостављају равнотежу између грађанског и етничког и уводе их (мимо дејтонског споразума) у структуре државне власти, раздвајају етнос и територију, злоупотребљавају уставне норме о људским правима, састав БиХ (два ентитетеа и три коститутивна народа) представљју као преговарачку грешку, дају објашњене да је ентитет само територија, други административни дио локалне самоуправе.
За Уставни суд је све постало дискриминација што је етнотериторијално (а што је једино дејстонска одредница и принцип), врше деетницијацију придјева српски, проглашавају „непријатељем“ грађанске државе.
Такође, дају тумачење да су све надлежности БиХ, а само неке делегиране нижим нивоима (ентитетима), игноришу позитивну енумерацију надлежности у корист ентитета, принцип супсидијарности тумаче једнозначно у корист заједничког нивоа, и велики број других неуставних и антидејтонских дјеловања.
Уставни суд не представља никакву „надвласт“, односно „надуставно“ тијело у односу на друге државне, посебно ентитетске органе (парламент, извршне органе и судове), да доноси одлуке ван овлаштења одређених Уставом.
Уставни суд ни у једном свом сегменту, због праксе коју је усвојио, није под друштвеном контролом ниједне институције власти на било ком нивоу. Својим слободним дјеловањем постаје најјачи адут у рукама свих заговорника неке нове уставне стварности супротне дејтонском Уставу БиХ.
Уставни суд БиХ нескривено својим одлукама иде у правцу преобликовања сложеног федералног државног уређења према унитарном. Неуставни и насилни трансфер надлежности са ентитета на БиХ, потврђени у Уставном суду БиХ, иду искључиво у правцу унитаризације.
Супротно континенталној правној школи централизоване судске контроле уставности и строгој примјени устава и уставних процедура, Уставни суд се понаша као амерички Врховни суд којим је у систему подјеле власти и прикривени законодавац.
Уставни суд БиХ, умјесто да на бази већ утврђених правила врши само примјену на појединачне случајеве (европско право), ради управо супротно – на бази појединих случајева одређује правила (прецедентно англосаксонско право).
Са широко постављеним надлежностима, избором и саставом Суда (три нису држављани БиХ и без судија из Републике Српске) свједочи о ограничењу суверености БиХ, али и о нескривеној унитаризацији и негацији конститутивног српског народа и ентитета.
Уништен је уставни принцип федералног представљања у Уставном суду БиХ. Устав БиХ, респектује принцип федералног представљања у Уставном суду БиХ на штету етничког, али ни то представљане нема заштиту у процесу доношења одлука простом већином (три странца и два Бошњака).
Уставни суд БиХ кроз уставни оквир „духа устава“, кроз призму унитарно-грађанске опције, правно тумачење по истом принципу, као и стварањем уставне праксе са циљем елиминације основног дејтонског уставног одређења БиХ као етно-грађанске сложене државе и ентитета као федералне јединице, незаустављиво води у правцу потпуне разградње бића и уставне структуре БиХ.
Тренутно фактичко дјеловање, без ентитетске попуне, даљим дјеловањем странаца, кршењем уставних надлежности, потпуним одсуством и легитимитета и легалитета, Уставни суд се претварио у орган самовлашћа са несагледивим посљедицама у правцу апсолутне негације функционисања свеукупног државноправног и политичког система БиХ.
Изградња позиције Уставног суда БиХ као уставотворца, дјеловањем као судократија и надвласт, постаје озбиљан фактор дестабилизације.
Дакле, кључ спречавања даље разградње БиХ, налази се у повратку Уставног суда БиХ на изворну дејтонску надлежност, а доношење Закона о Уставном суду БиХ услов је уставноправне стабилизације, ако је уопште могуће исправити већ начињену штету.
Додај коментар