Кецмановић: Бењамин Калај наш савременик

• Калајева конструкција о богумилској Босни, по којој ова православна јерес чини јединствен босански или бошњачки супстрат свих становника Босне, од којих се дио православизирао па србизирао, дио католицизирао и кроатизирао, а дио исламизирао, али остао вјеран изворном бошњаштву. Елем, нису Бошњаци православни Срби конвертити на ислам, него обратно: Срби су Бошњаци који су примили православље и, по симетрији, вјерско-национално, и српство
• Једино што су у Сарајеву реализовали од Калајевог програма то је завађање Срба и Муслимана, и отуд наслов овог текста „Калај наш савременик“, а могао би да гласи „Три живота Бењамина Калаја“ или „Од Калаја до Шмита“, или „Неоклајевштина на дјелу“
• Није се још ништа битно промијенило, и не треба имати илузије да ће то брзо и лако ићи. Уосталом, бошњачка дјеца у Федерацији данас у осмогодишњим школама уче своју националну и историју БиХ према наставном програму као да га је написао Бењамин Калај, и не знају да се ради о креацији окупатора у функцији империјалне експанзије
• Република Српска има своје наставне програме, а и књиге, као што је Душанићева, да српска дјеца не забораве шта и како је стварно било. Али, и да препознају шта им се данас дешава

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

АНДРИЋ је у уводу своје докторске дисертације написао: „Речено је да је освајањем Цариграда ’европском човечанству нанета рана’. Биће да је мало земаља које су овај удар имале теже и болније да осете него што је случај са Босном.“

Није ни чудо, „ропство под Турцима“ трајало је неколико вијекова. Али ,када је одсјај устаничке артиљерије из Србије обасјао слободом и небо изнад лијеве обале Дрине, на босанску земљу умарширала је Хабзбуршка империја.

Српски устанци у Крајини и Херцеговини, понегдје и уз подршку муслимана, остали су локалног карактера и кратког домашаја, али су оставили сјеме заједничког отпора које ће касније проклијати, у идејама Младе Босне.

Нови окупатор је, напротив, радио на разбијању сарадње Срба и муслимана. Био је то Калајев пројекат стварања интегралне босанске нације. Наравно, био је то саставни дио шире стратегије у кооперацији Беча и Ватикана.

Са једне стране Беча, који је тежио да преко Србије и српске БиХ себи пробије пут ка топлим морима и пресјече везе Русије са српском православно-словенском браћом до надомак Константинопоља. И, са друге стране, Ватикана, који се преко фрањевачких мисионара кроз Босну сребрену ширио на Исток.

Калај је, међутим, био оригинални и креатор и реализатор конкретизације те стратегије и утолико је завриједио наслов најновије књиге Јована Душанића: „Бењамин Калај некрунисан краљ Босне“.

Калајево импресивно знање и памет, па и познавање Срба стечено током дипломатске службе у Београду, те креативност у проналажењу рјешења у уредовњу Босном, што је ставио у службу царства, чини га изузетним колико и његово безмало краљевско самовлашће, какво је у Босни успоствио овај по главном задужењу министар финанасија Двојне монархије у Бечу.

Постоји монографија о Калају коју је под менторством Милорада Екмечића, као докторат написао Томислав Краљачић, сарајевски професор који је преминуо у избјеглиштву у Београду ’90-их. Ово референтно дјело, волуминозно са обимном научном апаратуром, послужило је Душанићу као основа да на десетак табака, сажето, једноставно, читко и питко, те обогаћено новијим прилозима на тему, напише ову књигу која ће стићи до много шире публике која не воли да чита и посебно не велике књиге.

Душанић се, како сам истиче, не бави архивским истраживањима нити примарним историјским изворима, али се ослања на провјерене историјске чињенице као полазиштем тако да његова дјела проналазе пут до савремене проријеђене читалачке публике и представљају изузетак по тиражу и броју поновљених издања. Оне су више од публистике, али не мање од науке, нека врста научне публицистике, неријетко бестселери.

Како је Калај краљевао у Босни, најбоље илуструју поднаслови у централном и најобимнијем поглављу (Калајева владавина у БиХ) Душанићеве књиге: Отежавање веза и контакта Срба са две стране Дрине; Спутавање српске националне свијести; Опструкција зближавања православаца и мусллимана; Фаворизовање католика-језуита; Покушај потчињавања православне цркве; Покушај стварања босанске националне идеологије.

Да би чвршће интегрисао Босну у Двојну монархију, Калају је претходно било неопходно дубље интегрисати вазда, што вјером, што нацијом, што историјом и колективном свијешћу подијељену, Босну под економски, културно и политички доминантном српском националном елитом спрам католичанством и исламом отуђених комшија.

Калајева конструкција по којој ова православна јерес чини јединствен босански или бошњачки супстрат свих становника Босне, од којих се дио православизирао па србизирао, дио католицизирао и кроатизирао, а дио исламизирао, али остао вјеран изворном бошњаштву. Елем, нису Бошњаци православни Срби конвертити на ислам, него обратно: Срби су Бошњаци који су примили православље и, по симетрији, вјерско-национално, и српство.

Калај је концепт заокружио Црквом босанском, писмом Босанчицом, стећцима као окамењеним свједоцима заједничког богумилског коријена свог становништва БиХ.

Аустроугарска је направила репрезентативан Земаљски музеј у Сарајеву и у њега пренијела неколико стећака. „Камених спавача“ како их је назвао хрватски боснољуб Мехмедалија Мак Диздар.

Ову Калајеву домишљато изведену конструкцију која се коси, ако ништа друго, са историјском чињеницом да су богумили нестали у Босни три стољећа прије него што су је Османлије окупирале и започео процес исламизације затечених хришћана, да су богумили били јерес у православљу, а не sui generis, итд. Калајев пројекат показао се промашен и због отпора самих муслимана, које је као бројне и без националног идентитета сматрао погодним материјалом за његов инжењеринг, па је и сам генерални губернатор одустао од њега, али је ипак оставио дубоки траг који се, како пише Душанић, осјећа све до данас.

На томе аутор стаје у овој књизи, али инспирише да се крене историјски ближе у анализи неокалајевштине.

Међутим, крајем ’60-тих година у социјалистичкој БиХ, па све до њеног пада у другој половини ’80-тих, повампирена калајевштина постала је и политика комунистичког руководства у Сарајеву. Босанска верзија Кардељеве и Бакарарићеве политике „федерирања федерације“.

Хрватски историчар Дејан Јовић је тај период назвао прелазак са „Титове Југославије“ на „Кардељеву Југославију“. Милорад Екмечић пише да је Кардељ по повратку са фингираног лијечења у Лондону дошао у БиХ и међу муслиманским комунистичким функционерима проповиједао формирање нације. Није наишао на позитиван одговор код ветерана покрета, али јесте код муслиманских интелектуалаца.

То је онај исти Кардељ, додао бих, који је већ годинама уназад радио и на формирању нових нација и нових република, а у ужем кругу, како наводи Ћосић, говорио да се „борио за социјализам, а не за Југославију“, да је Југославија за Словенце транзициона категорија и да ће као самостална Словенија накнадно одлучити којој ће се широј заједници прикључити.

При чему је, као на евенуалну алтернативу југославенској федерацији алудирао на неку алпе-адриа или на средњоевропску асоцијацију.

Уз цитирани фрагмент, Екмечић закључује да је Кардељ био „злодух Друге Југославије“, а додали бисмо политички случајеви наводног великосрпског национализма серијски су произвођени, и Лубарда, Ного, Петковић, Меша и Емир су отишли. Међу њима је био и тада мање познати доцент бањалучког Економског факултета др Јован Душанић, који је допао и затвора.

Знамо како су Кардељеви сљедбеници дохакали и Југославији и Босни претворивши их у ратиште свих против Срба.

Срби су изгубили битку за РСК, али су створили Српску, коју колективни Запад никако не може да свари.

Калајевштина је тако поново промашила, али ће се и по трећи пут родити у постдејтонској БиХ.

Систематска пузајућа ревизија Дејтона која траје 30 година, ево је достигла кулминацију дјеловањем неизабраног в.п. Шмита уз помоћ неуставних институција – Тужилаштва и Суда БиХ. Отимају ентитетску имовину и хапсе предсједника, али Српска прави нови устав усклађен са изворним дејтонским Уставом БиХ.

Једино што су реализовали од Калајевог програма то је завађање Срба и Муслимана, и отуд наслов овог текста „Калај наш савременик“, а могао би да гласи „Три живота Бењамина Калаја“ или „Од Калаја до Шмита“, или „Неоклајевштина на дјелу“.

Најзад, извођачи теренских операција, чак и највишег ранга, попут в.п. УН у БиХ, не знају чему служи то што раде, а вјероватно ни њихови тобоже „међународни“ налогодавци, па и тзв. господари из сјенке илити свјетске дубоке државе.

Пројекат наставља да живи и остварује се по инерцији јер припада континуитету једне политике, записане у стратешким документима и сачуване у западним дипломатским архивама. Такав приступ се не мијења, или се тешко и споро мијења упркос великим глобалним ломовима који су управо у току.

Није се још ништа битно промијенило, и не треба имати илузије да ће то брзо и лако ићи. Уосталом, бошњачка дјеца у Федерацији данас у осмогодишњим школама уче своју националну и историју БиХ према наставном програму као да га је написао Бењамин Калај, и не знају да се ради о креацији окупатора у функцији империјалне експанзије.

Република Српска има своје наставне програме, а и књиге, као што је Душанићева, да српска дјеца не забораве шта и како је стварно било. Али, и да препознају шта им се данас дешава.