Кецмановић: „А шта ће бити са Босном?“- пита се усплахирени Амир Зукић на Н1

• Бошњаци су навикли да им се током историје судбина рјешава у Стамболу, Бечу, Загребу, Београду. Имају наслијеђену колективну склоност да и данас своју будућност одгонетају из сваке ријечи или геста иностраних дипломатских званичника Вашингтона, Брисела, Берлина и Лондона, те да се приклоне јачем
• Попут ликова у Андрићевој прози, ено их сједе по башчаршијским наргила–баровима и распредају да ли ће Путин послије Кијева правац у Сарајево или ће Баједн превентивно да прими Босну  преко реда у НАТО и ЕУ. А сваком трезвеном је јасно да им се неће десити ни једно ни друго
• Сарајлије су увјерене да се ових дана, док траје рат у Украјини, Столтенберг, Бајден, Путин, Си и Урсула фон Лајден ујутро буде с питањем „шта ћемо с Босном и Бошњацима“. А да Вучић и Милановић и ноћу кују планове како да им раскомадају БиХ. Али, за све је крив Додик, а онај ко, попут Путина, Сиа, Орбана, Милановића, Вучића, Човића не мисли тако – још је гори од њега
• Бајден је затражио врућу линију са Путиновим Генералштабом како се не би омакао трећи свјетски рат у коме би, како кажу и амерички експерти, Руси имали одлучујућу предност
• „Можемо ли се – пита се ЗУКИЋ – уздати у НАТО да ће бранити ако није интервенисао у Украјини?“, „Како Орбан и Милановић некажњено подржавају Додика иако су им земље у ЕУ и у НАТО-у“, да ли се слажете да треба ухапсити Додика?“ Још пишти: „Вријеме истиче, а нисте ми одговорили на главно питање:  „На шта је мислио Додик када је прекјуче у телефонском разговору са Лавровом питао „да ли и даље важи оно што је у децембру договорио са Путином?“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКВЕ везе имају Бошњаци са Украјинцима, односно бошњачки кантони са Украјином?

Рекло би се баш никакве. И док се на свјетској сцени сударају дивови САД и Русија са засада индиректним укључивањем и Кине, малима се тресе под ногама и труде се да остану по страни.

Додик им је пружио шансу да БиХ остане без званичног става умјесто да се и овим поводом дијели и свађа. Али врага, не ради се о реалној процјени, него о перцепцији и аутоперцепцији житеља Кантона Сарајево.

Пошто су навикли да им се током историје судбина рјешава у Стамболу, Бечу, Загребу, Београду – имају наслијеђену колективну склоност да и данас своју будућност одгонетају из сваке ријечи или геста иностраних дипломатских званичника Вашингтона, Брисела, Берлина и Лондона, те да се приклоне јачем.

Но, умјесто да сачекају нови глобални распоред снага послије Украјине, као што су се партизанима придружили тек ’43, они реагују по систему видјела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу.

Попут ликова у Андрићевој прози, ено их сједе по башчаршијским наргила–баровима и распредају да ли ће Путин послије Кијева правац у Сарајево или ће Бајден превентивно да прими Босну преко реда у НАТО и ЕУ. А сваком трезвеном је јасно да им се неће десити ни једно ни друго.

Но, чим су у Стејт департменту почели да говоре о „малигном утицају Русије на Балкану“ – они су из свег грла почели да понављају ту мантру мада Руси баш никада нису долазили као окупатори у Босну, а босански муслимани јесу ратовали на источном фронту под знамењем  СС ханџар дивизије. И јесте да се руска војска окомила на нацистичке колборанте из Другог свјетског рата који су оживјели у Украјини.

Али, опет, уз Путина су се сврстали Кадиров и чеченски муслимани. И хајде ти сад буди паметан!

Памет изгледа једино не треба Бисери Турковић.

Док су Бакир Изетбеговић и Шефик Џаферовић забављени о јаду са изборним законом и у бризи да ће Палмер и Шмит да искористе општу гужву и промијене га у корист Хрвата, министрица спољних послова БиХ, Бисера Турковић, води главну ријеч испред Бошњака. Нити шта пита свог премијера (предсједника) у Влади (Савјету министара), нити Предсједништво БиХ, које је по уставу  задужено за спољну политику.

Дипломатица од каријере, професионалне референце стицала је у оснивачкој језгри СДА, личним пријатељством са Халилом Брзином, генералом АБиХ и шејхом дервишке текије на Мејташу, затим са Сакибом Махмуљаном, такође, генералом АБиХ који је угостио муџахедине главосјече у Средњој Босни, те са Ел Кардавијем, идеологом Муслиманске браће, даје дневне изјаве о свему и свачему, од којих се сутрадан званичници ограђују, а махала јој аплаудира.

Тај провинцијални секташки менталитет да се о свему зна најбоље, јединствено и без поговора, недавно је на властитом искуству детектовао Мухарем Баздуљ.

Сарајлије себе иначе виде као планетарни центар и универзално мјерило, обрнуто пропорционално „касаблизацији града“ описаној у чланку који је приписан Златку Диздаревићу.

Увјерени су да се ових дана, док траје рат у Украјини, Столтенберг, Бајден, Путин, Си и Урсула фон Лајден ујутро буде с питањем „шта ћемо с Босном и Бошњацима“. А да Вучић и Милановић и ноћу кују планове како да им раскомадају БиХ, која је још од ’92. подијељена  територијално, вјерски, национално, језички, културно.

За све је крив Додик, а онај ко, попут Путина, Сиа, Орбана, Милановића, Вучића, Човића не мисли тако – још је гори од њега.

Одакле Сарајлијама тај комплекс више вриједности, изузетности, глобалне важности, космополитизма, мегаломаније?

Сарајевски атентат!? – Није ли то за њих био само индивидулни чин српског терористе Принципа!?

Зимска Олимпијада!? – Сарајево није попут Инсбрука постало свјетски скијашки центар, а сјећање је смјештено у музеј ЗОИ 84!

Најсвјежији потицај умишљености дали су Бернар Леви, Сузан Зонтаг, Боно Вокс…  ’92-’95.

Приликом једнодневних посјета град су током рата засипали охрабрујућим изјавама:  „Сарајево је европски Јерусалим“, „Сарајево је отјеловљење европског сна“, „БиХ ће експресно бити примљена у ЕУ!“, „Бошњаци ће добити бијеле пасоше УН“ и сл.

А онда су се Сарајлије сјетиле да треба нешто да им дотуре и богата браћа муслимани: „Коритом Миљацке поцуриће арапска нафта“…

Баш као и сада Украјинцима, Запад је умјесто интервенције, просипао патетичне фразе солидарности.

У оно вријеме, Америкаци су рат у БиХ не само изазвали него и опструкцијом европских мировних планова продужавали да би показали немоћ Европљана и оправдали останак НАТО-а у Европи.

Сада су потресним фотографијама рушевина и избјегличких колона емоционално ујединили и мобилисали Западњаке на страху да су сљедећи на реду.

Украјинцима су утрпали вишкове америчког наоружања са омањим контигентима својих инструктора, савјетника, обвјештајаца, који се неће брзо вратити кући.

При томе Столтенбергу, Бајдену, Макрону, Шолцу, Џонсону ни на памет не пада да војно интервенишу јер је Путин размјестио трансконтиненталне ракете са нуклеарним главама на готовс.

Напротив, Бајден је затражио врућу линију са Путиновим Генералштабом како се не би омакао трећи свјетски рат у коме би, како кажу и амерички експерти, Руси имали одлучујућу предност.

САД и НАТО, ЕУ одмах су обзнанили да нема ништа ни од затварања неба над Украјином за руске бомбардере, а камоли пречице од евроатлантских интеграција.

Једино наивни Бошњаци вјерују да би се Босна могла убацити у ЕУ преко реда.

За разлику од Алије Изетбеговића, Зеленски је схватио игру макар и са закашњењем, те је понудио војну неутралност и разоружање Украјине до нивоа ограничених домаћих формација, а Путин је прије него што је запуцало и то тражио.

Уочи наставка преговора већ је дошло до физичких обрачуна унутар украјинског преговарачког тима.

„Бандеровци“, „азовци“, „десни сектор“ блокирају евакуацију цивила, врше насиље над руским и проруским становништвом и убијају компромису склоне чланове властите владе. Није искључен ни грађански рат у коме ће, како је најавио Путин, руска војска увести ред и мир.

Нико не сумња да ће Русија завршити „специјалну операцију“ у Украјини. У Лондону  је већ спреман смјештај за владу Зеленског у избјеглиштву.

Ако се испостави да је преговарачки интермецо само тактички предах отпора и продужавање рата, Кремљ ће употребити већу силу да скрати завршницу. А онда слиједи отрежњавајуће прерачунавања шта је ко добио и изгубио током вишедневог рата који се могао избјећи.

Такве рачунице се заправо већ своде…

Бенефицијари рата биће Русија и Америка. Прва зато што је удаљила НАТО од руско-украјинске границе и створила безбједносни коридор те што се потврдила као војна суперсила са лидером са којим се није играти. Друга, зато што је захваљујући глобалном медијском монополу искористила ефекат слика материјалних разарања и избјегличких колона које су емоционално ујединиле јавност Европе  у солидарности са Украјином и санкцијама према Русији.

Пошто се Украјина подразумијева као највећи губитник, Европљани, а међу њима првенствено Нијемци, слиједећи су на ранг листи. Под санкције, за које су самоубилачки гласали, потпада Сјеверни ток 2 и изложили су се ризику да Русија, при још већем заоштравању односа заврне и Сјеверни ток 1 па и оно што им стиже преко Украјине, те највећу европску економију баци на кољена. Плус руске сировине без којих моћна њемачка хемијска индустрија губи дах.

Ангела Меркел отишла је када је највише требала својој земљи. Наслиједила је нестабилна коалиција у којој су Зелени од настанка амерички пројекат, а и канцелар из СПД-а нема ни вољу ни изборни капацитет да земљу отме из загрљаја САД.

За Кину је тешко рећи да ли спада у табор добитника или губитника. Са суздржаним гласом у ГС УН и дјелимичном подршком Русији, постаће још већи и важнији економски партнер колективном Запада. Али је можда пропустила моментум да, Украјином обузетим  Американцима, зада ефикасан ударац на Тајвану. Истина, подсјетили су у Пекингу да је пријатељство са Русијом чврсто као стијена, запријетили су да ће потопити прво америчко пловило које се појави у Јужном кинеском мору.

„А шта ће бити са Босном?“- пита усплахирени Амир Зукић на Н1 за БиХ. „Да ли ће Путин послије Украјине напасти и Босну?“,  „Можемо ли се уздати у НАТО да ће бранити ако није интервенисао у Украјини?“, „Како Орбан и Милановић некажњено подржавају Додика иако су им земље у ЕУ и у НАТО-у“, „Шта Руси планирају у БиХ?“, „И да ли се слажете да треба ухапсити Додика?“

„Вријеме истиче, а нисте ми одговорили на главно питање:  „На шта је мислио Додик када је прекјуче у телефонском разговору са Лавровом питао „да ли и даље важи оно што је у децембру договорио са Путином“. А како се саговорници на таква питања насмију, Амир се љути: „Нису то моја питања, постављају их наши забринути грађани“.

Но, шта стварно чека Амира?

Краткорочно, економска криза која ће погодити развијену Европу посебно у прехрамбеном и енергетском сектору највише ће се осјетити у неразвијеном балканском двориште ЕУ. Србија ће бити дјеломично поштеђена зато што има вишкове хране и што ће остати привилеговани купац сибирских енергената, тако да ће бити довољно и за Српску.

А умјесто да захвале Додику што се БиХ није нашла на Путиновом црвеном списку, па неће морати да се врате на ложење ћумуром – они још навијају за санкције Русији.

Средњерочно, наставиће се тренд опадања америчке моћи, заласка неолибералне глобализације, раст ресуверенизације националних држава, мултиполаризација свијета, дислокација планетарног центра у Евроазију.

Тврди се: „Послије Украјине неће ништа бити као прије“.  И за пандемију се исто говорило, па није дошло до смака свијета. А када је и било све као прије?

Дугорочно, ако је тачна прогноза да ће  крајем вијека Европљани носити кофере евроазијским туристима, онда ће им по Башчаршији вући рикше потомци Бисере и Амира.

Зато би њима двома било паметније да се побрину о својој авлији и да виде како ће са комшијама с оне стране ентитетског и кантоналног плота.