- Упорни Швабо је уложио много труда да се бар незваничо приближи Додику, да се негдје неформално рукују, довољан му је био и неки успутни рутински климоглав на скупу у иностранству, које би забиљежиле камере као доказ да је Шмит отворио врата РС
- Долазио је и у Београд гдје је, вјероватно на препоруку Меркелове, ословљен као в.п., али га је Вучић на растанку упутио на Милорада Додика, а овај ево двије године – не попушта. Штавише, донио је читав сет скупштинских и владиних мјера да РС заштити од лажног в.п.
- Шмитовим незаконитим постављењем Српска се практично ослободила високих представника који безмало 30 година раде на њеном антидејтонском развлашћивању. За њу је плус и што је добила значајну подршку двије од три суперсиле – Русије и Кине, на коју може и надаље да рачуна, а снажан су јој савезник у отпору бошњачкој доминацији коју подржава Запад
- Додик је објеручке прихватио пружену руку и прекинуо везе са дипломатама САД и УК, суспендовао сарадњу са НАТО, преиспитује пут у ЕУ, додијелио је Путину орден усред антируске хистерије на Западу…
- Све у свему, Кристијан Шмит је значајно подебљао границу унутар БиХ између ФБиХ, која је под добровољним западним протекторатом, и Републике Српске која не подлијеже јурисдикцији високог представника
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
АКО високи представник у БиХ још увијек мора да постоји у БиХ, онда је за Српску најбоље да то буде Кристијан Шмит зато што он то и није.
Ако није изабран у СБ УН и није признат у РС, него само у ФБиХ, онда није у БиХ, или је то само још један корак ка распаду протектората.
Све Шмитове бројне претходнике одобрио је СБ УН док он, негативним гласањем амабасадора Русије и Кине, није прошао на тој посљедњој и одлучујући инстанци. Како је онда уопште могао да ступи на дужност на коју изабран?
Било је то прије почетка рата у Украјини када је осионост колективног запада била на врхунцу и када су у Вашингтону и Бриселу рачунали да та „процедурална формалност“ није ни важна и да је довољно да Шмита само пошаљу у Сарајево и да почне да уредује по БиХ.
Што се тиче бошњачко-хрватске федерације, били су у праву јер у Сарајеву се не само нико није усудио да њемачког туристу упита по ком основу се уселио у зграду ОХР-а, него су му чак прострли црвени тепих. Нису се преварили ни што се тиче моралног профила свог фаворита који се није либио да се лажно представи као в.п. и да се при томе никада и не зацрвени у лицу.
Једино гдје је калкулација Запада све о све подбацила била је Рапублика Српска. Милорад Додик је Шмита већ првог дана подсјетио да је лажни в.п. и да зато одбија сваку комуникацију.
Иако су многи потцијењивали такву врсту пасивног отпора протекторату, испоставило се да и није баш тако. САД, које су увијек де факто постваљале високе представике, као и Њемачка, која га је кандидовала, нису Шмита послали у Сарајево да уредује само у једном ентитету него у цијелој БиХ.
Знао је да није добио зелено свјетло у Савјету безбједности УН и умјесто да се пристојно повуче и захвали на кандидатури, он је планирао да на терену надокнади недостатак легитимитета.
Упорни Швабо је уложио много труда да се бар незваничо приближи Додику, да се негдје неформално рукују, довољан му је био и неки успутни рутински климоглав на скупу у иностранству, које би забиљежиле камере као доказ да је Шмит отворио врата РС.
Долазио је и у Београд гдје је, вјероватно на препоруку Меркелове, ословљен као в.п., али га је Вучић на растанку упутио на Милорада Додика, а овај опет ево двије године не попушта. Штавише, донио је читав сет скупштинских и владиних мјера да РС заштити од лажног в.п.
У недjељи у којој jе подниo трећи полугодишњи извјештај СБ УН о своме раду, Кристијан Шмит је био у невољи да објасни у чему је остварио напредак у посљедњих шест мјесеци, па ће да препише исту причу као и његови бројни претходници – једни од других и сами од себе. „Напретка у БиХ нема због отпора који долазе прије свега из Српске и од Додика“.
Његов проблем је, међутим, то што напретка нема ни у ФБиХ, гдје га признају, јер је октроисаним измјенама изборног закона изазвао гњев Бошњака, а није задовољио Хрвате. Затим је наметнуо владу ФБиХ која није регуларно конституисана још од 2018., са очекивањем „да ће бити накнадно легализивана“ и са образложењем „да је у ФБиХ ситуација увијек мало компликованија“.
Прећутао је да је, консеквентно, „у РС ситуација увијек много једноставнија“ јер је влада изабрана у року, јер нема националног натезања и нема Шмита да се петља у ентитетске политичке процесе.
У интервјуу Јавном сервису БиХ (БХРТ) 4. маја уприличеном уочи засједања СБ УН „в.п“ Шмит коментарише Додикове најаве да ће због пријетњи бошњачких политичких и вјерских ауторитета да ће оружјем спријечити самосталност Српске, на ентитетским линијама поставити јединице МУП-а РС које ће вршити контролу, самозвани в.п. каже:
„Не постоје унутрашње границе у БиХ. Дејтонски споразум је тај који је одговоран за ентитете. Не разумијем како неко долази на идеју да укине постојање ФБиХ или РС“.
Како је могуће да у БиХ постоје ентитети и кантони, ФБиХ и РС, територијална подјела на 51 на према 49, а нема унутрашњих граница? Штавише по Дејтонском споразуму, чији саставни дијелови су „уставни принципи и мапе“, записана је обавеза три стране да их технички обиљеже. Бошњаци, међутим, неће у томе да учествују, јер се то коси са њиховом визијом унитарне БиХ, па Српска има право да то сама обави.
А што се тиче неког ко долази на „идеје о укидању ФБиХ или РС“, из Српске чак ни као приватно мишљење нико још није изнио територијално политичке аспирације на ФБиХ, док са бошњачке стране борба за унитарну БиХ значи укидање РС као „привремено окупиране територије“ и „геноцидне творевине“. Шта је онда природније до ли да полиција Српске, која је у надлежности ентитета, патролира на унутрашњој граници са ФБиХ.
Даље ће Шмит: “Реторику некад треба и поднијети. Ако би се ишло на било који начин у смјеру сецесије, ја могу само рећи да ћу ја реаговати. Дејтон предвиђа државу и кад погледам око БиХ, сви сусједи, па чак ни у Београду, нико не доводи у питање територијални интегритет БиХ”.
А какве везе има став сусједних држава, укључив и Србију са евентуелним отцјепљењем Српске од БиХ, сем што је могу признати или не?
Београд би се наравно питао о уједињењу са Србијом, али осамостаљење Српске у самосталну државу је искључиво ствар Срба и осталих грађана у Српској. Најзад, зашто ово „чак и Београд“, када је Србија признала границу на Дрини још ’92?
А сецесијом Српске не би се промијениле границе са сусједним Србијом, Хрватском и Црном Гором.
Затим, опет чежња за сусретом са Додиком: „Има неких који се никако са мном не желе састати“, „Додик је у прилици да прокоцка једну важну шансу“; „Политика се не састоји до тога да се не разговара са људима“; „Било би му добро да разговара са мном“; „Пленковић за разлику од Додика хоће да разговара са мном“; „Додик није отишао у Мостар како се не би са мном сусрео…“
У овом контексту додаје да се „не осјећа непожељан“, што би у преводу значило да је свјестан да је објективно непожељан, али се субјективно не осјећа тако.
Могао је да каже да се осјећа чак и пожељним, јер вели да „има много људи који нису у политици, а који су отворени према мени“. Вјероватно има и таквих, али ти људи нису бројем репрезнтативни и политички релавантни.
На питање – шта ако Цвијановић оспори легитимитет високог представника у БиХ – Шмит одговара: „У том случају ће добити одговор од УН-а који јој се неће допасти“.
Какав одговор?! Није то тема за расправу, него проста евиденција чињенице да Шмит није добио сагласност СБ УН, нити ће је сада накнадно добити. Дакле, или ће Шмит остати в.п. само у пола БиХ или ће можда бити замијењен неким другим који ће бити по вољи и Путину и Сију.
Након критичке анализе ових гласних размишљања Кристијана Шмита за БХРТ, слиједи закључак да господин Кристијан није само морално него и интелектуално проблематичан.
Зашто онда на почетку текста кажемо „нека Србима Кристијана“?
Зато што се његовим незаконитим постављењем Српска практично ослободила високих представника који безмало 30 година раде на антидејтонском развлашћивању РС. Затим, зато што је добила значајну подршку двије од три суперсиле – Русије и Кине, на коју може и надаље да рачуна. Даље, зато што је РС добила снажног савезника у отпору бошњачкој доминацији коју подржава Запад. Најзад, зато што је Додик објеручке прихватио пружену руку и прекинуо везе са дипломатама САД и УК, суспендовао сарадњу са НАТО, преиспитује пут у ЕУ, додијелио је Путину орден усред антируске хистерије на Западу…
Све у свему, Кристијан Шмит је значајно подебљао границу унутар БиХ између ФБиХ, која је под добровољним западним протекторатом, и Републике Српске која не подлијеже јурисдикцији високог представника.
Ето зато, нека га.
Додај коментар