- У току грађанског рата у Сарајеву често је нестајала вода, струја још чешће, остајало се без хљеба, меса тек за лијека, цигарета поготово. Али, кафе и шећера у кахвеџиницама и у кући увијек би се нашло. Мора бити да је Клинтон бринуо, као и Хитлер, као и Фрањо, као Мехмед II Фатих
- Међутим, кахвеџије су се раскалашиле и, уз кахфу и шећер, хоће и државу, и то јединствену, и само за себе, „3у1″ па су тако преврнули џезву и заједничку кафу, симбол комшилука, пролили
- Ђезву можеш усправити, али не и кафу вратити у њу. А опет, кад се мало размисли, никад није ни била заједничка. Нису је једнако ни звали, ни справљали, ни пили, нити им је једнако била важна
- Андрићевски: Колико нас је спајала, толико је и – раздвајала
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„ДОК је нама Хитлера, биће кахве и шећера“ – говорило се међу муслиманима у шехер Сарајеву током Другог свјетског рата.
Да ли већ почетком њемачке окупације или годину-двије касније, када су, уз домобранске и усташке постројбе, попунили и СС ханџар дивизију? – Ништа псебно, јер и Словенци су већином славили Аншлус и овацијама дочекали Хитлера у Марибору. Хрватима није требало ни да долази јер су квислиншку НДХ формирали и без нациста.
Једино је Београд бомбардован и у Србији је било 100 Срба за једног Швабу. Али, зашто Муслимани баш о „кахви и шећеру“, а не, рецимо, о „маслу и пилаву“, што би одговарало хљебу и млијеку?
Кафу су у Босни пили још од турског вакта, али за влахе и латине није имала метафизичко значење као за муслимане.
Пошто им је стизала из далеке малоазијске матице, за њих је била симболичка веза са „пустим турским“, која се са сваким филџаном кријепила. Зато су је звали „турска кафа“, а за хришћане је била напросто „црна кафа“.
Док су каури кафу већ заслађену брже пили да им се не охлади, дотле су је комшије мераклије натенане сркали.
Коцка шефера није се стављала у филџан, него директно у уста, а онда заливањем кратким гутљајима, са дужим паузама, полагано отапала на језику, уз успорени еглен о неутралним темама које нису биле секирли да не би реметиле рахатлук. Могло је да се разглаба и о мудростима предака, али без алузије на актуелну ситуацију, што увијек крије неку политички неподобну алузију.
Хедонистичка оријентална култура за турског вакта примила се дијелом и код других балканских народа, па и у Босни, али разлика између кафе код Срба, каве код Хрвата и кахве у муслимана (Бошњака) није била само лингвистичка.
Једино у муслимана је тај напитак имао готово култно значење, као својеврстан хедонистички ритуал, доступан свима, па и сиротињи. Разлика је, истина, постојала: док су је имућнији пристављали, сиротиња је настављала, што значи да су први у опрану ђезву стављали свјеж кахвени прах, док су ови други цикорију преосталу на дну ђезве од претходне кахфе, преливали новом количином кипуће воде.
Таква „танка кахфа“ звала се „пуцнута“ зато што је цикорија при рециклажи заиста пуцкетала.
Какве-такве, кахве је морало да буде у свакој кући. И није се госту нудила нити је он требало да је тражи, вода на врео шпорет стављала се чим прекорачи праг, ако већ није кључала на тихој ватри. Но, није се ни одбијала, па макар пола остало у филџану.
Отуда анегдота: Постоје у Босни двије ствари које можеш добити, а да их и не тражиш – шамар и кафу!
Најдужа припрема за кахвенисање било је кућно мљевење зрна испрженог на домаћој ватри, јер „из оне измљевене у пржионици до куће излапе сви миомириси“. Свакодневно мљевење кафе месинганим механичким млином било је теретли те су прискакали и мушкарци.
И онда опет виц: „Муслиман се на плажи може препознати по масници испод ребара од притиска млина за кафу“.
А на тему карактера благоугодних разговора уз кахфу: „Тројица хаџија кафенишу испод Бабића баште, ближе Миљацки, а низ воду промакну патке. „Виђесте ли оне двије патке?“ пита један. Други: „Нису, вала, биле двје него три!“. А трећи устаје: „Нећу да сједим у свадљивом друштву“.
„Кахву ми драга испеци баш као да је драга душо за тебе“ гласи текст популарне севдалинке.
Каурин би рекао ,Скувај ми кафу драга`… Дакле, једни је „пеку“, други ,,кувају“, и опет разлика није само у језику, него у различитим рецептима.
Кува се тако што се кафени прах кашчицом сипа у кипућу воду, а пече тако што се кафени прах стави у суху ђезву и запече на ватри, па онда поспе хладном водом и чека док не проври.
Даље, хришћани у правилу пију кафу из шољица са дршком да се не опеку, а муслимани из филџана да би, без хиће и хинле, пажљиво опипавали и одмјеравали пожељну топлину рајског напитка.
Кахва на сабаху разбуђује, током дана појачава радни елан, на акшаму опушта. А опуштања није било без духана који се пушио на наргилу или мотао у папир, те уз измаглицу од дима сањарило.
Најзад, кахфа је и дискретна порука, па постоји кахфа разговоруша, и кахфа сиктеруша, зависно од ситуације.
За вријеме цара Фрање Јосифа у Босну су увезене Бечке кąфане у којима је служен капуцинер, кафа са шлагом, бијела кафа, пучки речено кафа са млијеком.
У сарајевском хотелу Европа“ српски и јеврејски имућни пионири првобитне акумулације капитала, са беговима на заласку и понеким латином на вишој функцији у Кундк адиминистрацији, радо би засјели и наручивали ту нову верзију, црне односно турске кафе. ,
„Европа“ се налазила насред Башчаршије, у српском кварту који се звао Ташлихан, а власник је био најбогатији Србин Григорије Јефтановић.
На ту западну традицију кафе надовезао се италијански изум ,еспресо“, који се данас и у Босни пије по кафићима.
Радни дан почиње са кратким, у једном гутљају, стојећи уз шанк, на бризину, уз гледање на сат, а онда слиједе капучино, макијато, продужени, лате. Али, изворна кахва на сарајевској Башчаршији и у махалама надживјела је и ове новотарије, ако ништа да би се звала „турска“.
Када су добротом Султана (Тајипа Ердогана) бошњачке масе могле да два пута дневно лете у Стамбол по цијени трамвај-карте Вијећница – Мариндвор, чекало их је изненађење и разочарање. Прво, кафа не расте на Босфору и, друго, савремени Турци не пију кафу него чај -још од времена Ататурка.
Велики реформатор Кемал паша, који је излијечио „болесника на Босфору“ и окренуо га на европски пут развоја, укинуо је скупе набавке кафе из иностранства и замијенио их домаћим производом.
Старији Бошњаци се зачуде када их, први пут у матици, понуде чајем.
Кахфеџинице су претворене у чајџинице и у њима се могу попити квалитетни, мирисни и јаки чајеви у малим чашама. Међутим, у босанском вилајету на западном крају Османског царства, сачуван је стари адет. Истина, кахву више не зову ,,турска“, него ,босанска“, а чај и даље као лијек углавном пију болесници.
Штавише, сачуван је и прастари начин ситног мрвљења зрна кафе прије проналаска ручног млина, а справа се звала дибек. Под тим именом је бар до грађанског рата ’92-’95, на дну Башчаршије иза Себиља, у каменом залеђу магаза, постојала забачена дворишна кахвеџиница са туцаном кахвом.
„Дибек“ није био у туристичкој понуди града него заборављени кутак за сарајевске мераклије који су тврдили да је туцана боља од мљевене, као што је и бурек, наводно, бољи када се савија од сјецканог него од мљевеног меса.
Усијана бакарна тацна са ђезвом и најмање два финџана блиста, бар као украс иза стакла у креденцу, у свакој муслиманској кући. У имућнијим пак стоји усред „турске собе“, коју су потомци бегова сачували као мираз пранене.
Сећија и неколико пешкуна од у црно лакираног дрвета са резбареним арабескама и наргилом најстаријег претка. Није за коришћење, него показивање поријекла.
Новопечене газде наручују је по скупе паре из Коњица од насљедника Зукинуг амиџе мајстора Џумхура. И, скоројевићки, инвентар турске собе обогаћују кожним табуреом тазе купљеним на Блиском истоку. А кахвењаци су чак и позлаћени.
Као што су Хитлера благосиљали због кафе и шећера, тако су и партизане кад су тријумфално улазили у Срајево. Док су активисти скандирали ка-пе, ка-пе, из позадине су римовали ках-ве, ках- ве.
Ни Труман у послијератним Унриним хуманитарним пакетима није заборавио на слабост својих закасњелих савезника. Уз Труманова јаја у праху, редовно је стизала Кнајпова кафа – цигла дехидрираног концентрата кафе.
У току грађанског рата у Сарајеву често је нестајала вода, струја још чешће, остајало се без хљеба, меса тек за лијека, цигарета поготово. Али, кафе и шећера у кахвеџиницама и у кући увијек би се нашло. Мора бити да је Клинтон бринуо, као и Хитлер, као и Фрањо, као Мехмед II Фатих. Међутим, кахвеџије су се раскалашиле и, уз кахфу и шећер, хоће и државу, и то јединствену, и само за себе, „3у1″ па су тако преврнули џезву и заједничку кафу, симбол комшилука, пролили.
Ђезву можеш усправити, али не и кафу вратити у њу.
А опет, кад се мало размисли, никад није ни била заједничка. Нису је једнако ни звали, ни справљали, ни пили, нити им је једнако била важна.
Андрићевски: Колико нас је спајала, толикоí раздвајала.
Уосталом, кафа „није ни српска ни хрватска ни муслиманска, него јужнóамеричка, бразилска“.
Да, постоји и „америчка кафа“, разблажена и бљутава каква се за џаба сипа у велике пластичне чаше из апарата по надлештвима у САД, а онда то вазали имитирају широм свијета, нарочито у канцаларијама НВО.
Бајденова кафа за Србе је била баш црна и горка, а за Бошњаке права максузија.
Са Трампом је већ драгачије, али без срклета, кафе и шећера биће за све.
Додај коментар