- Зар је требало да напишу да је Српску родила рода?! Или, да је пала с неба? Настала безгрешним зачећем? Или, можда, још боље, „окупацијом“ половине БиХ, и то „привременом“ која траје већ три деценије? Или спонтаним самоорганизовањем „злочиначког народа“ коме ни цивилно ни војно вођство није било ни потребно да би убијао, силовао, палио?
- За Караџића, предсједника, и Младића, војсковођу, требало би ваљда да напишу да су кључне личности били ратни злочинци, да би онда, наравно, и Српска била злочиначка творевина. Као и обратно: ако је Република злочиначка, онда су и они. Или барем да их избришу са фотографија на којима су оци Српске снимљени заједно
- Протестанти и католици у Холандији сусрећу се једино на улици и у војсци, а све остало, па и школе, им је посебно. Са БиХ је још боље упоредив примјер Белгија: у Бриселу, који је сједиште ЕУ и НАТО-а, у једној згради за све медије, фламански и валонски новинари такође немају један улаз, професонално не сарађују, не пију заједно кафу у оближњим кафићима, не школују се по истим наставним програмима итд.
- Можда је једино реално рјешење да бошњачка дјеца у Бањалуци, као и српска у Сарајеву, националну верзију новије историје БиХ науче код куће, а конвенционално прихвате програм матичног ентитета. Можда је чак интелектуално стимулативно да упознају двије стране медаље, а да се већ у средњу школу, поготово на студије, упишу у другом ентитету „на својој страни БиХ“
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЕВО, опет ономад из Федерације, прецизније из муслиманског ра Сарајева, оптужбе начун Српске. Овог пута зато што се у школском програму о историји Републике спомињу пресуђени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић.
А шта ли је требало да напишу? – Српску је родила рода?! Или, пала је с неба? Настала је безгрешним зачећем? Или, можда, још боље, „окупацијом“ половине БиХ, и то „привременом“ која траје већ три деценије? Или спонтаним самоорганизовањем „злочиначког народа“ коме ни цивилно ни војно вођство није било ни потребно да би убијао, силовао, палио?
Да ли бар Милошевић, који је умро у Шевенингену у току суђења, Кољевић који није дочекао хашки лов на вјештице, покојни Крајишник и Плавшићева који су одслужили дугогодишње казне па су постали пуноправни грађани, могу да се спомињу? –Не, него …
За Караџића, предсједника, и Младића, војсковођу, требало би ваљда да напишу да су кључне личности били ратни злочинци, да би онда, наравно, и Српска била злочиначка творевина. Као и обратно: ако је Република злочиначка, онда су и они. Или барем да их избришу са фотографија на којима су оци Српске снимљени заједно.
По таквом бољшевичком моделу су са историјских слика ратног политбироа КП СКЈ нестајали најприје Жујовић, па Хебранг, па Ђилас, па Ранковић, па …
Разумљиво је да бошњачким школарцима у РС и њиховим родитељима није по вољи када наставници славе оснивачке заслуге Караџића и Младића, али није ли ишта лакше њиховим српским вршњацима у Сарајеву.
На путу до школе пролазе главном улицом именом Алије Изетбеговића, када слушају сина му Бакира како припадају „лошем народу“ који је извршио „геноцид“ у Сребреници, а знају да су им припадници „прослављеног резервног састава војске и полиције АБиХ“ заклали ујака, силовали мајку, осакатили оца.
Шта је рјешење? –„Истина и помирење“, „хашка Катарза“, „Заједнички школски програми“ – ти промашени пројекти, од којих су вајде имали само споља спонзорисани НВО сектор и судије у Хагу.
Комунистички модел (гурање под тепих, лажне симетрије, анонимизирање злочинаца) није упалио. Просвјетно-педагошки завод у Сарајеву је прије рата муку мучио са „Горским вијенцем“ и истрагом потурица: како заобићи у школској лектири Његоша и његово најважније дјело, а не увриједити младе Муслимане.
Закључено је да се професори појединачно снађу, а ови умјесто да објасне историјски контекст, што истина тек прави нове проблеме, већином су говорили ученицима да прескоче тај дио јер је „умјетнички неуспио“, а ови, наравно, прво прочитали баш те странице да би у шали подбадали колеге „потурице“.
У мојим тада ваљда већ студентским данима ЦК СКБиХ, на челу са Микулићем, одлучио је да се одлучно супротстави „душебрижништву“ и „својатању“ (патернализму) Београда и Загреба у култури.
У то име потпредсједник ЦК Хасан Грабчановић и Хрвоје Иштук, секретар ЦК, покренули су кампању да се на Филозофском факултету уведу интегрално босански предмети Историја БиХ и Историја књижевности БиХ, иако су то билле националне дисциплине.
Класични научни концепт у расправама на Факултету бранили су Милорад Екмечић и Зденко Лешић, а колеге Муслимани подржавали су партијске културњаке. Родољуб Чолаковић се из Београда чудио: „Нисам још никад чуо да се историја може уназад мијењати, да српска или хрватска књижевност могу накнадно постати босанске“.
Сјећам се, био сам у основној, учим историју. Отац ме онако успут пита: „О чему?“ –Кажем: „Стварање Краљевине Југославије.“ „И, како је то било …?“ пита ме, а ја: „Групица ненародних представника …“ А, он: „Један од тих ненародних био је твој деда …“
Био сам непријатно изненађен, а онда ми је одржао краће предавање како је то заиста било, али и зашто се криво тумачи. Нисам био у недоумици јер сам знао да је отац ученији од учитељице, али питам га на крају шта да ја у школи одговарам. „Говори како пише у књизи, али запамти како је стварно било“.
Упитао ме још и за име аутора уџбеника и на одговор, рекао: „Па да …“
Можда то и јесте једино реално рјешење да бошњачка дјеца у Бањалуци, као и српска у Сарајеву, националну верзију новије историје БиХ науче код куће, а конвенционално прихвате програм матичног ентитета. Можда је чак интелектуално стимулативно да упознају двије стране медаље, а да се већ у средњу школу, поготово на студије, упишу у другом ентитету „на својој страни БиХ“.
Уосталом, и у самој Федерацији влада иста пракса: у кантонима већина намеће свој национални програм, а у оним гдје је мијешано становништво избалансирано постоје паралелно бошњачка и хрватска одјељења.
Прије неколико година емитована је занимљива ТВ репортажа о таквој школи са два улаза, из које ученици по кључу и излазе, одлазе, уче на хрватском, односно босанском језику. Једино се сусрећу на годишњим фудбалским мечевима када као противнички тимови жестоко бране националне боје, публика бурно навија за своје.
Аутор емисије је по опредјељењу грађаниста и свој суморни коментар на аутентичну фактографију, закључује: Ето како се већ клинци школарци гурају у торове и таборе, умјесто да сви заједно буду другари, као некад.
Умјетнички убједљива тв репортажа, међутим, не спомиње како се то „као некад“ завршило ’92. и више пута прије тога.
Сјећам се и сам два моја сарајевска студента из околине Мостара, сједили су један поред другог на настави, заједно излазили на колоквије и испит, прве комшије, обојица се правдали што нису спремили градиво јер су брали трешање или брескве на имању.
А онда уз рат сретнем једног као обезбјеђење освјештења Спомен костурнице у Пребиловцима и питам гдје ти је онај други. Каже: „Други је на другој страни!“. Ја: „Видите ли се, чујете …?“ – „Повремено телефоном!“. А по њиховим именима нисам био препознао да су различите нације.
Но, није то никакав балкански специјалитет: протестанти и католици у Холандији сусрећу се једино на улици и у војсци, а све остало, па и школе, им је посебно.
Са БиХ је још боље упоредив примјер Белгија: у Бриселу, који је сједиште ЕУ и НАТО-а, у једној згради за све медије, фламански и валонски новинари такође немају један улаз, професонално не сарађују, не пију заједно кафу у оближњим кафићима, не школују се по истим наставним програмима итд.
Холандија и Белгија су међу најпросперитетнијим европским државама, грађанске демократије, чланице ЕУ и НАТО-а, само су у БиХ дивљаци које држе у једном кавезу да би се узајамно уједали.
Јесте да смо се тукли ’92-’95, а као да они нису још дуже и горе, само раније.
Можда аутори програма у ППЗ РС не би погријешили да су написали да су Српску створили Изетбеговић и Бадинтер када су одржали референдум о сецесији против воље конститутивног српског народа у БиХ и натјерали Србе на отпор, а да је кумовао Холбрук када је Републику легализовао као уговорну страну у Дејтону.
Када им у Српској нешто засмета, требало би ипак мало да размисле прије него што реагују у афекту под високим напоном. Истина, у Српској им сваки дан нешто засмета, па не стигну да мућну главом, него бубну прво што им падне на памет и испадну смијешни.
Да буде још смјешније, повод за излив бошњачког медијско-политичког гњева и није то што се у новом школском програму по први пут спомињу Караџић и Младић. Они су, дакако, достојно представљени и у старом, постојећем и сада важећем.
Непосредни повод да из Сарајева дигну дреку заправо је само то што је повећан фонд часова на тему „Република Српска и одбрамбено-отаџбински рат“. Већ су се жалили лажном в.п. и амбасади САД и најавили апелацију Уставном суду, иако знају да је просвјета у искључивој надлежности ентитета.
Зато су добили тек начелан одговор да нови школски програм у Српској „не доприноси братству и јединству“, што му, наравно, и није циљ.
Вјероватно сматрају да би прави допринос био да су ти часови посвећени Сребреници.
Додај коментар