- Шта ће нама НАТО и шта ћемо ми НАТО-у? НАТО се својим будућим чланицама првенствено препоручује као заштита од непријатеља, а око Србије и Српске су све саме чланице Алијансе, па испада да би нас могле напасти земље које они контролишу. А то већ подсјећа на неку врсту рекета: уплаћиваћете нам два БДП-а годишње да бисмо вас оставили на миру
- Ако су Косово и Метохија дио Србије, а тамо се налази „Бондстил“, није ли онда НАТО већ у Србији иако Србија није у НАТО-у? А и шта би, опет, уопште значио улазак БиХ у НАТО када се ова земља ионако налази под протекторатом тзв. међународне заједнице која је у ствари један блок хијерархијски повезаних западних држава и организација (ЕУ-ОХР-ММФ-СБ-НАТО) на челу са САД?
- Многи озбиљни аналитичари сматрају да предстоје велики притисци на Српску. Слажем се са њима, али мислим да се ту не ради о безбједносним интересима, јер НАТО је мобилисао све земље источне Европе, а „мали Руси“ би у НАТО-у били више пета колона него што би били спремни да гину на границама Русије. Политичко крило НАТО-а сигурно има такву процјену, и зато су пристали на војну неутралност Србије
- Што се пак тиче Српске, НАТО може рачунати на амерофилну и не мање антисрпски наоштрену бошњачку већину, као и на Хрвате, чија је матица већ тамо. А ту је и дуже притајени и вјечити Инцко, са диктаторским бонским овлашћењима који у сваком тренутку може да каже да је одбијање уласка у НАТО кршење Дејтонског споразума
МОГЛО би се поставити тзв. претходно питање: зашто ми данас уопште разговарамо о НАТО-у те себи и другима објашњавамо због чега Српска неће у НАТО?
На адресу БиХ стигла је понуда ове војно-политичке организације из централе у Бриселу да се потпише МАП илити годишњи национални план сарадње, што је корак до придруживања.
Понуда је одбијена јер у Предсједништву БиХ није било Уставом прописане сагласности представника три конститутивна народа.
У свим демократским консоцијацијама такве одлуке се доносе рутински, без узајамних оптуживања и правдања, али у Босни је све могуће, па и да се потписивањем МАП-а условљава постизборно формирање власти у земљи.
Не знам баш ниједан разлог због којег би Република Српска требало да се прикључи НАТО-у, а знам бар десетак због којих то нипошто не би требало да учини.
Прво, народ у Српској је, према свим истраживањима, плебисцитарно против тога.
Друго, Народна скупштина Српске је једногласно донијела резолуцију о војној неутралности.
Треће, улазак Српске у НАТО наспрам војне неутралности „матице“ Србије отвара могућност да се Срби нађу са двије стране фронта.
Четврто, као чланица НАТО-а у обновљеном Хладном рату на ивици врућег, Српска би постала непријатељ пријатељској Русији.
Пето, у Српској би били стационирани војска и наоружање НАТО-а па би постала легитимна мета моћних ракетних система друге стране.
Шесто, НАТО одавно није одбрамбени, него офанзивни војни савез који оперише по цијелом свијету и српски војници би убијали и гинули у интервенцијама у земљама које не угрожавају Републику Српску.
Седмо, НАТО је током ’90-их бомбардовао Србе и у Српској и у Србији, па би прикључивање тој организацији асоцирало на шведски синдром патолошке емотивне идентификације са непријатељем.
Осмо, од бомбардовања Српске јесу прошле двије деценије, али како да заборавимо српске жртве осиромашеног уранијума када и данас гину кошене малигним обољењима?!
Девето, чланарина за НАТО од два одсто БДП-а је прескупа и за развијене европске земље, које је зато нередовно измирују, а за сиромашну Српску би тек била неподношљиво финанасијско оптерећење.
Десето, стационирање база НАТО-а у Српској значило би рушење њеног суверенитета, који се по дефиницији заснива на монополу домаће силе унутар њених граница.
Дакле, нама НАТО не треба. А зашто ми требамо НАТО-у?
Могло би се чак рећи да су и Србија и Српска већ унутра? Ако су Косово и Метохија дио Србије, а тамо се налази „Бондстил“, није ли онда НАТО већ у Србији иако Србија није у НАТО-у? Шта би, опет, уопште значио улазак БиХ у НАТО када се ова земља ионако налази под протекторатом тзв. међународне заједнице која је у ствари један блок хијерархијски повезаних западних држава и организација (ЕУ-ОХР-ММФ-СБ-НАТО) на челу са САД.
Да ли би онда Србија, да би у строгом смислу ријечи била војно неутрална, требало би да дозволи Русији да направи свој Бондстил? Или би пак реинтеграција Косова подразумијевала исељење Бондстила? Да ли, најзад, останак ове базе представља прећутни услов да се одржи статус qуо у коме нема признања јужне покрајине као државе?
Ако у Српској кажу да ће пратити Србију да се Срби не би нашли на двије стране фронта у Хладном рату, значи ли то да она ипак остаје отворена за могућност да, уколико у НАТО уђе матица,за њом крене и Република Српска?
Сјећам се да је поводом интеграције ВРС у Оружане снаге БиХ, влада РС предложила општу демилитаризацију. Одбили су не само Бошњаци него и ОХР. Тада сам реаговао питањем: чему би та заједничка војска служила када знамо да би се, као и полиција 92, међусобно потукла приликом било каквог напада из сусједних Србије или Хрватске?
Одговор је био као и сада за НАТО да би у Српској био користан јер би војници и техника приликом великих поплава, шумских пожара, земљотреса и сл. помагали у збрињавању, евакуацији и ургентној медицинској помоћи страдалима. Српска међутим има све одговарајуће службе и било би нам исплатније да од евентуалне чланарине за НАТО купимо неколико транспортера, возила хитне помоћи и канадера.
Занимљиво, када су Руси понудили да такав хуманитарни сервис бесплатно формирају у Нишу, Американци су то препознали као потенцијалну руску агентуру која би пореметила нашу војну неутралност. А при томе ни у Српској као ни у Србији никада јавно није разматрана равноправна алтернатива придруживања евроазијском одбрамбеном савезу. Ваљда због опасности да би посумњали у искреност наше неутралности.
НАТО се својим будућим чланицама првенствено препоручује као заштита границе од непријатеља, а око Србије и Српске су све саме чланице Алијансе, па испада да би нас могле напасти земље које они контролишу. А то већ подсјећа на неку врсту рекета.
Уплаћиваћете нам два БДП-а годишње да бисмо вас оставили на миру.
Видјели смо у криминалистичким филмовима да ономе ко не плати поломе читав локал, па онда сам затражи да плати заштиту.
Србија и Српска 90-их нису пристале да плате рекет па су бомбардоване осиромашеним уранијумом. Сада је РС поново добила понуду и поново одбила, па постоји опасност да би нам се то поново могло разбити о главу. У сваком случају, многи озбиљни аналитичари сматрају да предстоје велики притисци на Српску.
Слажем се са њима, али мислим да се ту не ради о безбједносним интересима, јер НАТО је мобилисао све земље источне Европе, а „мали Руси“ би у НАТО-у били више пета колона него што би били спремни да гину на границама Русије.
Политичко крило НАТО-а сигурно има такву процјену, и зато су пристали на војну неутралност Србије. А устреба ли, на Србе ће из „Бондстила“ наоружати бројне и антисрпски мотивисане Албанце са Косова, из БЈРМ, ЦГ и Албаније.
Што се пак тиче Српске, НАТО може рачунати на амерофилну и не мање антисрпски наоштрену бошњачку већину, као и на Хрвате, чија је матица већ тамо. А ту је и дуже притајени и вјечити Инцко, са диктаторским бонским овлашћењима који у сваком тренутку може да каже да је одбијање уласка у НАТО кршење Дејтонског споразума.
Наравно, то се у споразуму и не помиње, али није се помињало ни оно што су радили Вофганг Петрич и Педи Ешдаун.
Прича о НАТО-у је прије свега финансијска.
У економији САД војно-индустријски комплекс, са пратећим привредним гранама, укључујући и сектор енергената, представља основу богатства оних неколико десетина глобално владајућих породица. Ротшилди и Рокфелери трговали су усред рата и са Хитлером и са Стаљином, као што и сада, упркос обновљеном хладном рату и санкцијама, послују са Русијом и Кином. Њима перманентно треба по неколико малих ратова широм свијета, као и стратешко надметање у високим војним технологијама са великим ривалима.
Трамп је запријетио да ће распустити НАТО да би натјерао водеће западноевропске државе да почну редовно да плаћају удио у финансирању војног савеза који деценијама не уплаћују, а они одговорили да им се онда више исплатида формирају европску армију. У том контексту и новим ситним платишама, попут БиХ, поред рекета, биле би отворене кредитне линије за набавку новог оружја и војне опреме по стандардима НАТО-а.
Најслађе су те мале сигурнеплатише, јер не смију да касне или одбијају да плате као велике. То је тај више финансијски него војни интерес коме је Српска стала на жуљ, али утолико горе, јер они су најосјетљивији на паре.
НАТО се у РС рекламира на билбордим као кокакола. „Мир, сигурност, стабилност – то је НАТО!“
Даље, укључење у НАТО је један од механизама десуверенизације малих земаља, али, парадоксално, не и великих. Иако се и оне формално одричу дијела суверенитета, оне га стварно само проширују.
И у организацији УН, која у генералној конференцији окупља све земље свијета постоји Савјет безбједности, у коме поред промјенљивих, постоје и сталне чланице који држе контролни пакет за све одлуке. Иако, про форма,у ЕУ влада равноправно учешће и малих чланица, уколико не дигну руку, покреће се механизам лобирања великих и пристанак се прибавља мимо референдума, одлуком парламента, а ако ни тако не иде, довољна је одлука владе.
Тако се зна да у ЕУ коло води Њемачка, као што су то у НАТО-у САД. Да не би било забуне, увијек командује амерички генерал, који је истовремено бр. 2. Или 3. у хијерархији оружаних снага САД.
Најзад, присталице НАТО-а у бошњачко-хрватској ФБиХ подсјећају да је ова иста власт у Републици Српској раније начелно подржала НАТО пут БиХ. Лаконски одговор званичне Бањалуке био је да се у међувремену промијенила геополитичка ситуација. Подразумијева се да се то односи на ескалацију хладног рата и раст глобалног утицаја Русије и Кине. Али, ја бих рекао да су не мање утицале промјене у локалном окружењу.
Црна Гора, земља најборбенијих Срба и највећих русофила, серијом референдума, чији исход су преломиле албанска и бошњачка мањина, претворена је у земљу службених србофоба и русофоба.
Кулминација тог успјеха дуговјечне власти био је улазак у НАТО, али сада мањине долазе да наплате услуге и амбасадорка САД знаковито приговара омиљеним властима у Подгорици.
БЈРМ је постала Сјеверна Македонија, са великим изгледима да у догледној будућности постане „Источна Албанија“ иако у њој има мање од 30 одсто Албанаца.
Они, баш као и Бошњаци у БиХ, неће само свој дио него хоће цијелу земљу. Не ради се ни у једној од ове двије нове државе о „промјени свијести“, јер то не може тако брзо, него о спољњем политичком менаџменту у коме важну улогу играју домаћи лобисти.
САД су безначајно инвестирале у регионалне привреде, али су улагале у кадрове. То је најрентабилнија инвестиција јер за ситне паре купују људе од актуелног или перспективног утицаја на локалне политичке процесе. Изузимам оне који заиста искрено патриотски мисле: „Ако већ не можемо да спријечимо да нас поново бомбардују, најбоље да им се придружимо да бисмо заједно бомбардовали неког трећег, такође недужног“.
Додај коментар