- Можеш Бошњацима рећи да су шовинисти, исламски терористи, западни чанколисци, отворени хегемонисти, да су куси и репати, опсовати им балијску матер, па чак и негирати „геноцид“ у Сребреници, само им не дирај у цјеловиту и јединствену грађанску државу БиХ, које нема
- Сад се комшилук тумбе преокренуо, па фунционише по систему: „Не даш ти мени, не дам ја теби!“. Илити нећеш јединствену државу, не дам ти хидроелектрену Бук Бијела на Дрини, не дам аеродром у Требињу, нећу аутопут Београд – Српско Сарајево. Сарајево више гледа да обузда Београд и Бањалуку него да унаприједи своју авлију и не бенда ни Устав ни законе
- „Међународна заједница“ је постала „колективни Запад“; в.п је постао самозвани Шмит; у Уставном суду одлучују странци и Бошњаци; измишљен је Суд БиХ, кога нема у Дејтону; Хашка пресуда о геноциду у Сребеници се Бошњацима толико омилила да су измислили још 11 и тако девалвирали и онај један спорни; приликом недавног гласања СБ УН морално је поражена виктимизација Бошњака и сатанизација Срба
- Сљедбеници и насљедници настављају његово дјело и криве вратове према далеком Западу и Блиском истоку, само не гледају преда се и око себе. Не схватају да ЕУ и НАТО у њима види исламске терористе, а у Србима малигне русофиле и да им БиХ треба баш таква каква је илити као никаква држава која води никакву спољну и унутрашњу политику
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
МОЖЕШ Бошњацима рећи да су шовинисти, исламски терористи, западни чанколисци, отворени хегемонисти, да су куси и репати, опсовати им балијску матер, па чак и негирати „геноцид“ у Сребреници, само им не дирај у цјеловиту и јединствену грађанску државу БиХ, које нема.
Грађанска није јер је БиХ друштво структурисано на националној, а не на грађанској основи. Јединствена такође није, јер то, сем малог процента изузетака, неће ни Срби ни Хрвати. Најзад није ни цјеловита, јер је изнутра подијељена на ентитете и кантоне, а споља су јој границе цијелом дужином полупропусне према Србији, Црној Гори и Хрватској, па и сами Бошњаци се љуте што БиХ више личини на фри-шоп него на државу.
Елем, дохватили су се као пијан плота најслабије тачке у свом националном програму, можда баш зато што је најслабија, па фикцијом хоће да намире стварност.
Већини озбиљних историчара и политиколога, не само европских него и америчких, било је јасно да је распад Југославије одсвирао крај и њеној босанској минијатури. Неким домаћим ауторима шанса да преживи био је останак БиХ у крњој Југославији, бар као прелазно и привременено рјешење.
У сваком случају, спас у посљедњи час био је Кутиљеров план потписан уочи рата у Лисабону па оповргнут од Изетбеговића. Сви европски мировни планови током рата заснивали су се на високој аутономији територијално-етничких дијелова и слабој централној власти, која би функционисала по принципу консензуса и права вета.
Холбруков Дејтон, на крају, био је само плагијат Кутиљеровог Лисабона заливен крвљу плус укупно преко 100 хиљада жртава, који су дефинитивно потписале све три националне стране. Као што су, према накнадном свједочењу Кутиљера, Карингтона, Венса, Овена, Столтенберга, САД преко Алије опструисале европске планове, уз „обећање будали радовање“ да ће добити мулти-култи БиХ под доминацијом муслиманске већине, тако су касније наставиле ревизијом Дејтона у прилог јачања заједничких надлежности, на рачун ентитетских.
Кршењем Дејтонског основног споразума и десет анекса, масовно су рушили уставност и законитост у БиХ и давали лош примјер домаћим актерима да се и сами тако понашају. „Ако тако могу они који су задужени да гарантују Дејтон, зашто не бисмо и ми?!“ А они: „Ми смо га писали па једини имамо право да га и мијењамо!“
Прецизније, в.п. и Бошњаци су правили уставне и законске преступе, а Срби одбијали да поштују ревизије. Тако је систематски креирано стање безакоња и анархије изнад кога је уздигнут в.п. наоружан бонским овлашћењима са правом да тумачи Дејтон не по слову него у духу.
Иницијално задужен само „да подстиче, охрабрује, савјетује имплементацију Дејтона, в.п. је постао диктатор који о свему одлучује о БиХ, а ником не одговара у БиХ. Али све то опет није дало жељени резултат: институционалне промјене друмом (преношење надлежности, наметање закона, смјене изабраних политичара), а фактичко стање на терену – шумом (БиХ никад од ’95. није била толико подјељена, посвађана, национални лидери Додик и Човић, односно СНСД и ХДЗ практично и немају масовнију опозицију).
Правна држава и владавина права не станују у БиХ, чак ни као подстанари.
Када су у социјалистичкој БиХ укинути платни разреди и уведен закон о награђивању према резултатима рада, односно према учинку, у сарајевским махалама су овај забрињавајући системски новум објашњавали: „Закон о награђивању према ућинку ти знаћи ућиниш ти мени – ућиним ја теби и све остаје по старом адету.“
Сад се стари комшилук тумбе преокренуо, па фунционише по систему: „Не даш ти мени, не дам ја теби!“. Илити нећеш јединствену државу, не дам ти хидроелектрену Бук Бијела на Дрини, не дам аеродром у Требињу, нећу аутопут Београд – Српско Сарајево.
Сарајево више гледа да обузда Београд и Бањалуку него да унаприједи своју авлију и не бенда ни Устав ни законе.
Исто је и са демократијом у БиХ, која је, наравно, неспојива са иностраним протекторатом.
Негдје у вријеме када је истекао десетогодишњи дејтонски рок употребе в.п. -било је дошло на дневни ред питање укидање ОХР. Говорило се и о дислокацији из Сарајева у Беч, као прелазном рјешењу. Али, док су Европљани и Руси, уз подршку Срба и Хрвата, тражили конкретну формулу, САД су смислиле неких пет-шест услова које би БиХ требало претходно да испуни да би јој признали политичко пунољетство. Посљедњи од тих услова гласи да в.п. сам треба да процијени када треба да оде.
И саме Сарајлије, које иначе в.п. гчевито држе за ногу, спрдале су се: „Неће никад, па није помахнито да оде из оваког босанског рахатлука, све се пита, нико га ништа не пита, плаћа му 30 хиљада еура, стан и храна ђабе!“.
Тако су западни учитељи демократије Босанцима објаснили да ОХР треба да остане што дуже да би отишао што прије. Биће по оној лењинистичкој да „држава мора да јача да би одумрла“.
И „минимална демократија“, како политиколози зову понављање слободних и фер избора, смета им, јер колико год улажу у опозицију, спонзорисане НВО и преузете медије, вазда побјеђује Додик. Оптужују га за кршење Дејтона, за непоштовање лажног в.п., за сецесију, а бирачи реагују: „Што је више клевета и лажи, Миле нам је милији и дражи“.
У међувремену, „Међународна заједница“ је постала „колективни Запад“; в.п је постао самозвани Шмит; у Уставном суду одлучују странци и Бошњаци; измишљен је Суд БиХ, кога нема у Дејтону; Хашка пресуда о геноциду у Сребеници се Бошњацима толико омилила да су измислили још 11 и тако девалвирали и онај један спорни; приликом недавног гласања СБ УН морално је поражена виктимизација Бошњака и сатанизација Срба.
Најзад, послије срчаног навијања за Палестинце и блискоисточну браћу по исламу, што за Израел, САД и остали колективни Запад значи навијање за Хезболах, Фатах, Хуте и сл., сарајевски Јевреји су одлучили да демистификују омиљену башчаршијску жваку како бошњачка мултикултурна отвореност и толеранција потиче још од времена прихватања Јевреја прогнаних из Шпаније.
Историјски, међутим, Јевреје су током реконквисте у Шпанији у Босански вилајет примили османски Турци, док су их босански муслимани ’41-’45, за НДХ истријебили, а њихову покретну и непокретну имовину похарали и никад им ништа сем Синагоге нису вратили.
Американци су у аранжману са Титом послије рата исељеним у САД то намирили, а када је СДА доласком на власт кренула у реприватизацију била је шокирана открићем у земљишним књигама да су дућани на Башчаршији били махом српски и јеврејски.
Легализацију ратног профита блокирала је Свјетска јеврејска заједница преко Беча примједбом да је америчка надокнада била неадекватна, али је постигнут споразум. А Муслимани су заузврат Јеврејима у ратном Сарајеву дали привилегију да могу безбједно да напусте град када год желе и да ће им СДА управа сачувати некретнине. Могли су да поведу и „јеврејске пријатеље“, а то нису били ни Бошњаци и ни Хрвати, него безмало искључиво Срби.
Можда и зато што је на првим изборима ’90. СДС на српску листу за седмо мјесто у Предсједништву БиХ, резервисану за остале народе, кандидовао јеврејина Ивицу Черешњеша, а СДА „Југославена“ Ејупа Ганића.
У марту ’94. на конвенцији СДА Алија Изетбеговић је изјавио: „Заједнички живот је лијепа ствар, али ја мислим да слободно могу рећи да је лаж да наши војници гину за то. Наиме, ако је ико гајио неке илузије о заједничком животу, онда смо то били ми. А не могу се на лажи заснивати ствари и не можемо ми нашем народу лагати.“
Неприкосновени муслимански/бошњачки лидер је прије тога најприје тврдио да нема осјећање за нацију и да му је једнако близак сваки муслиман био из Босне или Судана, а није га имао ни за државу јер је сматрао да босански муслимани припадају свјетској исламској умми, од Марока до Индонезије. Касније је постао грађанин и предсједник свих Босанаца и Херцеговаца, по западној мјери, да би, чим би губио наду у интервенцију НАТО-а, откривао да се политика, као и држава, не може заснивати на лажима.
Али, сљедбеници и насљедници настављају његово дјело и криве вратове према далеком Западу и Блиском истоку, само не гледају преда се и око себе.
Не схватају да ЕУ и НАТО у њима види исламске терористе, а у Србима малигне русофиле и да им БиХ треба баш таква каква је илити као никаква држава која води никакву спољну и унутрашњу политику.
Како би иначе могли да објасне зашто сједе у БиХ већ 30 година, а разултати протектората су такође никакви.
Додај коментар