Кецмановић: „Босански Срби“ су Срби из Српске, а Српска је, уз Србију, друга матица Срба

• Шта је Србија ако је „матицом“ емотивно називају и Срби у Српској, која је и сама матица? Србија је као најстарија, највећа, најмногољуднија, политички, економски и културно најмоћнија српска држава која представља пијемонт који окупља и штити све Србе у региону и у расејању, те центар „српског света“
• Србија и Српска треба да наступају, према потреби, засебно или заједно. Засебно онда када евроатлантисти и „домаћи издајници“ покушавају да Србију и Српску третирају као спојене посуде па Срби, да би задржали КиМ у Србији, треба да изгубе у РС у БиХ, или обрнуто. Такава трговина непрестано виси у ваздуху и блиска је „Србијанцима“ који сматрају да је Српска баласт Србији да би ријешила свој унутрашњи проблем у јужној покрајини. Има их и у Бањалуци, који мисле да Вучићеви стрпљиви преговори ка компромису угрожавају позицију Српске
• Матице треба да наступају заједно онда када то обострано ојачава спољну преговарачку позицију, независно од тога да ли је тренутно већи терет западног притиска на једну или другу страну
• Не буде ли нуклеарнога смака свијета, биће нова Јалта, на којој би се Србија и Српска могле наћи на противничким странама фронта између евроатланстког и евроазијског блока. Најбоље је да Вучић и Додик у стратешким преговорима са предстаницима САД, ЕУ и НАТО, Русије и Кине наступају као један, без комплекса Велике Србије и мијешања преко признате државне границе. У тандему у дословном смислу ријечи. Јер, ради се о српском питању, а не о питању једне или друге матице

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„СВИ треба да знају да српски народ који не живи у српској држави данас има још једну матицу осим Србије, а то је Република Српска“ – рекао је 27. јануара изасланик предсједника Републике Српске на Светосавској прослави у Народном позоришту у Скопљу.

У таквој прилици је, наравно, изостало објашњење метафоре да „Срби данас имају два родитеља“, коју је изрекао Додиков изасланик Ковачевић.

Срби у бившим југословенским републикама, који су остали одсјечени новим државним границама, Србију називају својом матицом. Иако имају Републику Српску, то понекад чине чак и Срби у БиХ јер им је остала навика из посљедње двије деценије „социјалистичке самоуправне републичке државности“, али и ранијих времена НДХ, К унд К, те даље уназад до османске окупације, одосно два ослободилачка устанка у Србији.

Андрић у роману На Дрини ћуприја описује како су се на босанској обали граничне ријеке наше жене у себи нијемо радовале ослушкујући далеки тутањ устаничког оружја и гледајући црвенило на ноћном небу у дубини десне обале.

Најзад, да није било подршке из Србије, оци оснивачи не би у рату ’92 – ’95 успјели да одбране Републику Српску, али су је створили и 30 година је бране „босански Срби“, којима је право име „Срби из Српске“ и не дијеле се од Срба из Србије.

Ако данас кажемо да је Србима у Српској матица Србија, изузев емотивно и између знакова навода („матица“), онда то не само да није истина него иде наруку њеним домаћим и иностраним непријатељима. На тој основи, наиме, почива читава серија теза: да су „Срби у Босни дошли из Србије“, да су „босански Срби испостава србијанске политике“, да је „Српска резултат агресије Србије на БиХ“, да ће „Босна бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“, да је „Босни увијек све зло долазило из Београда“, да „притиском на Србију треба промијенити политику Српске“, да „треба натјерати Београд да Српску пусти низ воду“, да „Вучић треба да обузда Додика“, да „Срби, ако хоће да оду из БиХ, могу да понесу само блато на опанцима“ и сл.

Хибридним манипулацијама створена је масовна перцепција да су Срби у Босну дошли из Србије на агресорским тенковима „југоармаде“ (ЈНА) и ‘србочетника’ (војска Србије). Чак је и државни секретар за спољне послове САД Ворен Кристофер тек у Дејтону открио да су Срби у БиХ домицилни народ, баш као што су и Срби у Црној Гори, Македонији и Хрватској.

Хрватска је постала република са атрибутима државности тек након 1945, а комунисти су произвели македонску, црногорску и муслиманску нацију.

Хрвати у БиХ сами себе називају двоструком мањином (у БиХ и у ФБиХ). Матица Хрватска их назива дијаспором. Рођењем аутоматски добијају путовнице (пасоше) и домовнице (држављанство) Републике Хрватске. ХДЗ БиХ је само филијала владајуће ХДЗ у Хрватској и слиједи налоге централе у Загребу.

Дијелом су настали покрштавањем православаца у католике, дијелом од аустругарских куфераша из католичких земаља. И, како у вријеме старе Југославије са терена извјештава Радић, углавном и не знају да су Хрвати.

Бошњаци су опет, несигурни око свог идентитета, мијењају име, измишљају поријекло, конструишу језик.

За разлику и од једних и од других, Срби у БиХ су аутохтон, старосједилачки, домородни народ који ту живи бар од времена Немањића и као православна протонација дуже од католика, а поготово муслимана.

У дугим периодима и као најбројнији народ у БиХ. „Босански Срби“ су, дакле, матични народ и Српска, поред Србије, друга матица Срба.

Пошто им ’92. комшије и тзв. међународна заједница нису дали да остану у Трећој Југославији „са Србијом и Црном Гором те другим републикама и народима који то желе“, а Србија била натјерана да призна границу на Дрини, Срби су као суверен и равноправан народ у БиХ основали Републику Српску. Она постоји већ три деценије, самоодрживија и функционалнија него БиХ. Има своју територију, предсједника, парламент, владу, полицију, посебну компоненту у оквиру ОС БиХ и све државне институције.

Но, шта је Србија ако је „матицом“ емотивно називају и Срби у Српској, која је и сама матица?

Србија је као најстарија, највећа, најмногољуднија, политички, економски и културно најмоћнија српска држава која представља пијемонт који окупља и штити све Србе у региону и у расејању, те центар „српског света“.

Улога пијемонта не оспорава границе нових држава, али дјелује мимо њих у области културе (језик, писмо), економије (помоћ развоју) политике (подршка једном те истом српском народу у сусједству).

Слично као што Патријаршија у Београду, упркос аутономији епископа и владика, окупља све православне Србе и ван Србије, тако је и Порфирије епископ пећки и београдски и патријарх свесрпски. Зато се СПЦ и нашла на координисаном удару иностраног фактора и локалнох агентура.

Да је успио Милов покушај са Црногорском православно црквом, већ би и у БиХ потражили неког Мираша Дедејића.

Током минуле више од три деценије, Запад је показао да нема добре намјере ни према Србији ни према Српској. Можда намјере и нису све лошије, колико су све транспарентније и директније. Уз осцилације ударају по Србима у обје матице: отворено се мијешају, арбитрирају, грде, пријете, уцјењују, кажњавају.

Србија и Српска треба да наступају, према потреби, засебно или заједно.

То је ствар тактике и стратегије, као и већег маневарског простора.

Треба да наступају засебно онда када евроатлантисти и „домаћи издајници“ покушавају да Србију и Српску третирају као спојене посуде па Срби, да би задржали КиМ у Србији, треба да изгубе у РС у БиХ, или обрнуто. Наводно, да би једна матица добила своја права, друга матица би требало да жртвује своја.

Рецимо, да би Заједница српских општина на КиМ добила веће надлежности, Српска би требало да се одрекне својих отетих ентитетских надлежности.

Такава трговина непрестано виси у ваздуху и блиска је „Србијанцима“ који сматрају да је Српска баласт Србији да би ријешила свој унутрашњи проблем у јужној покрајини.

Има их и у Бањалуци, који мисле да Вучићеви стрпљиви преговори ка компромису угрожавају позицију Српске.

Матице треба да наступају заједно онда када то обострано ојачава спољну преговарачку позицију, независно од тога да ли је тренутно већи терет западног притиска на једну или другу страну.

„Систем резања саламе“, гдје се најприје фокусира на један дио, а други се привремено оставља на миру, испробан је током рата како се не би сви Срби покренули одједном и као у два свјетска рата стигли до Трста.

Овако су, сепаратно, најприје ударили на Србе у Хрватској, па затим на Србе у БиХ и тек на крају на Србију. Пола вијека конфедерализације СФРЈ учлинило је да су многи у Србији мислили да у БиХ живе Босанци и Херцеговци.

Мајка Србија је помагала и примала избјеглице, али док није пала бомба у двориште шумадијског сељака, није се хватала добровољачке пушке.

Од почетка руске специјане операције у Украјини колективни Запад жури да попуни двије „црне рупе“ у већ заокруженој НАТО зони на Балкану.

Не буде ли нуклеарнога смака свијета, биће нова Јалта, на којој би се Србија и Српска могле наћи на противничким странама фронта између евроатланстког и евроазијског блока.

Вучић и Додик су бар једном недјељно заједно, неформално и чешће, узајамно се информишу и консултују, држе заједничке конференције за медије.

Понекад је примјетно и несугласје, али није вријеме за приче да ли ће Вучић пустити Додика низ воду, или је Додик бољи са Путином него Вучић и сл. Најбоље је да у стратешким спољнополитичким преговорима са предстаницима САД, ЕУ и НАТО, Русије и Кине лидери Србије и Српске наступају као један, без комплекса Велике Србије и мијешања преко признате државне границе.

У тандему у дословном смислу ријечи. Јер, ради се о српском питању, а не о питању једне или друге матице.