- Да ли су лидери двије српске земље Сабором и Декларацијом оцијенили да су глобални односи снага довољно одмакли Србима у прилог и да је тренутак да заоштре игру? Или су, напротив, процијенили да колективни Запад форсира укидање и Српске и Срба на Косову, те да је задњи час да крену пуном паром, па шта буде?
- Додик је нудио повратак на Дејтон или нови договор или споразумно мирно раздруживање. Муслиманско политичко Сарајево је одбило и једно и друго, а на трећи предлог, који је најављен са ширим писаним образложење, један од лидера тројке је рекао „да ће га чим стигне однијети у Тужилаштво БиХ“. Дакле, преостаје једнострано мирно раздруживање
- У Декларацији се, истина, раздруживање не спомиње, али подржава Српска да врати све своје дејтонске надлежности, Шмит се више не титулише као в.п., што значи да за Србију више не важе ни његове работе. Али, спомиње се „заједничка будућност“ двије српске земље, што је ваљада Вучићев одговор на Додикову дугу загледаност у Србију
- „Босна поносна, мамурна од сна …“ 30 година трпи јалову америчку терапију да би постала мулти-култи, цјеловита и јединствена, што никада није била, нити може да буде
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
СВЕСРЕПСКИ сабор и Декларација унијели су нову динамику у односе у Српском свету, али и у регионално и глобално окружење.
Националистички дио опозиције у Србији вели да је то била парада са фолклорним пјевањем и играњем, ватрометом и патетичним говорима дуета Додик-Вучић. У суштини, тактичко пребацивање тежишта овог потоњег са КиМ, гдје Шиптари неометано хапсе беспомоћне Србе, на БиХ, гдје пишу пресуду предсједнику Српске, али „мањи ентитет“ контрира као Давид против Голијата.
Да ли је баш тако?
Погледајмо из ужег и ширег контекста.
Прије свега, Вучић се вратио пун самопоуздања из Њујорка пошто је успио да ГС УН већином не подржи америчку Резолуцију о Сребреници, а Додник видно осокољен послије још једног овогодишњег сусрета са Путином. И више пута одлагани Сабор одржали су, очигледно, и као прославу личног политичког тријумфа.
Дан или два касније, на прослави Дана Русије у Београду код Боцан Харченка, било је, сем предсједника, комплетно руководство Србије и домаћин је одушевљено поздравио Сабор и Декларацију. Затим, Лавров је видео линком поздравио отварање руске канцаларије у Бањалуци, и доћи ће на отварање српско-руског храма у пријестоници Српске.
Путин је изјавио да РФ остаје досљедна Дејтону, разумије се изворном, што значи и враћање свих отетих ентитетских надлежности. На будућој конференцији о организацији мултиполарног свијета расправа о БиХ почеће од Дејтонског споразума, јер је то једини међународно валидан документ.
Амбасадор САД Марфи, пак, поводом Свесрпског сабора не само да се, мимо Бечке конвенције, упетљао у унутрашње ствари БиХ него је негативно реаговао и на свечаност у пријестоници сусједне државе, што је дипломатски фаул за црвени картон.
Додик уобичајено, а Вучић необичајено, промптно су му одбрусили. А Марфијев колега и земљак у Београду, Кристофер Хил, исту свечаност је означио као „лијепу и занимљиву“.
Мањак координације двије амабсаде САД? Добар и лош полицајац? Мјешање карата у Стејт департменту?
Ништа од тога. Хил само склања хипотеку, јер је својевремено, на функцији у Сарајеву, рекао да Србе треба истјерати из БиХ, па не може се избјећи закључак да Србе треба истјерати и са КиМ.
За преко Дрине задужен је Марфи.
У муслиманском Сарајеву су, послије разочарања у ГС УН, Српски сабор доживјели као нови Газиместан, а Декларацију као наставак Начертанија и Меморандума, што се уклапа у схему – Босни је „увијек сво зло долазило из Београда“,да су „Спаху отровали у Београдском хотелу“, „Биједићу срушили авион Јованка и лички генерали“, „Поздерца убиле београдске Новости“.
Још им само није пало на ум да оптуже Милоша Обилића што је распорио цара Мурата, а Београђане што су протјерали дахије Аганлију, Кучук Алију, Мулу Јусуфа и Фочић Мехемед-агу, те Алијиног пра-деку протјерали са Аде Циганлије у Шамац.
А колективни Запад на челу са САД је наставио по старом, само додајући гас у истом смјеру: Српска ин БиХ, Косово аут Србија.
Резолуција је, како-тако ипак изгласана и идемо даље… Срби пуне шиптарске затворе, празна прича о ЗСО се наставља кроз бриселски дијалог, санкције против предсједника Српске се шире са главних сарадника на дјецу, ускоро ће и на странку и гласаче.
Да ли су лидери двије српске земље Сабором и Декларацијом оцијенили да су глобални односи снага довољно одмакли Србима у прилог и да је тренутак да заоштре игру? Или су, напротив, процијенили да колективни Запад форсира укидање и Српске и Срба на Косову, те да је задњи час да крену пуном паром, па шта буде?
Пуко регистровање и публиковање насиља које Шиптари свакодневно чине на КиМ, а свијет не хаје, има смисла једино као прикупљање аргумената за ефикасну интервенцију државе на основу 1244.
Нема вајде од „куку, видите шта нам раде!“, ни од европског дијалога и толеранције у име мира и стабилности.
А шта се дешава на врућем босанском терену?
Додик је нудио повратак на Дејтон или нови договор или споразумно мирно раздруживање. Муслиманско политичко Сарајево је одбило и једно и друго, а на трећи предлог, који је најављен са ширим писаним образложење, један од лидера тројке је рекао „да ће га чим стигне однијети у Тужилаштво БиХ“.
Дакле, преостаје једнострано мирно раздруживање.
У Декларацији Свесрпског сабора се та солуција не спомиње, али је Додик, у току више иступа истог дана, поновио, а Вучић се није као раније оградио, није га охладио, нити је напросто прећутао, него: „Ви то тамо боље знате … Молим вас само да добро размислите … Србија никада неће Српску оставити на цједилу …“
Другим ријечима, Додик је у једном од више заједничких иступања током слављеничког дана добио подршку за раздруживање. У Декларацији се, истина, раздруживање не спомиње, али подржава Српска да врати све своје дејтонске надлежности, Шмит се више не титулише као в.п., што значи да за Србију више не важе ни његове работе. Али, спомиње се „заједничка будућност“ двије српске земље, што је ваљада Вучићев одговор на Додикову дугу загледаност у Србију.
И Си Ђинпинг је у Београду нагласио „заједничку будућност“ Кине и Србије, биће у мултиполарном свијету, односно на Путу свиле, који се преко Србије пробио све до Орбанове Мађарске, чланице ЕУ и НАТО-а.
Саудијска Арабија више неће да продаје нафту Американцима у доларима. На шалтеру БРИКС-а отегао се ред.
Међутим, све су то политичка, финансијска, економска и геоплотичка надигравања у којима колективни Запад рапидно губи иницијативу и брани се обуздавањем, корупцијом, санкцијама, изолацијом, смјенама режима, све до војних интервенција. Али, упозорава Хантингтон, Запад је освојио свијет не надмоћношћу својих идеја […], него надмоћношћу у примени организованог насиља…“
И, видимо, силом брани своју глобалну доминацију „од земаља осовине зла“(Иран, С.Кореја, Русија).
Путин није осам година чекао да му се НАТО прошири до кућних врата зато што није видио куда то води, и што није знао да се систематски ради на русофобији украјинског народа, него зато што му је било потребно да развије надмоћне суперсоничне ракете и испред читаве планете поведе побуну против америчке хегемоније.
„Сједињене европске државе“ су се, напротив, одрекле властитих оружаних снага независних од америчког НАТО-а. Тачније, након својевременог формирања „Европских снага за брзе интервенције“ одустале су од скупог пројекта и опредијелиле се за јефтинију и комотнију заштиту САД.
Чак нису редовно и у цјелини уплаћивали чланарину од три одсто државног буџета. Када их је Трамп шокирао да више нема бесплатне заштите НАТО-а, Меркелова је позвала чанице ЕУ да напокон од оних три одсто формирају заједничку армију, јер без тврде моћи нема суверенитета и међународног ауторитета, али је Бајден умирио, упозоривши да је то нерационално унутар јединственог колективног Запада.
Управо Бајденов рат у Украјини испоставио је високу цијену европске војне зависности од САД. Када је Викторија Нуланд, у од Руса пресретном разговору са амбасадором у Кијеву, изговорила чувену псовку „Ма ко ј’… ЕУ“, све је објаснила.
Вашингтон је иза леђа Брисела режирао обојену револуцију у Украјини, а у наставку су економски водећој Њемачкој прекинули енергетску пупчаницу. Као и остале чланице ЕУ, наставила је да купује руски гас од америчких накупаца и њихов скупи течни гас, тек за гријање. Меркелова је отишла, Путин окренуо гасоводе ка Евроазији. ЕУ је постала прокси жртва рата САД против Русије.
А „Босна поносна, мамурна од сна …“ 30 година трпи јалову америчку терапију да би постала мулти-култи, цјеловита и јединствена, што никада није била, нити може да буде.
Није то постала ни под диктатуром пролетаријата, нит ће под диктатуром протектората.
Узајамним етничким чишћењем током грађанског, „идилична мјешавина народа“ удруженим подухватом је трансформисана у компактне територијално-етничке цјелине животније од заједничких институција -попришта националних елита.
У вријеме антиглобалистичке ресуверенизације држава и реидентификације нација, БиХ је – хронично несуверена држава са три хиперидентификована народа – „међународно призната фикција“ илити „немогућа држава“. Први слободни избори ’90. попут националног пописа, били су права истина о БиХ, о Босанцима и Херцеговцима који су и прије и послије избора лагали комшије да нису гласали за побједничке националне странке.
На Сабору и у Декларацији Срби су изрекли истину о себи, не против других, али и о Босни.
Додај коментар