- БиХ није ни република, ни монархија, ни диктатура, чак званично није ни протекторат, а с обзиром да су у њој сви незадовољни и тужни, на ивици плача, испада да је нека плачљива држава илити држава за плакање. Зато је посматрачима са стране смијешна до суза
- На већ затечени антиуставни неред који су, корак по корак, годинама уносили шест претходника, бандоглави Швабо је предозирао: Халт, халт! Лос, лос! Шлус! Зиг хајл!“. Усљедио је одговор: Ти наводно имаш диктаторска бонска овлашћења да кршиш Дејтон, Устав и законе, а Српска има изабрану Скупштину, предсједника, владу, има свој народ, земљу, ентитетске границе, проучила Дејтон и зна и шта хоће
- Шмит представља Марфија умјесто УН, овај Бајдена умјесто Трампа, Комшић Бошњаке умјесто Хрвате, сам Конаковић – Бошњаке умјесто све
- Ако ћемо право, Елмединов предлог да се 9. јануар прогласи за дан жалости у цијелој БиХ, требало би да се протегне на свих 365 дана у години. Бошњаци би цијелу годину плакали зато што од цијеле БиХ изборили само једну четврт, а Срби и Хрвати, иако су три, плачу зато што још увијек живе у њој
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ТАМАН сам био одлучио да ове године не коментаришем Дан Републике јер се већ годинама понавља: у Бањалуци славе, а у Сарајеву кукају, јер прославом Српска опет „крши забрану Уставног суда БиХ“. Али, ево, Елемдин Конаковић извали глупост да ће „предложити Савјету министара да 9. јануар прогласи даном жалости на цјелој БиХ“, па не могу да одолим.
На страну што Елмединов предлог не би прошао ни кроз Савјет министара, ни Вијеће народа, ни Парламентарну скупштину, а и бесмислен је јер Бошњаци 9. јануара ионако незванично тугују, а имају зашто и да плачу јер тог датума је запечаћена подјела БиХ на три народа у два ентитета и десет кантона.
Истина, усвајањем Елмединове иницијативе, могли би 9. јануара и званично да плачу и добију нерадни дан за плакање. У Српској пак већ 30 година тог датума званично плачу, али од среће.
Многи људи, наиме, плачу чим се узбуде, било да је од од туге или од среће, па могу и колективно.
Најзад, тек Хрвати би имали разлога да се зарозају јер су Туђмановом преваром олако одустали од Херцег-Босне, коју су већ имали. Елем, нико у БиХ нема што Србин имаде – Српску као Репубику.
БиХ, међутим, није ни република, ни монархија, ни диктатура, чак званично није ни протекторат, а с обзиром да су у њој сви незадовољни и тужни, на ивици плача, испада да је нека плачљива држава илити држава за плакање. Зато је посматрачима са стране смијешна до суза.
Имала би Српска лијепих допунских приједлога да се за дан туге у цијелој БиХ прогласи засједање Скупштине БиХ када су Срби прегласани, и дан доласка Цимермана у Сарајево када је Алија зинуо на цјелу Босну, и дан фалсификованог грађанског референдума итд. Имали би сви сијасет повода за немање нерадних дана да јединствено ридамо, без обзира ко и зашто.
Нико и не каже да се Српска није родила баш 9. јануара, него само да би рођендан требало да слави неког другог датума. Проблем је, бајаги, у томе што су Бошњаци, и то тек послије десет година, открили да је 9. јануара српска слава Свети Стефан и Уставном суду БиХ се пожалили да то вријеђа њихова осјећања.
Прави разлог је у томе што је Република рођена прије међународног признања БиХ, па је историјски старија од ње, а када би се рођендан помјерио само за два мјесеца касније, испало би да је то била побуна против суверене државе, ратна творевина итд. Да нема тог скривеног разлога, који никад не спомињу, читава прича о рођендану би била бесмислица. Али, опет Српска није насјела, превара није успјела.
Срби су датум рођендана потврдили и референдумом, што је само по себи такође бесмислица јер, свој рођендан можете да славите кад хоћете или никако, али рођендан вам је онда када вас је мајка родила, и то је уписано у родном листу. Али, и Срби су за тај бесмислени референдум имали скривени смислени разлог.
Била је то прилика да се одржи референдум било којим поводом и уведе пракса референдумског изјашњавања народа и по другим, деликатнијим и важнијим питањима за убудуће. Ево, рецимо, можда је то будуће баш сада актуело поводом Додикове идеје о споразумном разводу.
Чланство у ЕУ, односно бесконачно и безнадежно приближавање Бриселу представљало је једини зједнички циљ три народа. Међутим, никада БиХ неће бити примљена зато што су Бошњаци потенцијални „исламски терористи“, зато што су „Срби мали Руси“, зато што Херцегбосансци аутоматски добијају држављанство Хрватске (домовнице и путовнице) па немају ништа од евроинтеграције.
Најзад, и сама ЕУ пропада па је еврофилија у рапидном опадању код сва три народа. Треба чути Орбана и Фица на састанцима ЕУ и паметном је доста да схвати да перспектива прикључења за БиХ, чак и када би била реална, не би вриједила труда. А то онда значи да више не постоји ни тај једини заједнички циљ три народа и да нема више штапа и шаргарепе којим су из Брисела наизмјенице махали испред носа трима народима у БиХ.
Елем, БиХ ће престати да постоји сутрадан пошто се распадне ЕУ јер неће имати ко или шта да је придржава нити циљ који је уједињује.
Босна је већ сада мртвац који хода на штакама, једна ЕУ, друга НАТО. Како када БиХ није ни у ЕУ ни у НАТО?
– „Биће Саћи гаће само не знамо кад ће“: „претприступни преговори, отварање поглавља, кластери“, „усклађивање са политиком Уније у којој не партиципира“, односно „партнерство за мир, национална гарда Охаја“.
Колумбова неоколонијална шарена стакленца и огледалца за јужноамеричке урођенике.
Људи који живе у Српској, или су потекли из БиХ те редовно прате шта се тамо збива, већ су навикли и саживјели се са безборој парадокса, контардикција, нелогичности, неуставности и незаконитости, бесмислица и глупости, те много тога подразумијевају као нормалност тамошњег живота, и не питају се каквог то има смисла.
Напротив, београдска водитељка једне тв емисије поводом Дана РС, поставља умјесно питање: „Ако су Српској отели око 80 надлежности и однијели их у Срајево, испада да је процес унитаризације далеко одмакао. Откуд онда српски празнични оптимизам?“
Постоји један дубљи, снажнији паралелни узводни ток …
Нема више истине и помирења, нема више повратка на огњишта, нема више договора о уласку БиХ у НАТО, нема више никаквих иницијатива ни споља ни изнутра да се три стране о било чему договоре и саме нађу рјешење.
Раније је било упозорења да „протекторат много кошта и да међународна заједница не може вјечито остати у БиХ“, сад више ни то.
Изјаловила се и прогноза да ће млађа генерација, неоптерећена крвавим ратним искуствима, бити способна да отвори унутрашњи демократски дијалог о будућности Босне. Догодило се сасвим супротно: ратна генерација је, упркос грађанском рату, памтила да су они други и трећи били раја из улице и добре комшије, школски другари и колеге на послу, најбољи пријатељи, зетови и снаје. За данашње генерације рођене у Српској други ентитет су сусједи који их нешто стално псују, пљују, мрзе.
Процес распада добио је замах доласком Шмита, његов нерегуларни статус је морално-психолошки разорио полудејтонски поредак.
На већ затечени антиуставни неред који су, корак по корак, годинама уносили шест претходника, бандоглави Швабо је предозирао: Халт, халт! Лос, лос! Шлус! Зиг хајл!“. Усљедио је одговор: Ти наводно имаш диктаторска бонска овлашћења да кршиш Дејтон, Устав и законе, а Српска има изабрану Скупштину, предсједника, владу, има свој народ, земљу, ентитетске границе, проучила Дејтон и зна и шта хоће.
Шмит представља Марфија умјесто УН, овај Бајдена умјесто Трампа, Комшић Бошњаке умјесто Хрвате, сам Конаковић – Бошњаке умјесто све.
Позивају се на одлуке неуставног Суда БиХ, које у Бањалуци сутрадан поништава Скупштина РС, а „Службени гласник“ не објавјује. Ко ће у том хаосу извући дебљи крај!?
Кажу да је Шмит ономад у немоћном бијесу сузних очију Марфију најавио оставку, а овај њему: „Не лудуј, и тебе смо једва угурали у тек пола БиХ и не можемо тај циркус да понављамо…“
За спољне послове, једну од три заиста изворно дејтонске надлежности заједничких органа, побринула се бошњачка страна. Бећировић, гдје год да оде, без сагласности друга два члана Предсједништва БиХ, за њим стигне депеша од Цвијановћеве да он не представља БиХ него само њен фртаљ, па га онда тамо и третирају као фртаљ.
Додик кад оде коректно се представи као предсједник Српске, а БиХ и не спомиње. Док Денисово име евентуално запамте по типичо муслиманском имену јунака стрипа „Денис напаст“, дотле Милета знају као вишедеценијског реметиоца неоколонијалне самовоље, који је емисарима суперсиле креше у брк да могу да се ј… са својим санкцијама у вријеме када се то нису усуђивали већи и јачи. Касно су се сјетили да га судски уклоне са политичке сцене, јер је својим примјером већ проширио заразу.
Ако ћемо право, Елмединов предлог да се 9. јануар прогласи за дан жалости у цијелој БиХ, требало би да се протегне на свих 365 дана у години.
Бошњаци би цијелу годину плакали зато што од цијеле БиХ изборили само једну четврт, а Срби и Хрвати, иако су три, плачу зато што још увијек живе у њој.
Додај коментар