Кецмановић: Бошњаци не знају ни шта хоће ни шта могу

• Неће Дејтонски споразум, ни нови договор о БиХ. А шта хоће? Човјек би закључио да им одговара status quo, али није ни то јер непрестано нападају на Додика и Човића што неће да играју како они свирају, на ЕУ што их не прима, на САД што никако да се „врате незавршеним пословима у БиХ“, на Шмита што не укине Српску и „Херцег Босну“. Прије рата су били потписали Београдски, Скопски, Лисабонски споразум, послије рата и Дејтонски, па одустали од сва четири
• Дижу споменике Твртку и Кулину. На тај начин хоће симболички да потврде тисућљетни континуитет Босне. Да ли су ти средњовјековни владари били Немањићи или крунисањем у Ватикану постали католици, може да се расправља, али није спорно да су били хришћани, и да никако нису могли бити муслимани прије османског освајања БиХ. Испада да су, зарад историјског континуитета Босне, спремни да признају да су хришћански конвертити на ислам. Неће ни то!
• Гдје би и са ким? Кажу да би у Уједињену Европу, још радије би у Сједињене Државе Америке, а потајно чезну да се прикључе Емиратима. Хем прави муслимани, хем џепови пуни петродолора, хем ништа не раде. Прави рахатлук! Истина немају ништа да понесу у мираз сем хришћане у Српској и Херцег-Босни, који се упорно опиру
• Тешко их је разумјети, а још теже са њима споразумјети. „У Босни је танка граница између љубави и мржње“ опет ће Андрић. Данас љубав цвјета у ентитетима и кантонима, али режи мржњом на танким унутрашњим границама и ако их Бошњаци, како најављују, прекораче, ето у Босни опет јада и белаја. Друго полувријеме биће крај утакмице за БиХ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„НА граници Босне престаје логика“. Ова Андрићева, све чешће цитирана, реченица подрузумијева да иза граница, односно унутар граница Босне влада, мало је рећи нелогика, прије нешто као безумље и хаос.

Да не претјерујемо, рецимо – мноштво нелогичности, контрадикција, ирационалног, те обичних глупости.

Док је код Срба јасно да хоће враћање оригиналном Дејтону или миран разлаз, а да Хрвати хоће барем свој национални ентитет, дотле је у Бошњака тешко одгонентнути шта заправо хоће, па ни како да то остваре.

Од трећине до четвртине.

У Југославији су муслимани добили нацију и трећину федеративне републике БиХ, а онда су у њиховим редовима млади Муслимани побиједили младобосанце и „славна борба им је дала Алију за маршала“ са свега четвртином БиХ. Упркос томе су се заклели „са Алијиног пута не скрећемо“ и настављају „са Алијом и без Алије“. Машалах!

Хоће да живе заједно са својим џелатима.

Небројено пута су бошњачки политичари већ у више генерација и идеолошких оријентација говорили и писали о Српској као републици шумској, привремено окупираној територији, геноцидној творевини, а о Србима као лошем и злочиначком народу, чак геноцидашима. Истовремено, хоће јединствену БиХ и толику блискост са Србима и Хрватима да им сметају и границе ентитета и кантона. Зашто?! Колективни мазохизам? Жеља за осветом? Доминација најбројнијих један човјек-један глас? Или, напросто, глупост?

Неће Дејтонски споразум, ни нови договор о БиХ.

А шта хоће? Човјек би закључио да им одговара status quo, али није ни то јер непрестано нападају на Додика и Човића што неће да играју како они свирају, на ЕУ што их не прима, на САД што никако да се „врате незавршеним пословима у БиХ“, на Шмита што не укине Српску и „Херцег Босну“. Прије рата су били потписали Београдски, Скопски, Лисабонски споразум, послије рата и Дејтонски, па одустали од сва четири.

Дижу споменике Твртку и Кулину.

На тај начин хоће симболички да потврде тисућљетни континуитет Босне. Да ли су ти средњовјековни владари били Немањићи или крунисањем у Ватикану постали католици, може да се расправља, али није спорно да су били хришћани, и да никако нису могли бити муслимани прије османског освајања БиХ. Испада да су, зарад историјског континуитета Босне, спремни да признају да су хришћански конвертити на ислам. Неће ни то!

Хоће да буду и Бошњаци и Босанци.

Ксавије Бугарел чији стручно и наклоњено мишљење Бошњаци радо слушају, уочио је парадокс да они желе и да себе национално доврше и промовишу, а и да се истовремено представе као нека врста интегришуће кровне наднације. Откако је Цимерман рекао Алији да ће САД подржати само „грађанску мулти-култи“, „први у Бошњака“ се представљао као предсједник свих Босанаца и Херцеговаца те насмијавао Србе и Хрвате.

Хоће да буду и Окцидент и Оријент.

Иако су се босански муслимани појавили у БиХ тек са османском окупацијом ових крајева и исламизацијом локалних хришћана, Бошњаци енергично одбацују ту историјску чињеницу и супротстављају јој тзв. богумилску хипотезу о својој етногенези. Међутим, богумили су били шизма унутар српског и бугарског православља и нестали су у Босни два вијека прије доласка Османлија. Читава конструкција о босанској илити нацији добрих бошњана, богумилском поријеку, о Цркви босанској, писму босанчици и сл. била је неуспио Калајев пројекат. Није успио ни два пута касније, али нема везе.

Хоће са Србима у БиХ, против Срба у Србији; Османска империја и аустроугарска монархија, Трећи Рајх, па и комунистичке власти БиХ од 60-их, радили су предано али безуспјешно на томе да одвоје и супротставе „босанске Србе“ и „Србијанце“, да прве мобилишу против других, да њихово домољубље окрену против њиховог родољубља.

Међутим, историја је показала да када год је код Срба у БиХ завичајна емоција долазила у колизију са националном, тријумфовала је ова друга, при чему је Србија имала улогу и пијемонта и „матице“. Алија је 90-их повјеровао у српско боснољубље: „Радован је завео само шачицу Срба“, а насљедници су открили да на обје обале Дрине живи исти народ, па сад више мотре Београд него Бањалуку.

Хоће да ратују и са Србима и са Хрватима иако слабији.

Бошњачка АБиХ је ’94 на ’95, разапета на три фронта против ВРС, ХВО и јединице АПЗБ, била пред поразом. Интервенцијом НАТО-а, тј. САД, спасени су од капитулације и ништа више. Али, откако су повећали проценат у националној структури, најављују друго полувријеме и поправни испит.

Иако и даље тврде да је ’92 била агресија, сметнули су да ће, злу не требало, „агресије“, како они зову помоћ заграничних сународника, опет бити. Између редова Декларације Свесрпског сабора могли су прочитати да иза Српске стоје милиони Срба из Србије, али нису јер пише ћирилицом, а најважније им је шта каже Шмит.

Хоће да у БиХ буду први, иако су се појавили посљедњи.

Није спорно да су се муслимани на простору БиХ историјски појавили тек током петовјековне османске исламизације затечених хришћана. Богумилска хипотеза ништа не мијења на ствари, јер су богумили били шизма у оквиру православља, а нестали су два вијека прије исламизације. Упркос томе, Бошњаци једино себе сматрају домицилним, домородним, аутохтоним „старинцима“, а Србе и Хрвате „тујцима“.

Двије националне академије наука.

Бошњаци имају двије академије наука и умјетности. У једној, АНУБиХ, до 92. бројем су доминирали Срби, а од ’95 бошњачки академици су се силно намножили. Срба у њој данас има само симболичан број, плус понеки Хрват, тек толико да не може да се каже да је баш 100 одсто једнонационална. Али, није им била довољно једна национална академија, па су у неке формирали још једну Бошњачку академију наука и умјетности у Санџаку. Сада имају двије, АНУБиХ у Сарајеву и БАНУ у Новом Пазару.

Једну, де факто бошњачку и другу само за Бошњаке. Наука и умјетност су у њих послије рата бели процвјетале да им је једна тијесна за толике академике.

Старији од себе говоре ишаретом. Нација Бошњака именована је ’93, а Босански језик ’96, тако да испада да су чаки и млађи савременици старији и од нације којој припадају, као и да не знају свој матерњи језик којим говоре и пишу. Нацију су, наиме, само преименовали, али језик је нови, па га дјеца уче по школском програму, али за одрасле нису предвидјели курс у вечерњим школама страних језика. Биће да се споразумијевају ишаретом само да не би говорили српски, који једино знају. У Хагу су препознали ту глупост, па су смислили још већу: бхс језик.

Пријавили се на лијечења, а одбијају терапију. Понављају да је „Дејтон лудачка кошуља …“, некад кажу „… за Босну“ некад „…за Бошњаке“. Ако је тако, кошуљу им нису скројили и везали ни Срби ни Хрвати, него њихови вољени Американци, а они потписом пристали на лијечење. Босна јесте луда земља лишена логике, а Бошњаци већ фртаљ вијека никако да се дозову памети.

Андрић – омраза и својатање нобеловца.

Негдје 70-их и Београд и Загреб почели су да праве антологије националне прозе и поезије и почело је отимање око нобеловца. И „жаба дигла ногу“: хоће босанску књижевност и у њој нобеловца иако се он опредијелио за српску. Потом је „најпаметнији у Бошњака“ Мухамед Туњо Филиповић написао да је Андрић нанио Босни више зла него све окупаторске војске заједно, а Алија додао да је „фратарско копиле“, па су га се одрекли, иако је промовисао БиХ у свијету више него зимска олимипијада.

Гдје би и са ким? Кажу да би у Уједињену Европу, још радије би у Сједињене Државе Америке, а потајно чезну да се прикључе Емиратима. Хем прави муслимани, хем џепови пуни петродолора, хем ништа не раде. Прави рахатлук! Истина немају ништа да понесу у мираз сем хришћане у Српској и Херцег-Босни, који се упорно опиру.

Зато са сарајевских високих минарета преко ниских башчаршијских кровова, са дланом изнад очију блуде у даљину пут Брисела и Вашингтона, али ЕУ не зна шта ће са собом, Сервер вели да ће Трамп подијелити БиХ, Блиски исток далеко, Зелена трансверзала дуга, једино су комшије близу, али ко њих шта пита.

Све у свему, тешко их је разумјети, а још теже са њима споразумјети. „У Босни је танка граница између љубави и мржње“ опет ће Андрић. Данас љубав цвјета у ентитетима и кантонима, али режи мржњом на танким унутрашњим границама и ако их Бошњаци, како најављују, прекораче, ето у Босни опет јада и белаја. Друго полувријеме биће крај утакмице за БиХ.