- Партнерство водеће српске и водеће хрватске странке у БиХ против бошњачког унитаризма, како у БиХ, тако и у ФБиХ, настало је Додиковом подршком Човићу против Комшића. А у сарајевским медијима је прочитано у титоистичком кључу изједначавања првог герилског покрета отпора у окупираној Европи и колаборационистичке НДХ
- Бошњаци би да побједничку позицију партизана задрже за себе, иако су се НОП-у масовније, често и принудно, прикључили тек крајем рата. Све до пада Италије, „хрватско цвијеће“ је пуним капацитетом учествовало у власти НДХ у БиХ. У Павелићевој влади имали су допредсједнике и министре, његов повјереник за БиХ био је Хакија Хаџић, градоначелници Сарајева током окупације били су Хасан Демировић и Мустафа Софтић
- Отпор бошњачком унитаризму повезао је Додика и Човића, али је то временски коинцидирало са погоршањем ионако напетих односа на релацији Загреб-Београд. Не ради се само о Шмиту. Постоје разлике и у односу на Украјину: док Српска безрезервно подржава сваки потез Русије, Србија осуђује нарушавање територијалног интегритета Украјине. Чини то ради Косова, али тај исти принцип везује Српску за БиХ.
- Постоје, дакле, објективне противрјечности које двије српске земље повремено гоне на различите потезе. Али, постоји и нешто што се зове „асиметрична политика“ или „политика на више карата“, какву воде и Орбан и Ердоган занемарујући међународна савезништва
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НАСЛОВ би могао да гласи и „Откуд заједно ‘четници’ и ‘усташе’?“
Пошто је ЦИК обзнанио дефинитивне резултате нетом минулих избора, постизборна математика је показала да ће СНСД и ХДЗ, уколико наступе заједно, одлучивати ко ће представљати Бошњаке у Парламентарној скупштини БиХ. А Додик и Човић су се у прошлу суботу договорили да њихове странке неће једна без друге у формирање власти на свим нивоима у БиХ.
Ово партнерство водеће српске и водеће хрватске странке у БиХ против бошњачког унитаризма, како у БиХ, тако и у ФБиХ, настало је Додиковом подршком Човићу против Комшића. А у сарајевским медијима је прочитано у титоистичком кључу изједначавања првог герилског покрета отпора у окупираној Европи и колаборационистичке НДХ.
Побједничку позицију партизана задржали су за себе, иако су се НОП-у масовније, често и принудно, прикључили тек крајем рата. Све до пада Италије, „хрватско цвијеће“ је пуним капацитетом учествовало у власти НДХ у БиХ.
У Павелићевој влади имали су допредсједнике и министре, његов повјереник за БиХ био је Хакија Хаџић, градоначелници Сарајева током окупације били су Хасан Демировић и Мустафа Софтић, бањалучког владику Платона масакрирао је Асим Ћелић.
У Францетићевој Црној легији, према евиденцији НДХ, било је 70 одсто муслимана.
На почетку хрватско-бошњачког спора у Федерацији око аномалије Комшић, два тада водећа политичара у Републици Српској имали су различите ставове. Младен Иванић је сматрао да је боље не мијешати се у комшијске свађе те сеирити с друге стране ентитетске границе. Милорад Додик је, напротив, активно подржавао „хрватску једнакоправност“ као стратешки интерес Српске да сузбије бошњачку хегемонију подржану од протектората под фирмом „јединствена Босна“, „функционалнија држава“, „реинтегрисана БиХ“…
Бањалучка подршка је чак претходила загребачкој, јер је Хрватска као несигурни дебитант у ЕУ слушала све што јој се каже у Бриселу, па и да се држе подаље од Босне.
Хрвати у БиХ су пола у шали тражили „Додика на лизинг да ријеши и њихову аутономију“. А било је идеја и да „кантони бивше Херцег-Босне изађу из ФБиХ и прикључе се Републици Српској да би им он омогућио да се у сљедећем кораку осамостале у трећи ентитет“.
Туђман није Муслимане препознавао за нацију. Како свједочи Алија Изетбеговић, убјеђивао га је да су „Муслимани заправо Хрвати исламске вјероисповијести“.
Но, када би га стисли америчко-њемачки спонзори, гурао би у страну хрватске националисте и истурао би пробосанске грађанисте. Тако их је натоциљао да гласају за независну БиХ на референдуму ’92, да прећуте Ливањско питање, да се одрекну Херцег-Босне и уђу у Федерацију са Муслиманима.
Навукао их је причом да ће Федерација ући у конфедерацију са Хрватском, што је испало – обећање лудом радовање. Али, компетентна др Мирјана Касаповић такву, бајаги лукаву, Туђманову политику у БиХ оцјењује као још луђу.
Актуелна борба за обнову Херцег-Босне, за трећи ентитет, за хрватску самоуправу и једнакоправност у ФБиХ, представља борбу против Туђмановог наслијеђа у БиХ, а доживјела је кулминацију илегалним референдумом крајем 2000-те.
В.П. је тај чин прогласио побуном, а ОХР је позамашна средства, припремљена за изградњу ентитетских институција, покупио у неповрат. Загреб је помогао само утолико што је првооптуженом Анти Јелавићу дао азил у Хрватској.
Међутим, ситуација се посљедњих година промијенила на хрватским теренима у БиХ. Туђман је умјерене пробосанске Хрвате из Посавине и средње Босне преселио на у Олуји испражњене српске просторе у Хрватској, а дио их се спонтано настанио и у западној Херцеговини, у новим насељима Шушково и Бобаново.
Хрвати су се концентрисали у западној Херцеговини, постали бројнији и утицајнији.
Херцеговачки фрањевци су потиснули пробосанске из централних институција Босне Сребрене. Кардинал Пуљић је пензионисан, а не чује се ни глас бискупа Комарице. Очито да су Ватикан, а по Шмитовој реформи изборног система и католичка Њемачка, стали на страну Херцег-Босне.
Напокон, и Хрватска је дигла глас на серију Комшићевих мандата освојених гласовима СДА.
Посебно је предсједник Зоран Милановић стао уз Дргана Човића, а имплиците и Додика. Чести неформални сусрети у Лакташима утроје нису били само приватно дружење.
Иако себе самосажаљиво називају „двоструком мањином“ (и у БиХ и у ФБиХ), Хрвати представљају језичак на ваги.
Имају велики коалициони потенцијал јер ни Бошњаци ни Срби без њих немају снагу да нешто покрену, па су га и користили. По традицији, готово увијек са Муслиманима против Срба.
Савезништво у два свјетска рата и у НДХ наставило се свезаним барјацима полумјесеца и шаховнице ’90, гласањем у предратној скупштини БиХ ’91, партиципацијом ХВО у АБиХ.
Зато многи подозријевају да екплицитни предсједник Милановић и резервисани премијер Пленковић играју улоге доброг и лошег полицајца, као што су код Туђмана играли љути Херцег-Босанац Мате Бобан и пробосанац Стјепан Кљујић.
Елем, неће ли Хрвати у БиХ, чим уз помоћ Срба остваре своја права, опет окренути ћурак и промијенити страну?
Но, ваљда, послије Јасеновца и Пребиловаца, Дретеља и Лоре нико и не помишља на догорочно савезништво, него на интересе који нису вјечни, без обзира на то што у Западној Херцеговини сада говоре „Никад више са Муслиманима, никад више против Срба“.
Али, ово тек пуко партнерство могло је да поквари братске прекодринске везе.
Отпор бошњачком унитаризму повезао је Додика и Човића, али је то временски коинцидирало са погоршањем ионако напетих односа на релацији Загреб-Београд.
Опозиција СДС-ПДП је то вјешто искористила да у предизборној кампањи компромитује Додика у Србији, али овај није насјео да уђе у полемику. Он, наиме, није рекао да се ни у Српској није допало што Вучић у матици званично прима Шмита, што му признаје статус високог представника иако га у ствари нема јер су Русија и Кина у СБ УН биле против.
Постоје разлике и у односу на Украјину: док Српска безрезервно подржава сваки потез Русије, Србија осуђује нарушавање територијалног интегритета Украјине. Чини то ради Косова, али тај исти принцип везује Српску за БиХ.
Постоје, дакле, објективне противрјечности које двије српске земље повремено гоне на различите потезе. Али, постоји и нешто што се зове „асиметрична политика“ или „политика на више карата“, какву воде и Орбан и Ердоган занемарујући међународна савезништва.
А што се пак тиче односа према хрватском усташтву, Вучић и Додик су донијели одлуку да Србија и Српска заједно граде спомен-парк у Доњој Градини, дијелу Јасеновачког концлогора који се налази на десној обали Саве, на српској територији.
Тамо је убијан један српски народ.
Подржавајући Хрвате у демократском праву да бирају свог представника у заједничком Предсједништву у Сарајеву, Додик је промијенио однос снага у БиХ: од 1:2 до 2:1 у корист Српске и дејтонске раноправности три народа у два ентитета и десет кантона, те на штету доминације једног у „јединственој Босни“.
У босанском троуглу, изгледа, свако може са сваким.
Могли су Хрвати са Муслиманима (у скупштини ’90), Срби са Хрватима (договор Караџић-Бобан у Грацу), замало и Муслимани са Србима (Београдски споразум). Једино никад све троје заједно.
А управо је сагласност три народа кључ опстанка БиХ. Ако је само један народ неће, поготово ако је неће два – онда онај трећи мора да потражи компромис како би полумјесец, шаховница и оцила могли заједно.
Или никако!
Додај коментар