- Комшићев трећи мандат прелио је чашу и Човић је једини ослонац нашао у Додику на линији заједничке борбе против са Запада подржаног бошњачког унитаризма, уз ризик да буде проглашен за „малог Руса“. Зато присуство Херцег-Босанаца 9. јануара у Бањалуци, није никакав инцидент него логика дуго камуфлираних односа у БиХ по којој Хрвати, као и Срби, желе што више аутономије у односу на Сарајево
- Бошњаци и Хрвати заједно – свакако, а са Србима и једни и други – никако. То је политика коју су Американци споразумом са Ватиканом наслиједили од два католика – Бењамина Калаја и Бранка Микулића који су, истина јалово, радили на удаљавању Срба од Србије и асимилацији у виртулено босанство. Ствари се ипак мијењају
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЗБОГ чега је избила толика гужва око боравка „Херцегбосанаца“ и Хрвата из матице на прослави Дана РС у Бањалуци?
Бурна реакција бошњачких медија могла се и очекивати: ем мрски 9. јануар када је формирана Српска, ем још и Хрвати на честитању. Срби су већ огуглали и помало сеире комшијску секирацију, а Хрвати у матици обично игноришу примједбе муслиманског Сарајева. Но, пошто се премијер Пленковић промптно дистанцирао од ХДЗ-а за БиХ и смијенио амбасадора Хрватске у Сарајеву, онда мора да су пружањем руке српским слављеницима јако наљутили „међународну заједницу“.
НАТО? ЕУ? Вашингтон? Берлин? Или све?
А зашто, када управо ови већ 25 година позивају на помирење и сарадњу три конститутивна народа у БиХ?
Сигурно да би било пожељније да се сва три ухвате у коло и једногласно запјевају али за почетак је добро и бар два. Поготово што су Бошњаци и Хрвати стално били у заједничком фронту против Срба – још од првих слободних избора са свезаним барјацима шаховнице и полумјесеца, потом дилом СДА-ХДЗ за референдум о сецесији БиХ, те најзад и прикључењем ХВО-а Армији БиХ.
Ова двонационална спрега никоме није сметала. Напротив!
Сјетимо се јесени 93. када је дошло до отварања оружаног сукоба међу муслиманско-хрватским савезницима који је показао да рат у БиХ није агресија Србије, Црне Горе и ЈНА, него типичан грађански рат.
Док су европске покушаје, почев од Кутиљеровог, да се успостави тројни споразум, Американци систематски минирали преко Алије, дотле су нарушени двојним Вашинтонским споразумом, уз помоћ Берлина и Загреба, експресно обновили.
Елем, Бошњаци и Хрвати заједно – свакако, а са Србима и једни и други – никако. То је политика коју су Американци споразумом са Ватиканом наслиједили од два католика – Бењамина Калаја и Бранка Микулића који су, истина јалово, радили на удаљавању Срба од Србије и асимилацији у виртулено босанство.
Многе ће изненадити али, према постхумно објављеном дневнику, друг Бранко је ратне дане у Сарајеву углавном проводио са кардиналом Пуљићем.
Међутим, Вашингтонским споразумом Туђман је обмануо херцеговачке Хрвате. Како свједочи супотписник Мате Гранић, обећање да ће одрицањем од Херцег-Босне и уласком у заједнички ентитет са Бошњацима, добити конфедерацију Федерације БиХ са Хрватском, у Загребу никад и није узимано озбиљно.
Индикативно је и да су два избјегличка насеља надомак Чапљине добила називе Шушково и Бобаново, по Гојку Шушку и Мати Бобану, који су били херцег-босанске горе лист, док топоним Туђманово не постоји.
Средњобосански и посавски Хрвати су исељени да би попунили меки трбух „лијепе наше“ очишћен од Срба у Олуји. Пресељавање, које су наочиглед комшија организовали локални католички свештеници, значајно је смањило бројно стање Хрвата у БиХ и зато просвједи бискупа Комарице и кардинала Пуљића што се Хрвати нису вратили на огњишта дјелују цинично. А помирљиви и пробосански Средњобосанци и Посавци су унутар укупног хрватског корпуса, изгубили бројчану и политичку тежину.
Доминацију су преузели жестоки националисти из западне Херцеговине и након неуспјеха да референдумом 2000. обнове Херцег-Босну под именом „Хрватска аутономија“, стрпљиво су ћутали и чекали да матица уђе у ЕУ. Али, испоставило се да „еуропска“ Хрватска није у стању да избори ни да им Бошњаци не бирају представника у Сарајеву.
Комшићев трећи мандат прелио је чашу и Човић је једини ослонац нашао у Додику на линији заједничке борбе против са Запада подржаног бошњачког унитаризма, уз ризик да буде проглашен за „малог Руса“. Зато присуство Херцег-Босанаца 9. јануара у Бањалуци, није никакав инцидент него логика дуго камуфлираних односа у БиХ по којој Хрвати, као и Срби, желе што више аутономије у односу на Сарајево.
Актуелни притисак САД на РС да се докрајчи Дејтон да би се БиХ, упркос Србима, утјерала у НАТО, биће вјероватно повод да се Хрвати опет нађу са Бошњацима против трећих.
Да не би било недоумице да ли се ради у координацији, прикључио се и Ердоган. Алијин аманет јачи је од промјене односа са САД и РФ. Огласио се чак и првосвештеник Мираш у име ЦГ.
Зато се Додик превентивно изјаснио против међународне конференције о БиХ, а за договор у оквиру БиХ. Ни од тога ништа, јер Клинтон је подршком Алији, иако се практично свела на гурање у рат и спас од капитулације, и данашње бошњачке политичаре демотивисао да рјешење потраже у комшилуку.
Једногласна резолуција Скупштине РС о војној неутралности обавезује сваког представника у заједничким органима, а прекршај ће постати и законски кажњив као издаја. Дејтонски споразум пак практично је незамјенљив без сагласности руских амабасадора у СБУН и ПИК-у. Иако многи прогнозирају да је послије ЦГ и БЈРМ, на реду БиХ, буде ли остала при своме, Српска ће славити и 09. 01. 2020. И Човић ће бити на честитању јер „Херцег-Босни“ је потребнија подршка Српске него њена њој.
Изузев ако НАТО не крене да БиХ учлани окупацијом Српске.
Додај коментар