- Фикрет Абдић Бабо једини је освојио преко милион гласова. Остало је само да на конститутивној сједници Предсједништва секретар то и констатује и да Бабо засједне на столицу предсједавајућег и да на том мјесту остане једну, евентуално још једну годину. Самоиницијативно?! Добровољно?! Уцјеном?! Погодбом?! Бабо био храбар и ни афера „Агрокомерц“ ни затвор нису га сломили. Погодба, међутим, није искључена
- Ни на Палама ни у Бањалуци не спомиње се да би – да је Абдић дошао умјесто Изетбеговића – историја БиХ кренула у бољем правцу, зато што су Плавшићева и Кољевић подржали незакониту промоцију Изетбеговића. Зашто су тако поступили? Иако је Бабо, као и Алија, био у комунистичком затвору, бившег члана ЦК и лауреата награде АВНОЈ-а сматрали су ипак комуњаром. Свјесни да су погријешили, гласали су против реизбора Изетбеговића на још годину дана, али, авај, у претходној ’91 на измаку, због мајоризације српских посланика и заказивања референдума распао се парламент у Сарајеву и судбина БиХ је већ била запечаћена
- Алија Изетбеговић је за годину дана успио да овлада ситуацијом. А о посљедицама по даљи ток историје Тарик Хаверић пише: „У четврт стољећа, Изетбеговић и његови насљедници, духовни и биолошки, успјели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана уЈугославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у Босни и Херцеговини“
- Када је Бил Клинтон над Алијиним одром рекао да „без Алије Изетбеговића историја Босне не би била иста…“, Мухамед Туњо Филиповић је прокомнтарисао: „Сигурно не би била иста, без Алије је могла бити само боља“. Елем, са Фикретом Абдићем било би не само законито него и боље
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ШТА би било да је послије првих посткомунистичких избора ’90, у складу са законом, на чело Предсједништва БиХ стао Фикрет Абдић Бабо, а не Алија Изетбеговић?
Да ли би Бабо потписао споразум са Милошевићем о останку БиХ у Југославији?
Да ли би повукао потпис са Лисабонског споразума?
Да ли би, што је најважније, уопште дошло до грађанског рата?
Према уставу, односно изборном закону, мјесто првог предсједавајућег Предсједништва БиХ требало је да припадне кандидату са највећим бројем гласова. Према бројном стању три народа, па и броју гласача, дало се претпоставити да ће то бити Муслиман, али не и који. Очекивало се да ће то бити лидер СДА Алија Изетбеговић, али Фикрет Абдић је једини освојио преко милион гласова и убједљиву предност у односу на свог сународника. Остало је само да на конститутивној сједници Предсједништва секретар то и констатује и да Бабо засједне на столицу предсједавајућег и да на том мјесту остане једну, евентуално још једну годину.
А онда је, сем за малобројне инсајдере, стигло велико изненађење. Фикрет је мјесто првог у БиХ уступио Алији.
Избори су показали да је Бабо далеко најпопуларнији муслимански кандидат, да је иза себе оставио не само Изетбеговића него и Адила Зулфикарпашића и Нијаза Дураковића, да није бадава сматран изборним џокером око кога су се отимале и ненационалне странке.
Харизматични оснивач и директор ПИК Агрокомерца, енергични и предузимљиви менаџер, који је из ничега створио чудо из Кладуше и препородио тај сиромашни муслимански крај и био навикао да буде главни, да буде Бабо, одједном је ничим видно изазван уступио је своју столицу. Самоиницијативно?! Добровољно?! Уцијеном?! Погодбом?!
У то вријеме за јавност је остало неразјашњено због чега је Фикрет Абдић то учинио, а бурни и трагични догађаји који су убрзо услиједили учинили да више то никога није ни интересовало.
Самоиницијативно се Бабо сигурно није повукао, јер би онда тај гест и јавно објаснио. Добровољан пристанак на иницијативу СДА, или самог Алије, мало је вјероватан, јер такав пасиван став не личи на Бабу.
Уцјена која би га натјерала да се повуче била је још мање вјероватна, јер је Бабо био храбар и ни афера ни затвор нису га сломили. Погодба, међутим, није искључена.
Те ’90 за јавности је остало неразјашњено због чега је Фикрет Абдић то учинио, а бурни и трагични догађаји који су убрзо услиједили учинили да више то никога није ни интересовало. Послије рата, међутим, такво питање је у Сарајеву било крајње политички неподобно јер се Бабо крајем ’93 одметнуо од Алије. Најприје је напустио Предсједништво и отишао из Сарајева, а онда формирао Аутономну покрајину Западну Босну у Цазинској крајини.
Није то била нека изненадна одлука, него је, био сам свједок изблиза, постепено сазријевала. Алија је у Предсједништву, иако само први међу једнакима, наметао одлуке уз амин лојалних Ганића и Кљујића, а Абдић се пасивно приклањао и све вријеме сателитским телефоном координирао дотур хране преко линија фронта за примарно јато у посрнулом Агрокомерцу.
Пошто је боље упознао „робиајшку халку“, у кабинету се окружио својим Цазинлијама, један земљак ашчија доносио му је храну, а адресу сарајевског стана је крио. Касније, након што је АБиХ напала и поразила његову војску, Алија га је прогласио велеиздајником, и стигму да је шуровао са непријатељским Србима и Хрватима и најпопуларнији Муслиман ’90, дан-данас је носи у бошњачком народу.
Али, ни на Палама ни у Бањалуци не спомиње се да би – да је Абдић умјесто Изетбеговића био први предсједвајући Прдсједништва – историја БиХ кренула у бољем правцу, зато што су Плавшићева и Кољевић подржали незакониту промоцију Изетбеговића.
Зашто су тако поступили?
Иако је Бабо, као и Алија, био у комунистичком затвору, бившег члана ЦК и лауреата награде АВНОЈ-а сматрали су ипак комуњаром. Са Алијом, а не са Бабом, који се касно придружио СДА, склопили су предизборно побједничко партнерство и договорили постизборну подјелу власти.
Бабо је био привредник и менаџер и није им био саговорник у национално-политичким темама. Свјесни да су погријешили, гласали су против реизбора Изетбеговића на још годину дана, али, авај, у претходној ’91 на измаку, због мајоризације српских посланика и заказивања референдума распао се парламент у Сарајеву и судбина БиХ је већ била запечаћена.
Да ли је Алија током само те једне године могао да БиХ повуче у суноврат и да ли уопште улога личности у историји може да буде пресудна?
Расправљајући начелно о том питању, Адам Пржеворски разматра више теорија: од оне Плехановљеве да су одлучујуће друштвено- историјске околности, преко оне по којој историју пишу велики политичари и војсковође, до интерактивне, по којој је историја резултат сразмјерног међуутицаја околности и лидера.
И закључује својом: „Постоје драматични историјски тренуци када се друштво налази на раскршћу и политичке вође морају да поведу на једну страну, са врло дугорочним посљедицама“.
Незаконитим доласком на чело Предсједништва, који су уз накнадно кајање подржали и Срби, Алија Изетбеговић је успио да за годину дана овлада ситуацијом. А о посљедицама по даљи ток историје Тарик Хаверић пише: „У четврт стољећа, Изетбеговић и његови насљедници, духовни и биолошки, успјели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана уЈугославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у Босни и Херцеговини“.
Да није Абдићу отео првенство, он би сљедећу прилику да буде први међу једнакима на челу БиХ по националном турнусу добио тек три до шест година касније, што ће рећи тек на наредним изборима. У међувремену би онај „пресудни корак за дугорочним дејством“ Пржеворског, направио Фикрет Абдић.
А што се тиче расположења муслиманске изборне базе, већ сам резултат избора ’90, на којима је привредник Бабо добио бар 200 хиљада гласова више од исламског фундаменталисте Алије, довољно говори.
Но, „најсекуларнији муслимани на свијету“ су се тако брзо и здушно укључили у Алијин пројекат реисламизације да онај ко није свједочио тешко би повјеровао.
Зато мржњу према ћафирима тумаче кетманом, а не само Алијином и „међународном“ сатанизацијом Срба.
Најзад, да не останемо дужни одговор на питање – како су се Фикрет и Алија нагодили.
По ономе што је својевремено процурило, Баби је Алија заузврат понудио позамашан бескаматни петродоларски кредит за обнову Агрокомерца, који би враћао испорукама халал меса. Абдић није имао разлога да сумња у Изетбеговићеве младомуслиманске везе са муслиманском браћом нафташима са Блиског истока, а њему самом је било важније животно дјело у Кладуши него читава Босна.
Такав приступ је био историјско наслијеђе Зелене крајине, која је увијек тежила аутономији и самоуправи и штитила је сарадњом са међусобно завађеним Србима и Хрватима, ма какве униформе да су носили.
Индикативно је да је, због страха од рестаурације социјализма, и колективни Запад подржавао Алију против Фикрета.
Фанатични исламиста Алија, који је Босну видио ђах као филџан Муслиманију, ђах као дио свјетске умме, ђах као грађанску државу под доминацијом мусимана, представљао је чвршћу гаранцију него бивши комуњара, социјалистички бизнисмен и локалпатриота Бабо.
Осим тога, рат у БиХ био им је потребан да би НАТО и послије пада Берлинског зида остао у Европи, а наивни Изетбеговић је био спреман да га по наговору Цимермана и уприличи.
Када је Клинтон над Алијиним одром рекао да „без Алије Изетбеговића историја Босне не би била иста…“, Мухамед Туњо Филиповић је прокомнтарисао: „Сигурно не би била иста, без Алије је могла бити само боља“.
Елем, са Фикретом Абдићем било би не само законито него и боље.
Ову причу о Баби и Алији и о томе како је један наизглед безначајан интерни аранжман у Предсједништву Босну гурнуо на странпутицу, некад би назвали „Шта би било да је било“.
Данас се то зове „алтернативна историја“ и представља легитиман метод реконструкције прошлости и анализе могућих савремених посљедица.
Додај коментар