- Суочен са реакцијама, Јанша се одрекао свог нон-пејпера, па је почело сумњичење ко је аутор и ко стоји иза завјесе. Врх ЕУ!? Руси!? Вишеградски квартет!? Словенци!? Орбан!? Вучић!? Макрон!? Једино нико не сумња на Милорада Додика јер он, што се барем Босне тиче, одавно заговара мирно раздруживање као посљедње рјешење
- Нико не спомиње да је прије Дејтонског споразума, који је заковао међународне границе БиХ, било у званичном оптицају рјешења која су босанско питање третирала у регионалном контексту. Уочи и крајем грађанског рата у БиХ Београдски споразум у јулу 1991. и Вашингтонски споразуму марту 1994. повезивали су бошњачки дио Босне у федералну односно конфедералну заједницу са Србијом односно Хрватском
- Накнадна реализација Конфедерације са Федерацијом ријешила би многе актуелне бошњачко-хрватске спорове. Поред осталог: Бошњачка Босна (4 кантона у ФБиХ) би се прикључењем Хрватској преко ноћи нашла у толико жељеном НАТО. На исти начин нашла би се и у ЕУ у коју ће БиХ иначе тешко икада бити примљена. Тиме би, истовремено, био би ријешен хрватски захтјев за обнову трећег ентитета од кога Херцег Босанци не одустају…
- Посљедично, реактуелизацијом Конфедерације Хрватске са ФБиХ, и Република Српска би добила независност, а да ли би је искористила за државну самосталност или прикључење „матици“, не зависи само од ње
- Историјски или Београдски споразум, уз Изетбеговићев амин, били су утаначили Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић са Николом Кољевићем и Момчилом Крајишником уз подршку Милошевића и Караџића... Милошевић је био прихватио да у скраћеној Југославији војском у БиХ командује бошњачки генерал, а понудио је и да Алија буде први предсједник заједничке државе… Кад је процурило да се њему припрема оптужница, Алија је чак истицао да је Слобо, за разлику од непријатног Фрање, интелигентан, духовит и шармантан те да би га пожелио за комшију...
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НИЈЕ јасно зашто су сви забезекнути Јаншиним нон пејпером по коме би се Босна, и не само Босна, мирно раздружила.
Пред бурном реакцијом Јанша га се одрекао, па је почело сумњичење ко је аутор и ко стоји иза завјесе. Врх ЕУ!? Руси!? Вишеградски квартет!? Словенци!? Орбан!? Вучић!? Макрон!? Једино нико не сумња на Милорада Додика јер он, што се барем Босне тиче, одавно заговара мирно раздруживање као посљедње рјешење.
Сада, послије првог шока, сви су се одједном присјетили да је таквих идеја било и раније, па цитирају изјаве Меркелове и Камерона о краху мултикултурализма.
Но нико не спомиње да је прије Дејтонског споразума, који је заковао међународне границе БиХ, било у званичном оптицају рјешења која су босанско питање третирала у регионалном контексту.
То нису била само идејна рјешења него потписани или бар дефинисани споразуми домаћих актера, нека и уз спољну асистенцију.
Уочи и крајем грађанског рата у БиХ Београдски споразум у јулу 1991. и Вашингтонски споразуму марту 1994. повезивали су бошњачки дио Босне у федералну односно конфедералну заједницу са Србијом односно Хрватском.
Колико год ће то данас не само у муслиманском Сарајеву патетично назвати комадањем Босне, треба имати у виду да БиХ запараво никад није постојала као суверена држава него, или као окупациона зона (османска, хабзбуршка) или као corpus separatum унутар ширих државних оквира Југославије као монархистичке диктатуре и диктатуре пролетеријата. А и данас је међународни протекторат.
Бројни протектори, супервизори, инплементатори, гаранти, потписници, и специјални изасланици, под диригентском палицом суперсиле, нису четврт вијека успјели да по систему „више истог“ локалне Србе и Хрвате угурају у Прокрустову постељу цјеловите у јединствене грађанске Босне.
Напросто, Босанци и Херцеговци десетинама генерација уназад никад нису живјели у сувереној држави и нису развили патриотску политичку културу. Српски патриотизам и хрватско домољубље у БиХ везани су за њене дијелове РС и ХБ, а бошњачки патриотизам је четири пута већи од њиховог дијела патрие и сеже до имагинарне цјеловите и јединствене Босне.
Иако им је држава споља призната, ево се испоставило да је половина популације на 75 одсто територије не жели. Током 25 година након Дејтонског мировног споразума, грађански рат се наставио политичким средствима и можда би локални приступ требало замијенити регионалним.
Посљедњи регионални контекст у којем је БиХ функционисала био је Друга Југославија, а сљедећи је требало је да буде Европска унија. Првога контекста више нема. Други је безнадежно помјерен у недогледну и неизвјесну будућност.
Да ли би „федерација БиХ са Србијом“ или „конфедерација ФБиХ са Хрватском“, данас могла да буде тај контекст?
Шта би са Конфедерацијом са Федерацијом?
Да подсјетимо, Вашингтонским споразумом у режији САД и Њемачке прекинут је хрватско-муслимански рат, са циљем да ХВО и АБиХ остану у савезу против ВРС. Нијемци су били задужени да за преговарачки сто приведу Туђмана, а Американци Изетбеговића.
Да би херцеговачке Хрвате привољели да се одрекну Херцег-Босне и прихвате заједнички ентитет са Муслиманима, обећано им је да ће Бошњачко-хрватска Федерација (касније ФБиХ) истовремено ступити у конфедерацију са државом Хрватском. Под спољним притиском Туђман је, као посредник намамио и обмануо своју дијаспору. Његов министар вањских послова Мате Гранић, у књизи Вањски послови – Иза кулиса политике пише:
“Прихватио сам тај приједлог иако сам био свјестан да, ако се и постигне, никада неће заживјети. Знао сам да Туђман то од мене тражи како би лакше увјерио водство Хрвата у БиХ да прихвати Washingtonski споразум”.
Изетбеговић се није противио тој ставци споразума, а Херцег-Босанци још мање.
Да ли би накнадна реализација Конфедерације са Федерацијом ријешила многе актуелне бошњачко-хрватске спорове у већем ентитету а можда и читав босански Гордијев чвор?
– Бошњачка Босна (4 кантона у ФБиХ) би се прикључењем Хрватској преко ноћи нашла у толико жељеном НАТО-у, у који Српска неће и кочи читаву БиХ. На исти начин нашла би се и у ЕУ у коју ће БиХ иначе тешко икада бити примљена.
– Тиме би, истовремено, био би ријешен хрватски захтјев за обнову трећег ентитета од кога Херцег Босанци не одустају, а самим тим и питање ревизије изборног закона којим Бошњаци већ три мандата бирају Жељка Комшића у Предсједништво БиХ.
– Антагонизам између Бошњака и Хрвата (изборни закон, подјела власти у Мостару, јавни ТВ сервис и сл) посљедњих година надмашује већ хроничне тензије између Срба и Бошњака, и већ је ангжовао значајне међуародне капацитете на обје стране, а стари пријатељи Бајден и Меркелова би могли једноставно да актуелизују нереализовану тачку Вашингтонског споразума.
– Хрватска би конфедерацијом са ФБиХ најзад државно интегрисала своју „дијаспору“ у БиХ, која је, посебно својим херцеговачким дијелом, дала пресудан допринос државном осамостаљењу Хрватске.
– Бошњаци би боље повезали своју „зелену трансверзалу“ а Хрватска добила бошњачке крајишнике према Србији на потезу од Зелене (или Цазинске) крајине преко Средње Босне према Горажду и Санџаку.
– Конфедерацијом би био превазиђен и хрватски „проблем преломљене кифле“ и успостављен копнени континуитет између Дубровника до Стона, са остатком Далмације, који сада пресјеца босанска обала око Неума и спорни Пељешачки мост постао сувишан.
– Био то и прилог посттрамповској обнови евроатлантског јединства, јер за разлику од Дејтонског, који је био прије свега америчка креација, Вашингтонски споразум је био резултат заједничког дипломатског рада САД и Њемачке.
– Бошњаци би, конфедрацијом са Хрватском, добили заштиту НАТО-а од „агресорске Србије“, „геноцидне Српске“ и генерално од Срба које су у Алијиној халки и прије рата називали „хајдуцима и вуцима“.
– Од евентуалне дискриминације и мајоризације од хрватске већине у Конфедерацији, Бошњаке би штитила грађанска држава, коју препоручују Србима у БиХ, и, поврх тога, европски стандарди чланице Уније.
– Посљедично, реактуелизацијом Конфедерације Хрватске са ФБиХ, и Република Српска би добила независност, а да ли би је искористила за државну самосталност или прикључење „матици“, не зависи само од ње.
Занимљиво да дуготрајни жестоки политички сукоб (око промјене изборног закона поводом случаја Комшић, трећег ентитета, подјеле Мостара, другог националног тв сервиса итд.) никога ни међу унутрашњим ни међу спољним актерима, није подсјетио на Конфедерацију са Федерацијом као могуће рјешење.
„Београдски споразум“ за 21. вијек?
Историјски или Београдски споразум, уз Изетбеговићев амин, били су утаначили Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић са Николом Кољевићем и Момчилом Крајишником уз подршку Милошевића и Караџића.
Подразумијевао је да БиХ остане у скраћеној Југославији са Србијом и Црном Гором у некој врсти лабаве федерације. Сличну иницијативу за очување Југославије као цјелине послали су Глигоров и Изетбеговић са састанка у Скопљу: да Словенија и Хрватска остану у конфедерацији са Србијом, а Македонија и БиХ у ближим односима са Србијом и Црном Гором.
Док је Вашингтонски споразум, изузев члана о Конфедерацији са Федерацијом, инкорпориран у Дејтонски, Историјски (београдски), договорен и промовисан бар годину прије, запамћен је као пропуштена шанса за којом тихо жале више Бошњаци који су изгубили јединствену БиХ, него Срби који су добили РС. Чак су се и неки угледни хрватски пробошњачки интелектуалци (И. Ловреновић, М. Јерговић), сложили да је Алија вјероватно погријешио што је за савезника изабрао Туђмана, а не Милошевића.
Како свједочи Зулфикарпашић, Милошевић је прихватио све Изебеговићеве услове да БиХ остане у скраћеној Југославији, укључив и то да војском у БиХ командује бошњачки генерал, а понудио му је да буде први предсједник заједничке државе.
У разговору за ТВ Б92 након што је Милошевић већ био у Хагу, а процурило је да се њему припрема оптужница, Алија је чак истицао да је Слобо, за разлику од непријатног Фрање, интелигентан, духовит и шармантан те да би га пожелио за комшију.
Више нема ни Слобе ни Алије, али су током рата и послије, уз међународну сатанизацију Срба као јединих криваца за распад СФРЈ и БиХ, односи са Бошњацима пали на најнижи ниво икада.
(слиједи наставак)
Додај коментар