- Јавна је тајна да амерички амбасадор Мајкл Марфи жури да политички дохака Додику прије него што Трамп 20. јануара засједне у Овални кабинет и већ првог дана почисти инфраструктуру Демократске партије у Стејт департменту. Управо то друштванце, које је послало Марфија у Сарајево, највише му је, као огранак дубоке државе, загорчавало први манадат, а Додику, сем првог, све остале
- Добро се зна и ко је у Босни навијао за Трампа и анимирао српску дијаспору да гласа за њега, а ко за Бајдена, односно Камалу Харис. Јер, Бањалука је славила Трампову побједа, док су се у Сарајеву, у великој амабасади и ОХР-у у изборној ноћи смрзли и замукли
- Марфи је свакако на одласку из БиХ, насљедник му је већ изабран, па му је и лично стало да не оде незавршеног обрачуна са Додиком, који га већ годинама непријатно прозива за непочинства САД у БиХ према Србима
- Испусти ли судиница Сенија Додика у наредних петнаестак дана, Марфи и Шмит су џаба кречили све оне силне санкције за породицу, рођаке, сараднике, главне и повезане фирме, блокирали рачуне јавних институција, запослених, пензионера. Али и обратно: стигне ли Сена да на вакат политички обезглави Српску – Српска ће да занемари Сенину пресуду
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ШТА бисте урадили да вас ваш хирург јавно упозори да вам је неопходан постоперативни опоравак, а судија ултимативно захтијева да се појавите на рочишту у заказаном термину?
Кога бисте послушали?
Питање је сувишно јер сви, сем самоубица, не би имали дилему, укључив и све запослене у Суду БиХ и сарајевском здравству. Али, какве ће бити посљедице?
Први сценарио: судиница Сенија, ослањајући се на оцјену судског вјештака др Хариса Вранића, даје судски налог СИПИ да силом приведе Додика на рочиште у Сарајево, пошто овај због љекарски прописаног постоперативног опоравка одбија да дође.
Да је Миле здрав и да се по обичају свакодневно креће уздуж и попријеко РС, можда би могли да покушају из засједе, а да путује у Аустрију или Мађарску – можда би упалила нека црвена потјерница Интерпола по налогу Сарајева са потписима Дениса Бећировића, Елмедина Конаковића, Зукана Хелеза, Раме Исака и сл. Али, док мирује код куће у Бакинцима, окружен обзбјеђењем и комшијама – били би испрашени уз ватрени испраћај.
А пошто оперативна испостава СИП-е БиХ за РС постоји у Бањалуци, било би добро наредних дана држати их под присмотром, а онда их превентивно и иселити.
Други сценарио: Миле импресиониран ултимативним позивом Сеније, упркос јавном упозорењу хирурга, легне у болничка кола да га довезу на рочиште. Током труцкања на путу или при устајању и сједању у судници, попусте му унутрашњи конци на дијафрагми, једњак провали у желудац или обратно, крварење, колабирање.
Сена прилеће да му да вјештачко дисање уста на уста, др Харису дијафрагма није специјалност и боји се да не забрља, па немоћно скакуће иза њих.
Марфи и Шмит гледају тв пренос са башчаршијским домаћинима: „Шућур алаху, ријешисмо се шејтана!“
Суд БиХ добија нови предмет „Убиство Додика са предумишљајем“, оптужени су судиница Сена и др Харис, а процес ће трајати наредних 20 година, што је то просјек ефикасности када се ради о бошњачким злочинцима (Орић, Махмуљан и ратни компањероси.)
Трећи сценарио: Руси уз помоћ „Oрешника“ коначно стижу на делту Дунава, па Румуни и Бугари мијењају страну и запосједају базе НАТО-а. Бошњаци са палестинским и сиријским мигрантима опсједају амабасаду САД и ОХР у Сарајеву, па Марфи и Шмит траже азил у Српској. Ни ту нису нимало добро дошли, па их Миле сакрива у ракијску бурад у дестилерији док на његово имање у Бакинцима не слете „Aпачи“ из базе у Рамштајну.
Припити од ракијских испарења, Марфи и Шмит грле га на растанку са сузама у очима. Предсједник САД Доналд Трамп одликује предсједника Српске Милорада Додика за спасавање америчког дипломате Марфија, а за Шмита га награђује Туристички савез Њемачке крстарењем крузером по Рајни и Мајни.
Зашто толика журба да се оконча овај процес? Зар је уопште важно да се пресуда донесе баш током наредне надјеље, а не, рецимо, у првим мјесецима Нове године, односно након редовне контроле која ће бити обављена након термина записаног у болничкој отпусници.
Правни разлози не постоје за толику ужурбаност, а у пракси, не само Суда БиХ, није уобичајено да се форсирају рокови и скраћују паузе између рочишта. Штавише, у неким претходним фазама процеса, судиница Сенија се понашала врло комотно и уважавала што је неки од свједока оптужбе или адвоката желио да „повеже празнике“ или „имао уплаћен аранжман за годишњи одмор“.
Стицао се утисак да купује вријеме јер није добила инструкције када и како да оконча суђење.
Дакле, одговор треба потражити негдје изван суда: Марфи и Шмит су отезали ради обезбијеђења ширег консензуса, а Додик је инсистирао да се суђење убрза. А онда се преокренуло, и сада овај тандем ино-менаџера за БиХ убрзава, а Додик као да отеже.
Сам процес Додику је искључиво политички, већ самим тим што му се суди по закону који је самовољно прогласио в.п., а за шта је по уставу надлежан једино парламент БиХ. Ако томе додамо да Кристијан Шмит и није в.п., као и да је сам Суд БиХ измишљен, јер га нема у Дејтонском споразуму – мало је само рећи да је политички.
Прецизније је: неоколонијални политички процес јер је свима унапријед јасно да је циљ да се Додику отцијепи било каква, макар и минимална, можда и само ситна новчана казна, али која подразумијева забрану обављања функције на вријеме које би га онемогућило да се кандидује за предсједничке изборе 2026. Али, то могу да изведу у децембру ове као и 1. априла идуће године, те опет не објашњава чему толика журба.
Не жури се судиници, не жури се свједоцима, не жури се адвокатима, па ни оптуженом. Жури се некоме иза или изнад ко јаше за вратом бившој нижој официрки АБиХ.
Туриста Шмит? Амбасадор Марфи? Локални измећар у служби колективног Запада?
Ама ништа од тога: одгонетка загонетке станује у Вашингтону. Јавна је тајна да Марфи жури да политички дохака Додику прије него што Трамп 20. јануара засједне у Овални кабинет и већ првог дана почисти инфраструктуру Демократске партије у Стејт департменту. Управо то друштванце, које је послало Марфија у Сарајево, највише му је, као огранак дубоке државе, загорчавало први манадат, а Додику, сем првог, све остале.
Осим тога, и тамо се добро зна ко је у Босни навијао за Трампа и анимирао српску дијаспору да гласа за њега, а ко за Бајдена, односно Камалу Харис, да је Бањалука славила Трампову побједа, док су се у Сарајеву, у великој амабасади и ОХР-у у изборној ноћи смрзли и замукли.
Најзад, Марфи је свакако на одласку из БиХ, насљедник му је већ изабран, па му је и лично стало да не оде незавршеног обрачуна са Додиком, који га већ годинама непријатно прозива за непочинства САД у БиХ према Србима.
Елем, испусти ли Сенија Додика у наредних петнаестак дана, он и Шмит су џаба кречили све оне силне санкције за породицу, рођаке, сараднике, главне и повезане фирме, блокирали рачуне јавних институција, запослених, пензионера. Али и обратно, стигне ли Сена да на вакат политички обезглави Српску – Српска ће да занемари Сенину пресуду.
Знају они да и Додик то добро зна, па су увјерени да је све његова добро осмишљена и темпирана конструкција. Хитна хируршка интервенција, и то баш у финишу процеса, и то још у Београду, ван њихове надлежности, па још кућна рехабилитација у Бањалуци, а на крају биће и контролни преглед опет у Београду, можда и супервизија у Москви.
Вјероватно су мислили да је и болест измишљена, операција лажирана, документација фалсификована на некој тамо агресорској клиници. Додиковој породици, блиским сарадницима и пријатељима било је познато да је патио од хијатус херније, али је можда и он сам крив што се благовремено није повјерио сарајевској мулти-култи раји – Мајклу, Денису, Кристијану, Жељку, Елмедину, Зукану, Рами.
Да је послије операције остао у Србији или продужио за Русију, забранили би му повратак у земљу, као краљу Петру, и тако би га се срећно ријешили и без наставка суђења, али он се дрско вратио у Лакташе.
У паници што им вријеме истиче, реаговали су свеосве махалашки.
Пронашли су неког хећима Хариса-Харета, скромних референци и погрешне специјалности (васкуларни хирург), да доцира тиму абдоминалних хирурга на челу са др Предрагом Пешком професором, академиком, међународним ауторитетом, са субспецијализацијама у Токију, Лондону…
Не вејрујем да у двије државне болнице у Сарајеву нису нашли баш ниједног абдоминалца, али ови су сигурно знали име најбољег у еснафу, па се нико није дрзнуо да му противрјечи. Паметније би им било да су ангажовали професорицу докторицу Себију Секу Бакировицу, екс шефицу обје болнице.
Јест да је она гинеколог, али за њу барем нема ко није чуо и ван медицинских кругова у региону.
Овако је невјешти вјештак Харе, који узгред пацијента није ни видио, добио из Београда поуку из абдоминалне хирургије и љекарске етике и тако преузео дио професионалне компромитације од судинице Сеније.
Уосталом, и да је Додик заиста све ово испланирао и исфингирао, као што није, заслужио је бар још један предсједнички мандат на изборима 2026-те.
Представници народа у Скупштини Српске у сриједу у четири сата ујутро потврдили су му текући мандат, а у Сарајеву нека (се) пуше.
Додај коментар