Кецмановић: Дејтон је био велика превара – треба и то рећи након три деценије

• Ричард Холбрук, који је био главни менаџер тог пројекта, најприје је плагирао Лисабонски европски мировни план Жозеа Кутиљера, да би га прогласио Дејтонским, односно америчким. Потом је признао: „Циљ нашег ангажовња у Босни био је да НАТО остане у Европи!“
• Да и са Додиком може да сарађује, Трамп је показао узајамним уступцима: повлачење са функције за скидање санкција руководству РС. Ова политичка трговина обављена је брзо и ефикасно захваљујући томе што је све остало у тајности до саме реализације, па је до данас тајновито шта је ко коме још обећао и у коме року. Ефекат који је овај аранжман изазвао може се мјерити паузом у реаговању најпогођенијих Нијемаца и Бошњака и Шмитовом новом глупошћу: „Ја сам Нијемац и може ме смијенити само Њемачка“
• У медије опет потурају причу: Срби су током рата са брда око опкољеног Сарајева организовали сафари за богате странце у муслиманском у резервату. Пандан јој је она са српске ратне стране да су Зелене беретке у Зоо врту у Пионирској долини због несташице меса, српску новорођенчад бацале у лавље кавезе. Постоји и трећа: да су се снајперисти Унпрофора забављали руским рулетом са циганчићима на линији фронта на Врбања мосту. Ромски малишани су за награду 100 долара претрчавали мост тамо-амо у цик-цак трку, а ови их за опкладу гађали
• Трамп је већ благовремено опоменуо Мерца: „Шмит мора да оде!“ А шта ће бити потом? Биће компромитовани стари Дејтон, неизвјесни нови договор или разлаз који је већ увелико у току

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДEJТОН је био велика превара! Треба већ једном и то рећи поводом 30. годишњице потписивања у Паризу.

Како другачије објаснити да споразум потпишу три локалне ратујуће стране и гарантују велесиле, а већ годину касније започне његово систематско рушење.

Ричард Холбрук, који је био главни менаџер тог пројекта, најприје је плагирао Лисабонски европски мировни план Жозеа Кутиљера, да би га прогласио Дејтонским, односно америчким, а онда је рушење истог образложио глупошћу да је Дејтон донио мир, али не и рјешење за БиХ, иако је и логички и политички могло бити само обратно.

Рат је стао када је нађено рјешење.

Али, главни менаџер преваре објаснио је: „Циљ нашег ангажовња у Босни био је да НАТО остане у Европи!“

Шта то значи?

Послије пада Беринског зида Европљани су рачунали да пошто више нема црвене опасности од Совјета, неће им више бити потребан ни амерички кишобран. Споља индуковани распад СФРЈ и грађански рат у БиХ послужио им је као алиби за останак.

Преко Цимермана су потпалили рат, а током рата преко Изетбеговића опструисали све европске мировне покушаје. „Послали су ме да мирим у Босни, а онда мени иза леђа …“ изјавио је ветеран америчке дипломатије Сајрус Венс.

САД су тако доказале да је мека моћ ЕУ немоћна и да без њихове тврде моћи неће бити заустављен грађански рат. Након бомбардовања српских положаја и софтвера за продор хрватско-бошњачких трупа у Босанску Крајину, контакт група је у Женеви утрдила уставне принципе (минимална централна власт – максималне аутономије) и територијално-етничку подјелу (51:49 одсто).

У Дејтону су договарани само детаљи, пошто су претходно оружано наштимане границе ентитета у складу са одговарајућим процентима.

Срби су били хендикепирани изузећем лидера Караџића, Српска није добила излаз на Јадран, накнадном арбитражом пресјечен је контиуитет територије код Брчког, а Милошевићу су Сарајлије замјериле што је уступио пријестоницу, иако је иницијално било предвиђено да буде мулти-култи.

Он је, међутим, тиме и запечатио подјелу БиХ, тако да је рјешење као цјелина било прихватљиво.

Хрватима је судбина била ријешена већ Вашингтонским споразумом, којим су насјели на обећање конфедерације бх федерације са Хрватском и одрекли се Херцег-Босне, па се Туђман раније вратио кући.

Бошњаке је Дејтон спасао од капитулације, али их је, упркос дипломатској и медијској подршци, оставио на пола од половине БиХ у крајње децентрализованом систему у којем популациона већина нема политички значај. Наводно, Алија је потписао уз дискретно обећање Холбрука да ће САД касније порадити на маргинализацији Српске. И није га, бар је тако изгледало, преварио, јер већ други по реду в.п. Вестендорп, који је већ након годину дана замијенио Билта, добио диктаторска Бонска овлашћења.

Тако је започела прогресивна деструкција Дејтонског споразума, коју су укључивањем услужног Уставног суда БиХ, корак по корак, спроводили сви наредни в.п., закључно са самозваним в.п.

Кристијан Шмит је смјеном највише власти и отимањем јавног власништва намјерио да Српску практично укине. Тај се није освртао ни на Устав, ни на законе, ни на систем, ни на шта. Како је дошао, тако се и понашао.

Доласком Трампа, окончано је, чини се, вјечно враћање САД „незавршеним пословима у Босни“. Неће да се мијеша у унутрашње ствари других земаља, па ни у БиХ, али то не значи да ју је оставио као слободно ловиште за мијешање других, како су то схватили у Њемачкој и Турској. Напротив, сарађиваће равноправно са свим странама вољним да сарађују, а не као Шмит, који је умјесто да буде рјешење постао главни проблем.

Да и са Додиком може да сарађује, Трамп је показао узајамним уступцима: повлачење са функције за скидање санкција руководству РС.

Ова политичка трговина обављена је брзо и ефикасно захваљујући томе што је све остало у тајности до саме реализације, па је до данас тајновито шта је ко коме још обећао и у коме року. Ефекат који је овај аранжман изазвао може се мјерити паузом у реаговању најпогођенијих Нијемаца и Бошњака. Но, пошто је на СБ УН, у одсусутву Шмита и амбасадора Њемачке, која није чланица, прећутно одсвирано Шмиту, први се огласио самозвани в.п., и то новом глупошћу.

„Ја сам Нијемац и може ме смијенити само Њемачка“, рекао је и тиме признао да нема мандат УН и да је заиста само њемачки туриста на сарајевској Башчаршији, управо оно за што га је Додик од почетка оптуживао.

Када су се у муслиманском Сарајеву прибрали, ТВ микрофони су се усијали од лобиста у САД који пишу писма Трампу да је Додик и без државне функције опасност по мир у свијету, док Јањић и Пуљић имају повјерљиве информације од бабасере из WC-а Бијеле куће да ће све бити ОК, а раја гута к’о ђабе халву.

Досјетили су се и да код Амера пали правосуђе, па су судске писарнице закрчене оптужбама против Додиковог говора мржње у текућој кампањи.

Оптужују га што је у Српском Сарајеву са бине рекао „Нико тако крупно к’о Турчин не лаже“, јер не знају да је то Његошево. А и не односи се на њих, јер ваљда нису Турци него потурице.

А када је Бакир говорио о Србима да су „геноцидаши и лоши људи“, онда то, биће, није био говор мржње.

Жељка Цвијановић је рекла на ТВ Хајат да су јој ближе САД и ЕУ него Русија и Кина, те одушевила Сарајлије, а само је констатовала баналну чињеницу да су вестернизација и американизација културе свакодневног живота опште мјесто.

Урбане елите и у Русији и у Кини одјевене су у западне брендове, а не носе рубашке и Маове плаве комбинезоне. Једу брзу храну, а не боршч и рижу.

Шангај и Питер збијеним небодерима личе на Менхетн.

У америчке медије потурили су причу: Срби су током рата са брда око опкољеног Сарајева организовали сафари за богате странце у муслиманском у резервату. Пандан јој је она са српске ратне стране да су Зелене беретке у Зоо врту у Пионирској долини због несташице меса, српску новорођенчад бацале у лавље кавезе. Постоји и трећа: да су се снајперисти Унпрофора забављали руским рулетом са циганчићима на линији фронта на Врбања мосту. Ромски малишани су за награду 100 долара претрчавали мост тамо-амо у цик-цак трку, а ови их за опкладу гађали.

Шта је остало од Дејтона рашчерупаног са 80 измјена?

Неке од изворних одредби трајале су само годину дана, а неке од првих измјењених трају читавих 25 или више година. Умјесто да се навикну на оригинални Дејтон, људи су се навикли на ревизију, и сада је то тешко мијењати.

Од Дејтона плус и Дејтона минус Шмит је довео до нуле од Дејтона.

Трамп нема намјеру да рехабилитује Клинтонов „највећи дипломатски успјех САД послије Другог свјетсог рата“ и хоће дијалог о Босни у Босни, а Додик га према посљедњим изјавама слиједи, или, обрнуто, овај њега, јер је лидер Српске, заједно са Човићем, одавно то предложио Бошњацима.

Потписници у име три стране -Милошевић, Изетбеговић и Туђман нису више живи. А гаранти?

Ко још од данашње младежи препознаје ликове Клинтона, Кола, Ширака, Мејџора, Черномирдина изнад Слобе, Алије и Фрање на већ изблиједилим фотографијама са свечаног потписивања Дејтона у Паризу?

Једни су почивши, други се и не сјећају да су гарантовали, треће су већ заборавили.

Умјесто њих у БиХ сједи хер Шмит, који се не оптерећује Дејтоном. Умјесто да га повуче или бар ућутка – како не би више бламирао националну и међународну дипломатију – домовина је одлучила да стане иза њега.

Индустријски водећа земља ЕУ, са огромним војним буџетом хоће да то постане и војно, а то, историјски провјерено, не слути на добро.

Њемачки министар спољних послова Јохан Вадефул ових дана обилази нахију у пратњи Шмита и наглашава да овај остаје у ОХР-у, подсјећа на Берлински процес, истиче примат у инвестицијама и соколи савезнике из два свјетска рата. А онда и у осталим балканским пријестоницама: „Примићемо вас у ЕУ ђутуре, али без права гласа, под условом да ускладите спољну политику са Бриселом“.

Његовом канцелару Мерцу би се са Трампом могло десити исто што и Зеленском, који није послушао да призна територијалне губитке како би он са Путином склопио обећани мир у Украјини.

Срушиће и њега ФБИ отварањем неке афере, или ЦИА побједом АфД-а. Ако пак бизнисмен Трамп одужи да би им продајом оружја исисао војни буџет, Путин извјесно неће чекати да Четврти Рајх стигне до Стаљинграда и превентивно ће ударити орешницима по Берлину. Тако ће се мобилизациона фама да се Руси неће зауставити на границама Украјине, претворити у самоиспуњавајућу прогнозу.

Трамп је већ благовремено опоменуо Мерца: „Шмит мора да оде!“

А потом?

Компромитовани стари Дејтон, неизвјесни нови договор, или разлаз који је већ увелико у току?