- Када су се власт и опозиција у Српској јединствено испријечиле против одузимања ентитетске полиције, процес централизације БиХ је заустављен. Али притисци, пријетње и уцјене су настављени: „Дејтон је донио мир, али не и политичко рјешење“; „Дух, а не слово Дејтона“; „Недовршени послови у Босни“
- На кључно питање – шта ако Запад и комшилук одбију рехабилитацију изворног Дејтона, СНСД је 2014. одговорио декларацијом: „Српска ће кренути својим путем“. Да ли то значи да ће отићи из БиХ, или на својој територији почети једнострано да примјењује своје изворне надлежности?
- Додик каже да је за такву реакцију све спремно. Истовремено, он повезује статус КиМ у Србији са статусом Српске у БиХ, али и наглас сања о уједињењу са матицом. Важно је да сви знају да Српска има алтернативе
- Српска је и овог 21. новембра славила Кутиљеров европски споразум потписан у Јелисејској палати. У Сарајеву, опет, већ по традицији настоје да забораве га је Алија два пута потписао – једном у Лисабону, други пут у Паризу
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ОНО што данас „међународна заједница“ и Бошњаци називају Дејтонски споразум у ствари је Холбруков плагијат Кутиљеровог споразума, који је касније фалсификовао Педи Ешдаун.
У међувремену је кривотворено и мјесто потписивања.
Зашто овај споразум сви упорно зову „дејтонски“, а не „париски“, иако је свечано потписан и писмено гарантован у Јелисејској палати у Паризу? У европској пријестоници крајем ’95. године окупили су се предсједници и премијери великих сила. Клинтон, Кол, Мејџор, Ширак, Черномирдин, пред камерама су стали иза споразума.
Претходно, у војној бази Рајт Петерсон, непознатој изван САД, сем „заточених“ Слобе, Фрање и Алије те политичара из БиХ, није био ниједан значајан високи амерички функционер. А државни секретар Ворен Кристофер био је толико неупућен да је мислио да су „босански Срби дошли из Србије и запосјели Босну“.
Главну ријеч је водио виши службеник Стејт Департмента задужен за рад на балканском терену. Ричард Холбрук је показао енергију и упорност у посредовању између три зараћене стране у БиХ, али садржај споразума није био његово ауторство. Знајући да су све три стране у БиХ још прије рата биле прихватиле план Жозеа Кутиљера, португалског диломате на служби у ЕУ, Холбрук је напросто преписао тај текст. И као што је амбасадор САД Цимерман ’91. рекао Алији да повуче параф са Кутиљеровог плана, тако му је амерички изасланик Холбрук ’95. рекао да врати потпис на његов плагијат истог споразума. У међувремену се одиграо крвав троипогодишњи грађански рат у БиХ.
Међународни посредници у БиХ (Карингтон, Кутиљеро, Венс, Овен, Столтенберг) тек много касније су се одважили да јавно кажу да су Лисабонски, као и све касније европске мировне споразуме саботирале САД и, преко Изетбеговића, изазвале и продужавале рат. Циљ им је био да покажу да ЕУ не може да ријеши проблем у свом дворишту без употребе силе коју није имала.
Чим су бомбардовањем српских положаја у БиХ, САД стекле аргумент да НАТО под командом америчког генерала остане у Европи, споразум је могао да буде потписан.
Морао је да се зове Дејтонски умјесто Лисабонски да би суперсила приграбила славу творца највећег дипломатског успјеха послије Другог свјетског рата, али и да би га, као своје дјело, могла да моделира по властитом нахођењу.
Чак и симболична компензација Европљанима у виду свечаног потписивања у Паризу, касније је занемарена, а од најављеног наставка церемоније у Лондону, Риму и Москви потом се одустало.
На врхунцу своје глобалне доминације Американци су били пијани од моћи. Подсјећали су на Чаплинову пародију Велики диктатор у којој се Чарли игра са земаљском лоптом, пребацује је са ноге на ногу и петом преко главе.
Помахнитала Медлин Олбрајт је говорила: „Ми имамо право и да бомбардујемо јер ми смо Америка“. А на оптужбу да је интервенција САД убила на хиљаде ирачке дјеце, лаконски јеодговорила: „Исплатило се.“
Американци су завађали да би мирили не само у Босни.
Цимерман је Алији, уз „повуци параф!“, објаснио да САД, у складу са својим вриједностима, никада неће подржати територијално-етнички подијељену БиХ, укључив и онај „дио који Муслимани могу просперитетно контролисати“, али да хоће цијеловиту државу у којој ће Муслимани бити доминантна већина. А Хлобрук му је, уз „сад хајде опет потпиши!“, објаснио да ће се суперсила накнадно побрнинути да Српска постане празна љуштура.
Високи представници заиста су здушно радили на ревизији Анекса 4, илити устава БиХ. Педи Ешдаун је био најревноснији у отимању надлежности, наметању закона, смјенама функционера РС, те више од свих фалсификовао изворни текст документа.
Када су се власт и опозиција у Српској јединствено испријечиле против одузимања ентитетске полиције, процес централизације БиХ је заустављен.
Али притисци, пријетње и уцјене су настављени: „Дејтон је донио мир, али не и политичко рјешење“; „Дух, а не слово Дејтона“; „Недовршени послови у Босни“.
Власт у РС је кренула у контраофанзиву. Током више мандата Додик води битку за враћање отетих надлежности и укидање наметнутих закона.
Било је недоумица: да ли надлежности враћати појединачно или све одједном, да ли референдумом или одлуком скупштине.
На кључно питање – шта ако Запад и комшилук одбију рехабилитацију изворног Дејтона, СНСД је 2014. одговорио декларацијом: „Српска ће кренути својим путем“.
Да ли то значи да ће отићи из БиХ, или на својој територији почети једнострано да примјењује своје изворне надлежности?
Додик каже да је за такву реакцију све спремно.
Истовремено, он повезује статус КиМ у Србији са статусом Српске у БиХ, али и наглас сања о уједињењу са матицом. Важно је да сви знају да Српска има алтернативе.
Но, САД су данас у „грађанском рату“ између Трампа и „дубоке државе“. Њихови западни савезници отворено сумњају да ће 21. вијек бити амерички и окрећу се кинеском путу свиле и руским гасоводима.
Према Макрону, нити је ЕУ више шаргарепа којој се ваља надати, нити је НАТО штап од кога треба стрепити, а БиХ је темпирана бомба. ПИК пак упозорава да би „укидање одлука високих представника поништило све што је у међувремену урађено у БиХ“.
Народна скупштина РС донијела је одлуку да све институције преиспитају шта је то „што
је урађено“, на који начин, под којим околностима и са каквим посљедицама. На основу више него довољног искуства, то није донијело баш ништа добро ни Српској ни односима у БиХ.
Биће то разрађена платформа за конкретну политичку акцију
Пошто се Српска позива на изворни изворни/оригинални Анекс 4, односно Устав БиХ онда ово што се примјењује треба већ сада звати: Ешдаунов фалсификат настао на Холбуковом плагијату са лажном адресом задња пошта Рајт Петерсон.
Та синтагма огољује механизам и виновнике злочина против мира у БиХ, па и креаторе и чуваре немогуће државе.
Да назовемо ствари правим именом: Српска је заправо и овог 21. новембра славила Кутиљеров европски споразум потписан у Јелисејској палати. У Сарајеву, опет, већ по традицији настоје да забораве га је Алија два пута потписао – једном у Лисабону, други пут у Паризу.
Додај коментар