Кецмановић: Додик ће у октобру са Путином попричати да ли ће Босна прогутати Српску или Српска преполовити БиХ

• Правни експерт Милан Благојевић показао је да у Дејтонском споразуму постоје ГРАНИЦЕ између ентитета. Звао их Шмит ентитетским линијама, административним разграничењима, региналном подјелом или – непостојећим, те границе су снажније него границе БиХ са сусједним државама Хрватском, Србијом и Црном Гором иако на њима нема војних караула и полицијских патрола, рампи и царина
• Те границе, ентитетске и кантоналне, обезбиједиле су мирну Босну. И да су успостављене како је било предвиђено Кутиљеровим планом, до рата не би ни дошло. Патриотизам Срби у БиХ осјећају једино према Српској и Србији, не према Босни, а исто је и са Хрватима
• Скупштина Српске идуће недјеље ће по трећи пут поништити Шмитов закон о имовини… Шмит је неоколонијалну управу довео пред зид. Више нема маневарског простора и сваки корак даље довешће до референдума у Српској и распада БиХ
• Додик неће избјећи да оде у Сарајево и негативно се изјасни о кривици, а даљи ток процеса ће искористити да им каже све што треба о неоимперијализму и неоколонијализму колективног Запада у БиХ. На начин како само он умије, без задршке, директно и беспоштедно, запаљивом реториком, политички некоректно, грађански непристојно… Онако по народски, са понеком сочном псовком, како са њима једино и вриједи

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ ће Босна прогутати Српску или ће Српска преполовити БиХ, а обоје у изведби Кристијана Шмита?

Објективно, он није високи представник, него само неизабрани кандидат за ту функцију. И у његовом статусу ништа не може да промијени ни то што га колективни Запад подржава ни што га западнофилни и оријентални Бошњаци подржавају и кад ради против њих, а Хрвати због половичне промјене изборног закона.

Његов проблем је што „мања половина БиХ“ неће да му призна да је в.п. јер то напросто и није.

У почетку је облетао око Додика, позивао га на састанке, вребао га на међународним скуповима и сл. Све не би ли га навео бар на рутински климоглав у пролазу, формално руковање, што би истог дана освануло као фото вијест да је пробио лед.

Међутим, Додик га је опрезно држао на дистанци, тако дуго и упорно да је Шмиту прекипило јер је неко на вишем нивоу сигурно већ поставио питање: Шта ће нам такав в.п. који ради само пола посла, односно само у половини БиХ?

Није тешко једног лажног в.п. замијенити новим лажним.

Одреде неког мудријег и без икакве регуларне процедуре у СБ УН, пошаљу га у зграду ОХР-а, а муслиманско Сарајево ничице падне на кољена и са узвицима Алаху екбер прогласи га за високог предстаника. Зато је Шмит кренуо по систему „јал хоџа јал бос“.

Ионако бијесном на Додика, на Башчаршији су му напунили главу да ће све ријешити ако уклони лидера Републике Српске и тако га навукли на танак лед.

Након неколико узајамих поништавања одлука између лажног в.п., који самим тим нема ни иначе вишеструко спорна дикататорска „бонска овлашћења“, на једној страни, и Парламента и предсједника Републике који су изабрани на непосредним изборима, на другој, Шмит је потегао Суд и Тужилаштво БиХ, којих нема у Дејтонском споразуму.

Елем, Додик је званично оптужен и за 30 дана треба у Сарајеву да се изјасни о кривици. На то је Шмит из Бањалуке добио вијест да је непожељан у Српској, да би могао бити ухапшен и депортован ако пређе границу.

Да је он стварни в.п. УН у БиХ, то би био удар на свјетску организацију, ма какава данас била, али пошто није, био је то прави одговор човјеку који се лажно представља, што је кривично дјело.

„Лажни“ је у афекту „изгубио главу“ у критичној ситуацији, коју је сам приредио.

Умјесто да се прибере у сарајевској канцаларији, спусти лопту и настави дипломатски, он је кренуо да се јуначи са Додиком на његовом терену.

Покушао је да уговори састанке са опозицијом и бошњчким потпредсједником РС и на свим адресама наишао на затворена врата. Опозиционарима, наравно, није интересантна власт без власништва које је Шмит својим законом намјерио да отме Српској, а Ћамил Дураковић је могао да га прими само у кафани. И сам је изјавио да „неће ићи јер нема с ким да разговара“. А онда се присјетио да бањалучки бискуп Комарица, може да га прими на исповјед гријеха, па на сајту Бискупије није ни забиљежена његова приватна посјета цркви.

Ушуњао се у Српску и из ње изашао споредним шумским путевима, а ОХР је из безбједносних разлога о томе обавијестио тек када се вратио на сигурно у Сарајево.

Мушки нема шта, а и приличи особи која се лажно представља!

А онда је, након ужурбаног илегалног преласка преко ентитетске границе изјавио најгоре што је могао. Рекао је: „Не постоје ентитетске границе“. На страну питање, ако већ не постоје, зашто није дошао у Српску уз најаву, са полицијском пратњом, која би му на магистралном путу „лајавцима“ и „ротацијама“ давала предност у саобраћају и све остало што в.п. спада по протоколу? Или зашто су забрањени протести пред Судом и Тужилаштвом БиХ одржани на пет локација тик уз ентитетску границу са стране РС?

Послије је Шмит нешто лингвистички релативизовао: „Нису „међуентиетске границе“ него „линије разграничења“, али правни експерт Милан Благојевић му је показао да у Дејтонском споразуму пише баш ГРАНИЦЕ.

Но и без тога сваки план за БиХ, од Карингтон-Кутиљеровог до Дејонског, обухватао је уставне принципе и мапе разграничења, а у овом посљедњем стоји подјела на 51:49 процента територије БиХ, и то не идеални дијелови него прецизно уцртани у мапе. Остављено је ентитетима да то и формално обиљеже на терену, што је са српске стране и учињено на путевима таблама „Добро дошли у Републику Српску!“.

Федерација односно Бошњаци то никад нису учинили због својих снова о јединственој БиХ, али довољно је и из једног смјера.

Како би функционисали органи власти Републике, како би били организвани избори када се не би знала територијална подјела?

Звао их Шмит ентитетским линијама, административним разграничењима, региналном подјелом или – непостојећим, те границе су снажније него границе БиХ са сусједним државама Хрватском, Србијом и Црном Гором иако на њима нема војних караула и полицијских патрола, рампи и царина.

Те границе, ентитетске и кантоналне, обезбиједиле су мирну Босну. И да су успостављене како је било предвиђено Кутиљеровим планом, до рата не би ни дошло.

За те границе изгинуле су дестине хиљада бораца ВРС.

Патриотизам Срби у БиХ осјећају једино према Српској и Србији, не према Босни, а исто је и са Хрватима.

Са припремом закона о отимању имовине Републике, са вербалним укидањем њених граница унутара БиХ и оптужницом услужних Суда и Тужилаштва БиХ против Додика због тога што се томе храбро и одлучно супроставља, Шмит је неоколонијалну управу довео пред зид. Више нема маневарског простора и сваки корак даље довешће до референдума у Српској и распада БиХ.

„Границе постоје!“ и „Не дамо нашу земљу!“, постали су слогани на манифестацијама у одбрану предсједника Републике исписани на транспарентима и билбордима широм Српске, јер како многи коментаришу, „Додик је оптужен, а суди се Српској“.

Пријавило се већ стотинак адвоката да га бране про боно, формиран је Савјет за одбрану … Уз њега је народ који не може ни забранити, ни поништити, ни укинути, нити лажни в.п. са спорним бонским овлашћењима, нити колективни Запад, а Српску, о којој се у ствари ради, брани и власт и опозиција.

Шмит је, као бибер по пилаву, направио још један гаф.

Револтиран што нико из опозиције није хтио да га прими, оптужио их је да су они тражили од њега да смијени Додика. Чак и да јесу, озбиљан политичар то никада не би објелоданио, тим прије што је могао претпоставити да ће бити демантован, јер овдашњи политичари знају да разликују борбу за власт од патриотизма, и тако је „лажни“ још једном утјеран у лаж.

Њемачком изасланику Сарацину, који је ономад долазио у Бањалуку, ваљда да смири буру коју је изазвао самозвани в.п., Додик је „искрено савјетовао да га што прије поведе кући“.

Бошњачки политичари, очекивано, додају уље на ватру.

Најприје су Шмита медијски исмијавали поводом неславног пута у Бањалуку не би ли га још више распалили, а потом понудили и оружану подршку.

Министар војни БиХ, Зукан Хелез, затражио је да се за ОСБиХ учестворостручи буџет, што је далеко од реалности, али тај исти је недавно војно пријетио Републици Српској, што и није баш толико нереално јер га нико од странаца задужених за БиХ није опоменуо.

Ваља их подсјетити да је Предсједник Вучић на овогодшњем обиљежавању Олује у Приједору пред патријархом свесрпским Порфиријем рекао да је „Света дужност Србије да брани Српску!“.

А скупштина Српске идуће недјеље ће по трећи пут поништити Шмитов закон о имовини.

Додик неће избјећи да оде у Сарајево и негативно се изјасни о кривици, а даљи ток процеса ће искористити да им каже све што треба о неоимперијализму и неоколонијализму колективног Запада у БиХ. На начин како само он умије, без задршке, директно и беспоштедно, запаљивом реториком, политички некоректно, грађански непристојно…

Онако по народски, са понеком сочном псовком, како са њима једино и вриједи.

У међувремену, Додик у октобру иде у Москву да од Путина прими Орден Невског и поприча о томе да ли ће Босна прогутати Српску или Српска референдумом преполовити БиХ.

Или је пак најбоље за све: повратак на изворни Дејтон.