Коментари

Кецмановић: Додик је једини кандидат и када то није – за његову партију `ради` и Шмит

БИРАЊЕ НА ЛОКАЛНИМ ИЗБОРИМА ИЗМЕЂУ СНСД И ОПОЗИЦИЈЕ ПОСТАЛО ЈЕ – СТВАР ПАТРИОТИЗМА
  • Слањем Кристијана Шмита, лажног в.п. УН у БиХ, колективни Запад је, ма колико било апсурдно, постао је главни промотор Милорада Додика. Шмитова опструкција можда чак има већу тежину него Путинова, Орбанова, Порфиријева и Вучићева подршка, заједно
  • Додик има и стабилну спољну пријатељску подршку суверениста и патриота Путина (Лаврова, Медведева, Захарове), који Додика прима чешће него иједног иностраног политичара, Орбана (Сијарта), са којим се он и приватно дружи, те Вучића са којим бар недјељно засједне у Београду на маргинама безмало дневних обиљежавања важних датума у српској историји, како је и договорено Декларацијом Свесрпског сабора, али и у Додиковом воћњаку уз „ђедовачу“
  • Чак и они којима је Додикова рекордно дуга владавина напросто досадила и желе промјену ради промјене, биће криво схваћни. А они који га оптужују да је властодржац и недемократа, требало би да запамте стару поуку: „Демократија више него иједан други режим захтјева снажно вођство!“
  • Када једног дана хроничари буду писали о локалним изборима 2024. биће збиљежено да је лажни високи представник Кристијан Шмит донио још једну побједу кандидатима СНСД-а. Краће речено, Милораду Додику, који му је загорчао туристички боравак у Босни

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

АКО питате људе у Српској ко ће побиједити у недељу на изборима у Српској, сви ће вам рећи: „Опет Додик!“ Додуше, велика већина тријумфалистички, а мала мањина дешператно.

Али, када их подсјетите да се не ради о предсједничким изборима и да он не учествује на локалним у Лакташима, опет одговарају: „Нема везе!“ И одмахну руком, једни унапријед побједнички на горе, други унапријед поражено надоле.

Увијек се име лидера странке спомињало и при изборима на локалу, али данас се уз име странке редовно и равноправно истиче и име лидера, и на плакатама и билбордима заједно се смијеше општински или градски кандидат и лидер странке.

У Додиковом случају, идентификација локалних кандидата са лидером је далеко изнад просјечне, а то важи и за његову странку и за Српску, односно за већину народа у њој. Знало је то да постане и проблем, јер су се они својевремено били толико ослонили на његову харизму и улијенили да су пали на локалним испитима, што је лош предзнак за дипломски који се полаже двије године касније на општим и предсједничким. Но, није се дешавало да су локалци у просјеку боље прошли од предсједника

Нисам наишао на озбиљну процјену да ће опозиција, нека странка појединачно или коалиција на овим изборима да побиједи СНСД и постојану коалицију мањих странака. Лицитира се једино о процентима, односно о броју добијених већих или мањих општина.

Зашто?

Зато што се опозиција, као и уназад у више изборних циклуса, више бави критиком власти, прије свега Додика, а није успјела да понуди убједљив алтернативни програм. Није успјела ни да се уједини, али јесте да се међусобно посвађа, тако да објективно ради у корист Додикових локалних кандидата.

Ту је, наравно, и стабилна спољна пријатељска подршка суверениста и патриота Путина (Лаврова, Медведева, Захарове), који Додика прима чешће него иједног иностраног политичара, Орбана (Сијарта), са којим се он и приватно дружи, те Вучића са којим бар недјељно засједне у Београду на маргинама безмало дневних обиљежавања важних датума у српској историји, како је и договорено Декларацијом Свесрпског сабора, али и у Додиковом воћњаку уз „ђедовачу“.

Лични и породични односи државника имали су у политичкој историји увијек изузетан значај. Совјетски генсеци су позивали на љетовања на Крим, Тито и Јованка су своје не само несврстане пријатеље приватно угошћавали по десетак дана на Ванги.

Фото: Танјуг / Драган Кујунџић

У златно доба ЕУ породице Жискара д’Естена и њемачког канцелара Шмита љетовале су заједно и то је на субполитичком нивоу мирило два традиционално непријатељска народа. Напротив, Ердогану је црним записано да је изневјерио пријатеља Асада.

Додик има основа, а и умије, да успоставља поуздана пријатељства са великим колегама истомишљеницима из сувренистичког и патриотског свијета.

Многе збуњује што Вучић у подршци Додику и Додиковим обично експонира допремијера Вулина, а о изборима у Српској не изјашњава се експлицитно ни за коју странку и кандидата, да је раније примао и представнике опозиције попут Станивуковића, Јелене Тривић и др., те му вјероватно није сметало што Додик у своје није одбио посјету Ми Глас из народа. Додик је у сличним приликама у Србији, напротив, нападно подржавао Вучића, док Вучић, биће, сматра да се његова подршка напросто подразумијева на бази „никад боља сарадња Србије и Српске“, да је као први у матици, односно Пијемнонту, лидер читавог српског свијета, или да неће да му се са Запада приговара да се малигно мијеша у изборе у Српској.

Подршку Додику, па индиректно и његовом СНСД-у и коалиционим партијама, пружа и СПЦ, за коју ни формално ни стварно не постоји граница на Дрини. Патријарх Порфирије обилази цркве и манастире у Српској и освјештава нове, готово увијек у пратњи Додика. А са Владиком Јефремом Додик гради Српску-руску цркву и духовни центар у центру Бањалуке, коју ће као поклон осликати чувени руски мајстори, а из Русије ће стићи и позлаћено црквено звоно.

Фото: Sputnik / Лола Ђорђевић

Важи као правило да у Српској изборе добија онај ко има подршку матице Србије, мајке Русије и Српско-православне патријаршије свих вјерујућих и невјерујућих Срба.

Тој тријади, која, наравно, не одлучује јер одлучује народ у Српској, али снажно утиче на исход свих избора у Српској, треба додати и тзв. међународни фактор односно колективни Запад, који се окомио на предсједника Републике Српске и тако подиже рејтинг Додику, консеквентно и кандидатима његове странке и коалиције.

Црне листе на које га стављају САД и вазали, личне и породичне санкције које уводе њему и његовим најближим сарадницима и, најзад, суђење због тога што брани Републику, имају бумеранг ефекат. И, парадоксално, постају погонско гориво Додикових изборних узлета, као и одборника, градоначелника из редова СНСД-а.

На локалним изборима у недјељу уплив овог фактора, сразмјерно спољним притисцма, биће већи но икад.

Слањем Кристијана Шмита, лажног в.п. УН у БиХ, кога нити су предложиле земаље гаранти Дејтона, нити је потврђен консензусом сталних чланица СБ УН, који је законом узурпирао територију Републике и демократски изабраног предсједника извео пред суд зато што је одбио да то одобри, колективни Запад је, ма колико било апсурдно, постао главни промотор Милорада Додика.

Кристијан Шмит (Фото: Спутњик / Лола Ђорђевић)

Шмитова опструкција можда чак има већу тежину него Путинова, Орбанова, Порфиријева и Вучићева подршка, заједно.

Гласање за кандидате СНСД и коалиције на предстојећим изборима није ствар опредјељења између више странака, него патриотизма. А на патриотизму ће се на истој страни против протектората наћи и власт и опозиција. И свака па и оправдана критика Додиковог режима, неоправдано ће бити оптужена за издају.

Чак и они којима је његова рекордно дуга владавина напросто досадила и желе промјену ради промјене, биће криво схваћни. А они који га оптужују да је властодржац и недемократа, требало би да запамте стару поуку: „Демократија више него иједан други режим захтјева снажно вођство!“

Елем, све се врти око Додика и сви раде за Додика па и за његове саборце на локалу. Једни зато што хоће, други и не хтијући. Једни зато што га подржавају, други зато што га прогоне. Али, он, као и иначе, ради са ентузијазмом као да су му први, а не двадесетпрви избори. И улаже више енергије него сви локални кандидати које промовише с краја на крај републике, заједно.

Дјелује као да би хтио баш сваког бирача у Српској да убиједи да гласа за локалне кандидате СНСД-а.

То, међутим, никад и нигдје не бива, па чак није било ни у социјалистичкој БиХ. По свему судећи, мада чар демократских избора и јесте макар у зрну неизвјесности, СНСД ће добити представнике на челу већине градова и општина. Зато је у фокусу интересовања пријестона Бањалука гдје се актуелни градоначелник Драшко Станивуковић поново кандидовао.

Драшко Станивуковић (Фото: А. Чавић)

Почетком минулог манадата био је блокиран од стране одборничке већине СНСД-а у градској скупштини, а онда је направио компромис, који му сада набијају на нос остале опозиционе странке. У жељи да уљепша град и препоручи се бирачима, почео је у централној зони да прави кружне токове и у средишту споменике средњовјеквним босанским краљевима.

Кулин бан и Твртко јесу били православни хришћани, али су их бошњачки историчари присвојили, а Срби, као и све што је босанско, потиснули из колективне меморије и везали се за матицу.

Споменици су изазвали подјеле у бањалучкој јавности, а раскопани кружни токови револт бирача због колапса у саобраћају.

Додик је за СНСД-овог градоначелника кандидовао једино ново лице – др Николу Шобота, водећег кардиохирурга, скромног и ненаметљивог човјека, за кога ни политичка конкуренција ни бањалучка чаршија није још открила ни да је као „клинац крао шљиве преко тарабе у сусједној башти“.

Посљедњи дани предизборне недеље протичу у жестокој размјени ватре између ПДП (Станивуковић) и СНСД (Шобот) о томе ко је заслужан за развој Бањалуке током минуле четири године. Пројекти градоначелника или Влада Српске која је уложила паре?

А Јелена Тривић, дисидент ПДП-а и опозиција СНСД-у удара по свима и они по њој.

Шобот, ником ни крив ни дужан, поштеђен је учешћа у прљавима аспектима финиша кампање и зато, кажу сондаже, ужива највеће симпатије бирача. А он је, мало ли је, и Додиков фаворит!

Када једног дана хроничари буду писали о локалним изборима 2024. биће збиљежено да је лажни високи представник Кристијан Шмит донио још једну побједу кандидатима СНСД-а.
Краће речено, Милораду Додику, који му је загорчао туристички боравак у Босни.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар