- На Лавићевом списку „часних Срба“ цијеним неке личности и дјела, иако се са њима не слажем, али ја заиста не припадам линији коју представља Соња Бисерко. Узгред, да знате да има записано да се (ваш часни) Петар Стамболић спрдао са „великобошњаклуком другова из Босне“. А то што сте ме сврстали у континуитет са Доситејем, Вуком, Ћосићем, Екмечићем, учинили сте ми велику част. Искрено, хвала
- Твртко Котроманић ипак је био српски краљ Босне. Већ у Повељи Кулина бана је јасно наглашено да је Босна српска земља.Тврткови Котроманићи су били Срби и у сродству са Немањићима. Херцег Стефан Вукчић Косача, по коме је Херцеговина добила име, сам себе је ословљавао као Херцега од Светог Саве, што ваљда указује на његову српску припадност и српско осјећање
- Знам ја, Лавићу, и за бошњачку верзију средњовјековне историје којoj поучавате дјецу у ваших пет кантона. И нека вам буде! Што се мене тиче, можете и из ислама да се вратите у Цркву босанску, са латинице на босанчицу, као што сте са српског прешли на босански и још којешта. Напротив, били бисмо ближи, а ви задовољнији што сте успоставили спорни континуитет
- Знам да вас збуњује откуд Срби као нација прије 19. вијека. Пишете „То је једноставно немогуће“. Угледни српски историчар Милош Ковић, међутим, упућује на славног историчара Ерика Хобсбаума који тврди да су Срби добар примјер протонације „зато што је сјећање на краљевство које су Турци поразили сачувано у српским народним пјесмама и епској причи, а што је можда још ближе суштини, у свакодневним литургијама Српске цркве, која је канонизовала већину својих владара“
- Тврдите „ако су “Турци”некоме направили велику штету онда су то Бошњаци“. Само, докторе Лавићу, ко су они што излазе на улице Сарајева, Новог Пазара и мјеста у бошњачким кантонима и по Санџаку, те славе изборне побједе Тајипа Ердогана и спортске успјехе турске фудбалске и кошаркашке репрезентације, уз повике „Босна је Турска“. Да ли је и та туркофилија опет нека великосрбијанска ујдурма? Или можда аманет рахметли „највећег у Бошњака“?
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ (други део одговора Сенадину Лавићу на полемички текст „Деконструкција великосрбијанског џихада“, чији се садржај може прочитати и на Све о Српској)
ПРОБЛЕМ деструкције БиХ и аутодеструкције нације долази од муслиманско-бошњачке политичке елите и њене политике.
Како је то пјеснички формулисао Абдулах Сидран: „Нешто смо големо погријешили, али нити знам у чему, нити видим прави пут …“
Али зато проф. Сенадин Лавић зна како се стварао српски идентитет?
„Тако се стварао ‘српски идентитет’ у Босни – техника индоктринације људи, како би се сви претворили у Србе. Од 1863. године до данас траје тај страшни процес раскорјењивања босанских православаца, већине данашњих босанских Срба и њихово ментално-идентитетно одвајање од Босне. У томе судјелују пропагандни гласови Доситеја Обрадовића, Илије Гарашанина, Вука С. Караџића, Јована Цвијића, Васе Пелагића, Добрице Ћосића, Милорада Екмечића, па све до професора Кецмановића и сличних. Можемо само замислити која је одговорност великосрпских интелектуалаца за погрешан смјер и обмањивање српског народа о његовој народној повијести, идентитету …
Професор Кецмановић не припада линији часних српских личности у повијести које долазе послије Светозара Марковића, а какви су Димитрије Туцовић, Иларион Руварац, Радован Драговић, Драгојло Дудић, Петар и Иван Стамболић, Драгиша Павловић, Латинка Перовић, Радомир Константиновић, Оливера Милосављевић, Соња Бисерко, Олга Поповић Обрадовић, Срђа Поповић, Перо Мужијевић, Тибор Живковић и многи други.“
Ово сте добро уочили. На списку „часних Срба“ цијеним неке личности и дјела, иако се са њима не слажем, али ја заиста не припадам линији коју представља Соња Бисерко. Узгред, да знате да има записано да се Петар Стамболић спрдао са „великобошњаклуком другова из Босне“. А то што сте ме сврстали у континуитет са Доситејем, Вуком, Ћосићем, Екмечићем, учинили сте ми велику част. Искрено, хвала. Уз напомену да су на „ментално-идентитетском отуђивању српског народа од БиХ“ више урадили Изетбеговићи, отац и син, него сви „нечасни“ Срби са вашег списка.
Нарушили су принципе међунационалног уважавања, равноправности народа и традиционалног комшилука, те уништили ионако танак „капитал узајамног повјерења“ без којег нема ниједне заједнице.
„Босна није ни друштво, а камоли држава!“ То нисам рекао ја, него недавно један ваш колега и сународник са сарајевског универзитета. Боље би било да се над тим замислите него што мене на пола странице оптужујете због наводног помињања џихада.
„Знаковито је да је уз моје име и презиме у наведеном наслову стављена ријеч “џихад” што би требало да аутоматски девалвира моју интерпретацију у медијској орбити, да ме обиљежите као опасност, дисквалифицирате као респектабилну особу и претворите у неког оријенталистичком методом обликованог религијског фанатика (‘муслиманчића’) који не зна за европску рационалност и који не припада том свијету … Професор Кецмановић у своме анти-џихад заносу није показао хуманистичке идеје – он и не зна значење ријечи “џихад” изван оријенталистички склепаног значења за медијску употребу.“
Наслов мога реаговања на ваш интервју је редакцијски, а ја, лако је провјерити, ни на једном мјесту у тексту не помињем џихад. Но, када већ хоћете, ја понешто знам о значењу џихада, па и то да, поред осталог, обухвата и насиље у борби за ширење једине правевјере и против њене увреде.
Салман Ружди је фетву једва преживио, новинари „Шарли ебдоа“ нису. Али, оставимо џихад, јер у вашем одговору има занимљивијих пасажа.
„Босна је несумњива повијесна, политичка и културна чињеница без обзира на све могуће хисториографске фалсификате, конструкције, лажи и обмане које је великосрбијанска идеологија натурила као ‘чињенице’. Босна никада није била ‘једна од српских земаља’, а Твртко I Котроманић је био краљ Србљем (Рашком), Босном, Хрватском, Далмацијом… Никада није био Србин, нити је то неко био из босанско-бошњанске лозе Котроманића, и представља првог ујединитеља ових народа обманутих нарацијама квази-интелектуалаца и религијских фанатика.“
Гријешите Лавићу, али просто вам било јер је у незнању. Твртко Котроманић ипак јесте био српски краљ Босне. Већ у Повељи Кулина бана је јасно наглашено да је Босна српска земља.Тврткови Котроманићи су били Срби и у сродству са Немањићима. Растко Немањић је као дјечак од оца Стефана Немање добио Захумље, данашњу Херцеговину као племићки посјед, и она је била под његовом управом све док није отишао на Хиландар и замонашио се. Херцег Стефан Вукчић Косача, по коме је Херцеговина добила име, сам себе је ословљавао као Херцега од Светог Саве, што ваљда указује на његову српску припадност и српско осјећање. Али, знам ја, Лавићу, и за бошњачку верзију средњовјековне историје којoj поучавате дјецу у ваших пет кантона. И нека вам буде!
Што се мене тиче, можете и из ислама да се вратите у Цркву босанску, са латинице на босанчицу, као што сте са српског прешли на босански и још којешта. Напротив, били бисмо ближи, а ви задовољнији што сте успоставили спорни континуитет.
„Нису освајачке Османлије у Босни затекле Србе или српске владаре 1463. године. Таквих није било у Босни до друге половине 19. стољеће. У Босни у ислам нису ушли Срби или Хрвати – не, па то је једноставно немогуће! То су били Бошњани. Османлије су у 15. стољећу затекле Бошњане крстјане који су управо доживљавали погром од угарских крсташа (1459). Нигдје није било Срба који су владали Босном у то вријеме – можда само у српској митолошкој хисториографији или, другим ријечима, у повијести великосрпске лажи о Босни. Бошњани су у Босни прихватили ислам – то нису били ‘исламизирани Срби’ нити су Склавиније ‘српске земље’. Бошњаци нису напустили неку од српског народа посвећену ‘прадедовску веру’ и тако постали издајници. Црква босанска није била изданак или грана српске цркве. Сасвим је нормално да људи прихватају вјере и мијењају мишљења.“
Знам да вас збуњује откуд Срби као нација прије 19. вијека. Пишете „То је једноставно немогуће“. Угледни српски историчар Милош Ковић, међутим, упућује на славног историчара Ерика Хобсбаума и водећег теоретичара нације Ентони Смита, који сматрају да је код предмодерних Срба и Руса уочљив протонационализам, као што се у Енглеској у добу Тјудора може пронаћи и нешто блиско савременом патриотизму.
Хобсбаум, наиме, тврди да су Срби добар примјер протонације „зато што је сјећање на краљевство које су Турци поразили сачувано у српским народним пјесмама и епској причи, а што је можда још ближе суштини, у свакодневним литургијама Српске цркве, која је канонизовала већину својих владара.
Како закључује Ковић: „Управо у крилу религије настали су предмодерни свети извори националног идентита. Религија је претварала етније у свете заједнице. Свети извори су такође представљали темељ на коме су у модерном добу биле грађене нације и националне идеологије“.
Српство и православље у БиХ наслањају се на ту традицију, а не на патаренство и ону „симбиозу“ незнано кога и чега, о којој ви, докторе, пишете. Или је, можда, Филип Вишњић, слијепи пјевач из Босне, био великосрбијански пропагандиста.
Чак и да сте у праву да су Османлије у Босни затекле православце, а не Србе, по касније успостављеној симетрији вјере и нације данас практично и нема Србина који би био нешто дуго до православац, једнако као што су врло ријетки Бошњаци који би били другачијег вјерозакона доли исламског.
Најјача теза у овом пасусу је посљедња („сасвим је нормално да људи прихватају вјере и мијењају мишљења“) не знам само што се онда толико рогушите када вам се то помене.
А сада од доктора слиједи нешто свеосве неозбиљно, па заслужује једино шаљив одговор.
„Површност професора Кецмановића подваљује нам ‘ропство под Турцима’, слично митској конструкцији о девширими (“данак у крви”). Мит о српском ропству под Османлијама није баш тачан.“
Дакле, не „ропство под Турцима“, него биће „рахатлук под Османлијама“. У ствари, „била је то једна успјешна прича коју би ваљало поновити“, лијепо нам је објаснио бивши турски министар спољних посдлова Ахмет Давутоглу, а онда су тај рахатлук хришћанима прекинули ти погани „великосрбијанци“ са два српска устанка.
„Данак у крви је мит“, а биће да је реалност била да је девширима била нешто као данас америчке стипендије за вриједне и талентоване младе људе за школовање у свјетским метрополама. Сиромашни родитељи мале србадије грабили су се да им дјецу заувијек одведу у Стамбол, да им „промијене свијест“, да постану јањичари и везири.
Амбициозне српске тате и маме из босанских забити су аплицирали, тражили везе преко локалних паша и већ потурчених комшија и сл. Имате Сенаде максуз селам од вашег турског колеге Ахмета, теоретичара неоосманизма (Стратешка дубина), који је таквим причама још прије дестак година запалио интелектуалну Башчаршију, која је још прије рата османску окупацију Босне болећиво називала турском управом.
Ја знам да је за босанске муслимане, потоње Бошњаке, османска окупација била златно доба, али српскоправославној раји је у колективној меморији остала као „турски зулум“, па не воли да чује када Ердоган, звани Султан, помене аманет да брине о Босни. А сада, нека се читалац прекрсти: „Бошњаци не воле Турке!“
„Ако су “Турци” некоме направили велику штету онда су то Бошњаци који су у 19. стољећу заустављени од султана на путу поновног успостављања босанске државе коју су им уништили у 15. стољећу. Али, треба подсјетити, Хусеин Градашчевић је 12. септембра 1831. године у Сарајеву, с руком на Кур’ану у Царевој џамији, формално прогласио аутономију Босне у саставу Османског султаната. Султанова одмазда над Бошањцима трајала је од 1832. до 1850. године када је извршено циљано искорјењивање бошњачке елите, осмишљени елитоцид. То је један од битних разлога бошњачког несналажења и лутања у 20. стољећу. Зато је сваком политички освијешћеном Бошњаку одбојна свака носталгија за турским, што не значи да данас босанскохерцеговачка држава не треба, у властитом интересу, имати односе с Турском или било којом другом државом.Толико професоре о ‘жалу за пустим турским’.
Ама ко би рекао, а до сада се све погрешно мислило да муслимана у БиХ не би ни било османлијске окупације. Но, у реду, докторе Лавићу, али поменути Хусеин-бег Градашчевић (Хусеин-капетан, Змај од Босне) из Градачца побунио се против реформи Порте које су требало да смање зулум над хришћанском рајом у периферијским вилајетима већ уздрмане Османске империје. Раскалашени босански беговат био је погођен тим ударом на привилегије и самовлашће, а не занесен обновом хришћанског Краљевства босанског.
На несрећу, и Омер паша Латас, кога је Султан послао да угуши побуну и заведе ред у Босни, био је по рођењу Србин из Лике и таман сам мислио да ће то бити један од оних „12 геноцида који су Срби извршили над Бошњацима“, када оно само „елитоцид“. Јесте, да се Латас изворно звао Михајло-Мићо Латас и да је стварно истријебио побуњени босански беговат, да је„обезглавио и дезоријентисао босанске муслимане на путу у 20 вијек“. Али, Мићо се ипак у том историјскоим тренутку звао Омер кога је послао султан из Стамбола, па ваљда ипак није било баш згодно да се сурово османлијско успостављање мирне Босне смјести у великосрбијански пројекат својатања бошњачке земље.
Е сад, докторе Лавићу, ако ви лично и „просвијећени дио вашег народа“ имате тако негативну меморију и емоцију према Турској, ко су онда они што излазе на улице Сарајева, Новог Пазара и осталих мјеста у бошњачким кантонима и Санџаку, те славе изборне побједе Тајипа Ердогана и спортске успјехе турске фудбалске и кошаркашке репрезентације, уз повике „Босна је Турска“.
Да ли је та туркофилија опет нека великосрбијанска ујдурма? Или је неоосманизам? Можда аманет рахметли „највећег у Бошњака“?
Ја бих рекао, напросто, масовни израз бошњачке носталгије за „пустим турским“ и „друмови ће пожељети Турака“.
Када бисте ви били у праву, умјесто скандирања, Бошњаци би звиждали потомцима османлијских душмана који су спријечили „Змаја од Босне“ да обнови бошњачко краљевство још у 19. вијеку. И, ево нас са доктором Лавићем већ у 20. вијеку, у којм се бајаги поново потврђује политички континуитет Босне и Бошњаштва …
„Ваља подсјетити и на наше претке, анитфашисте, у Другом свјетском рату. Они су зачетници обнове босанске државности на засједању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине одржаног у Варцар Вакуфу или Мркоњић Граду 25./26. новембра 1943. године. И на све оне који су учествовали у стјецању обнове неовисности савремене Босне и Херцеговине након турског освајања Босанског краљевства 1463. године и смакнућа њезиног краља.“
Што се тиче „наших“ предака антифашиста у Другом свјетском рату, не бих правио вјештачке симетрије и генерализације. Српски народ је изнио борбу и против турског и против аустроугарског и против њемачког окупатора. Квислиншка НДХ је у пуном имену и значењу била држава хрватског народа. Муслимани су у њој, као „хрватско цвијеће“,масовно партиципирали, а и сами формирали СС ханџар дивизију.
До масовнијег учешћа у борби против окупатора дошло је тек при крају рата када је исход постао потпуно извјестан.
Што се пак тиче „обнове неовисности БиХ“, у руководству АВНОЈ-а, тачније у врху КПЈ било је двоумљења између БиХ као треће покрајине у оквиру Србије или као шесте републике.
Аргумент за прву солуцију била је српска већина у БиХ, а за другу да се уважи чињеница да је на том подручју живјело и доста Хрвата. У сваком случају, тешко да су Тито, Ранковић, Ђилас, Моша и др. имали амбицију да са формирањем Социјалистичке Републике БиХ успоставе континуитет са средњовјековном Краљевином Босном и неуспјелим покушајем Хусеин-бега Градашћевића да је обнови.
А што се тиче одлука ЗАВНОБиХ-а које су слиједиле одлуке АВНОЈ-а, Бошњацима омиљена формулација да „БиХ није ни српска ни хрватска ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска“, није сигурно значила да је искључиво муслиманска илити бошњачка. Ако допустите, професоре, ја бих зашао и у 21. вијек, па и да закључимо.
X X X
Могли бисте ви, докторе, на крају крајева, бити све стопосто у праву и о Србима и о Бошњацима и о Босни, а Срби о Српској, о Бошњацима и о БиХ све у криву, али онда тек то потврђује моју тезу о „немогућој држави“, која вам се, видим, није допала. (…) Како ћемо уз толико несугласје заједно у јединстваној Босни која вама лежи толико дубоко у срцу? Можемо једино тако што непрестано једни другима да доказујемо да се једино слажемо да се ни у чему не слажемо.
Можда више и није потребно за почетак демократског дијалога, који није још ни започео, али ако на томе остајемо већ неколико деценија, онда то прије води разлазу него компромису.
За минулих фртаљ вијека на власти у Босни измијенило се десетак партија и лидера, а односи се не мијењају. Ево, ономад, Бакир Изетбеговић открива да „Драган Човић у спору око Пељешачког моста заступа другу државу“. Није му ваљда оволико дуго требало да схвати да је готово сваком „Херцег-Босанцу“ ближи и дражи Загреб него Сарајево.
Његов рахметли бабо Алија знао се вајкати „Нема Босне ако је неће и Срби и Хрвати“, али Бакир „држи на столу“ и чита само Исламску декларацију.
Бадава, Лавићу, ваша искреним емоцијама набијена прича о томе да су Срби и Хрвати у ствари манипулацијама интелектуалаца из Београда и Загреба „разрођени Босанци (Бошњани, Бошњаци)“, када ни једни други то неће ни да чују, него листом хоће да буду баш то што, по вама, погрешно мисле да јесу. Ето, рецимо, Срби са лијеве обале Дрине, не само да неће да буду „босански Срби“, него неће ниједан топоним да именују са босанским придјевом. Великодушно су вам препустили и босанство, и бошњаштво, и бошњанство и бошњаклук, као и Хрватима херцег-босанство и своју републику зову Српска. Можда су у криву, али тако напросто мисле, тако осјећају, тако хоће.
А то што их називате злим, подмуклим, опаким, пакосним, злочинцима, геноцидним, животињама и слично само ојачава њихово увјерење да им је Република Српска сигурна кућа пред навалом муслиманско-босанско-бошњачке асисмилације и опредјељење да је по сваку цијену бране и од много јачих који вас соколе.
И ШТА ЋЕМО САДА ? Одговори на таква приземна питања вас и не занимају, јер видим много читате Хегела.
Три пута сте натегнуто цитирали великог класичног њемачког идеалисту, па бих ваш текст оцијенио као прилог „Класичном бошњачком идеализму“ или, конкретније, прилог негативној дијалектици „није оно што јесте него оно што није“. Зато ваљда и понављате ону заиста лијепу метафору о „небеском сазвучју езана и црквених звона“, а ни ријечи о томе како га спустити на земљу.
Мени опет стално на памети давна злослутна метафора „босанског нобеловца“ Андрића како „у старом дијелу Сарајева, надомак Јефтановићевог хотела’Европа’, Сахат кула, Катедрала и Саборна црква исте сате откуцавају у различито вријеме“.
То вам је, докторе, босанска реалност , а ви баш као у новом сарајевском вицу „у срцу Босна, у глави фосна“.
3 Коментара