- Није баш да Стари континент нема државнике. Има превратничке фигуре Путина, и Ердогана, Орбана, Додика, Вучића и Фица. Зато Европа није баш сасвим потонула
- Започели су као фаворити Запада. Сви су се, разочарани Западом, окренули Истоку. Због храброг отпора јединој суперсили стекли су харизму „Давида против Голијата.“
- Политичку дуговјечност осигурали су на вишеструким демократским изборима. Све их колективни Запад оптужује као ауторитарне лидере који раде против интереса свог народа. Сви дијеле политичку визију мултиполарног свијета
- Својом политиком прекорачују границе својих држава: „неоосманизам“ (Ердоган), „руски свијет“ (Путин), „вишеградска група“ (Орбан и Фицо), „српски свијет“ (Вучић и Додик) као полове вишеполарног свијета у настајању
- Добрица Ћосић је Додика прогласио највећим српским политичарем послије Пашића. Тада још Вучић није показао своје умијеће да јачањем привреде подиже улог у политичкој игри. А право говорећи, у ЕУ баш и није нека конкуренција
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„НAЈВЕЋИ проблем Европе је што више нема великих државника!“ – једно је од објашњења зашто је „Стари континент“ постао неоколонија САД.
Истина једино јесте да је кадровски попустила кључна француско-њемачка осовина ЕУ. Француска више нема Де Гола, који је бранио националну и колијевку модерне европске културе од американизације, заговарао ЕЗ од Атлантика до Урала, напустио НАТО … Нема ни Митерана, који је демонстративно слетио на Бутмирски аеродром да би показао да је становништву ратног Сарајева могућ ваздушни дотур цивилних потребштина и тиме одложио америчку „хуманитарну интервенцију“ осиромашеним уранијумом.
Њемачка нема Аденауера, кородитеља ЕЗ, Бранта, који се поклонио у Аушвицу, Шредера, који је радио у Гаспрому, Кола уједититеља, Меркелову, која је упркос сталним опструкцијама Вашингтона са Путином завршила Сјеверни ток 2.
Али, да није да их баш нема, прије свега свједоче превратничке фигуре Путина, али и Ердогана, и Орбана, Додика, Вучића и Фица. И ако ћемо по томе, Европа није баш сасвим потонула.
Шта је то што повезује све њих? Није тешко препознати да сви они воде политику ресуверенизације својих држава и рефирмације националних идентитета (вриједности, традиција, религија, језика), а против доминације САД са идеологијом глобализма и неолиберализма, те праксом неоколонијализма.
Да, али има још нешто мање запажено: сви су они били најприје „њихови“ да би онда постали „своји“ и „наши“.
Сви су, наиме, послије пада Берлинског зида, у раној фази своје каријере у високој политици били мање-више селекција Вашингтона. Неки су наивно вјеровали у добронајерност западних спонзора обојених револуција и учитеља посткомунистичке транзиције. Други су, опет са мање илузија, процијенили да се у политичку арену не може ни ући без лиценце клоективног Запада. Но, када су им ови испоставили цијену, отргли су се.
Противницима је остало да им – кад затреба – припомену како су дошли на власт уз спољну подршку. Ево примјера …
У вријеме када се Јељцин, болестан од алкохолизма, неспособан да контролише превирања у Чеченији и Дагестану, али и самог себе, са торбом за активирање оружја судњег дана, повукао. Премијер Примаков, са великим знањем, искуством и популарношћу био је фаворит за насљедника. Али, он је окренуо авион на путу за Вашингтон када је сазнао за бомбардовање Србије. На Путина, анонимног градског функционера у Санкт Петрбургу, нису имали примједбе.
Јељцин га је најприје именовао за премијера и послао да оконча унутрашњи рат у Чеченији, која је пријетила сецесијом, а Американци су накратко зажмурили на „кршење људских права и демократије“, да би му подигли изборни рејтинг. Тако је рођен лидер, који је касније васкрсао Русију и свијет повео у мултиплурализам, али претходно су му Американци пред носом отели геополитички кључну Украјину, па стратешки важну хиперрусофилну Црну Гору, гдје су руски олигарси били покуповали пола обале. Дочекао је да му се НАТО примакне на саме границе, јер, како је објаснио, надмоћни кинжали, сармати, авангарди још нису били ушли у серијску производњу. Да мисли озбиљно, показао је тек калибрима (руским томахавцима) из Каспијског мора у Сирији.
„Малоазијска Европа, регионална економска, политичка и војна велесила, моћна чланица НАТО-а, главни ослонац САД у том дијелу свијета, под Ердоганом се винула све до неоосманистичких амбиција. Окренуо је ћурак пошто му је Путин у задњи час јавио да је у току војни пуч made in USA и да је Фетјулах Гулен спреман да га замијени. Турску је окренуо на исток.
Уз нос НАТО-у, оружје купује од Русије, са њом гради нуклеарне електране, отвара врата сибирском гасоводу и кинеском Путу свиле, иде у БРИКС, али као знак суверенизма и даље сарађује са западним земљама појединачно, када је у интерсу Турске.
„Султан“ већ више деценија заредом добија изборе и постао је симбол савремене Турске уз отпор прозападне елите у највећем Истанбулу и пријестоној Анкари.
Орбан је био питомац Сјеверо-европског универзитета у Будимпешти, који је створио Ђерђ Сорош, мађарски емигрант, који се берзанским шпекулацијама толико обогатио на Западу да је постао један од свјетских владара и сјенке, или бар њихов пословођа.
Свој приватни универзитет створио је као едукативно-педагошки пункт више за васпитање него за образовање нових лидера у Источној Европи. А онда је Орбан окренуо ћурак и прво укинуо Универзитет и изазвао гњев глобалног моћника Ђерђа, који је подсјекао завичајну грану, али и мрежу сарадника, наставника и студената из посткомунистичких земаља, па и Србије.
Показао му је да је држава, чак и када је чланством у ЕУ и НАТО ограниченог суверенитета, ипак најјача на свом буњишту.
А онда Орбан неће мигранте, санкције Русији, посредује између Кијева и Москве мимо Фон дер Лајен и Столтенберга, путује у САД код Трампа, одолијева финансијским уцјенама бриселсе бирократије, развија срдачну сарадњу са Вучићем, кога притишће колективни Запад, другује и приватно са Додиком, коме они суде у Сарајеву.
Промовише традиционалне вриједности: цркву, нацију и породицу, насупрот западној травестији на отварању ОИ у Паризу. Орбан није на челу свјетске војне суперсиле ни на челу регионалне супериорне силе да бисмо га могли поредити и са Ердоганом, а поготово са Путином. Но, невелику средњоевропску земљу и сразмјеран број становника он умножава политичким талентом, искуством и самопоуздањем да, зарад Мађарске, заигра и на међународној сцени, гдје се прелама и њена будућност.
Аналогно томе, Додикова ситуација је још тежа и резултат још већи у мањем ентитету невелике БиХ.
Подршком Плавшићеве и нове владајуће коалиције постао је премијер са свега два посланика уз нос властима на Палама и у Београду. Било је довољно да га Олбрајтова назове „дашком свјежег прољетњег вјетра“ да би га проводали од Бијеле куће, Јелисејске палате, Бакингемске палаче, Кремља и дочекивали бројни предсједници и премијери.
Нису импресионирали „трактористу из Лакташа“: одбио је да шаље дневни ред сједница владе на сагласност у конзулат САД. Као реванш, слиједиле су финансијске рестрикције, а потом и масовни протести просвјетних радника, пензионера, те пораз на изборима.
Додик је у опозицији створио најјачу странку у РС, која на челу са ним побјеђује из избора у изборе. Родио се лидер који је „запаљивом реториком“ у одбрани Устава подигао самосвијест и самопоштовање народа и забавио о јаду Запад, уходао се са Вучићем, увезао са Путином и Орбаном, постао пионир вишеполаризма.
И Вучић се, најприје под вођством Томислава Николића, откачио од радикала у замјену за изборну подршку ино-фактора, а онда, под фирмом војне неутралности Србије, ширио руке на обје стране.
Пошто су Срби од ’90. сатанизовани као Нијемци послије ’45, узео је и њемачки рецепт: развој економије као материјалну основу политике.
Капитална улагања у инфраструктуру са Русијом и Кином, а инвестиције у мале и средње погоне са Њемачком, Италијом и др. у ЕУ, што је донијело раст запослености, раст БДП-а, раст плата и пензија.
Упркос масовном злослућењу, није пустио низ воду ни КиМ ни РС, нити увео санкције Русији. Напротив, уз изузетне развојне параметре подиже и политички тон: у Декларацји Свесрпског сабора солидарно, са Додиком потеже враћање ентитетских надлежности. Куртију поручује: „Мрак је најгушћи уочи зоре.“
Започели као фаворити Запада. Сви су се, разочарани Западом, окренули Истоку. Због храброг отпора јединој суперсили стекли су харизму „Давида против Голијата.“
Политичку дуговјечност осигурали су на вишеструким демократским изборима. Све их колективни Запад оптужује као ауторитарне лидере који раде против интереса свог народа.
Сви дијеле политичку визију мултиполарног свијета. Најзад, својом политиком прекорачују границе својих држава: „неоосманизам“ (Ердоган), „руски свијет“ (Путин), „вишеградска група“ (Орбан и Фицо), „српски свијет“ (Вучић и Додик) као полове вишеполарног свијета у настајању.
Постоји предрасуда да нема великог политичара без велике земље. Николу Пашића је гроф Гаетано Сфорца, заједно са Лојдом Џорџом, Поенкареом, Ататурком и сл., сврстао у десетак неимара оновремене Европе.
А Добрица Ћосић је Додика прогласио највећим српским политичарем послије Пашића.
Тада још Вучић није показао своје умијеће да јачањем привреде подиже улог у политичкој игри. А право говорећи, у ЕУ баш и није нека конкуренција.
Додај коментар