Кецмановић: Ево зашто БиХ природно слиједи агонију СФРЈ

• Симптом слабљења СФРЈ било је и премештање главне власти у републике. У Загребу Туђман, а у Београду дисидент Шувар. У Љубљани Кучан, а у пријестоници непознати Дрновшек. У Скопљу ветеран Глигоров, а у главном граду омладинац Тупурковски. У Сарајеву Изетбеговић, а у Београду Титов пионир Богићевић. Милошевић на Андрићевом венцу, а Јовић на Новом Београду
• И у актуелном Предсједништву БиХ у Сарајеву сједе Бошњак Денис Бећировић, као представник најслабије странке у саставу коалиционе тројке, затим Хрват Жељко Комшић, без подршке ХДЗ-а и хрватске изборне базе, те Жељка Цвијановић, која има иза себе и СНСД и висок изборни резултат, али је ипак бр. 2 у Републици Српској. Ова тројка у Сарајеву, изузев рутинских послова, углавном се слаже да се ни у чему не слаже
• Разговоре о кључним политичким темама воде Додик и Човић, лидери побједничких националних странака СНСД и ХДЗ, за сада без Бакира Изетбеговића са чела такође изборно доминантне СДА. Повремено Миле и Драган на своје неформалне политичке разговоре, које воде ван службених просторија на приватним имањима у Лакташима, Грудама, позову и Нермина или Елмедина. А главна тема је да ли ће БиХ бити подијељена на Дејтонске ентитете и кантоне или ће бити унитарна по жељи Бошњака и странаца
• Шмит је за Србе нека врста „корисног идиота“ јер им је отворио очи шта их чека ако попусте. А Бошњаци као да пате од стокхолмског синдрома. Везали се за протестантско-католичке исламофобе и падају у транс кад им било која шуша са Запада каже неку лијепу ријеч на еглеском или њемачком

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ БиХ природно слиједи агонију СФРЈ?

Симптом блиског распада Друге Југославије био је, поред осталог, и слабаљење утицаја Предсједништва СФРЈ у односу на федералне јединице. Почетком ’90-их, центар моћи дефинитивно се преселио из колективног шефа државе у републике и покрајине. Процес се могао препознати и по распореду кадрова делегираних у пријестоницу у односу на оне који су остали код куће.

У Загребу Туђман, а у Београду дисидент Шувар. У Љубљани Кучан, а у пријестоници непознати Дрновшек. У Скопљу ветеран Глигоров, а у главном граду омладинац Тупурковски. У Сарајеву Изетбеговић, а у Београду Титов пионир Богићевић. Милошевић на Андрићевом венцу, а Јовић на Новом Београду.

И док су се „државници“ у савезном центру бактали процедурама и кворумима, дотле су се републички национални лидери састајали по Титовим вилама од Бриона до Охрида, и натезали конопац између уставне чврсте федерације и стварне лабаве конфедерације.

Тако и у актуелном Предсједништву БиХ у Сарајеву сједе Бошњак Денис Бећировић, као представник најслабије странке у саставу коалиционе тројке, затим Хрват Жељко Комшић, без подршке ХДЗ-а и хрватске изборне базе, те Жељка Цвијановић, која има иза себе и СНСД и висок изборни резултат, али је ипак бр. 2 у Републици Српској.

Ова тројка у Сарајеву, изузев рутинских послова, углавном се слаже да се ни у чему не слаже. Разговоре о кључним политичким темама воде Додик и Човић, лидери побједничких националних странака СНСД и ХДЗ, за сада без Бакира Изетбеговића са чела такође изборно доминантне СДА.

Повремено Миле и Драган на своје неформалне политичке разговоре, које воде ван службених просторија на приватним имањима у Лакташима, Грудама, позову и Нермина или Елмедина.

А главна тема је да ли ће БиХ бити подијељена на Дејтонске ентитете и кантоне или ће бити унитарна по жељи Бошњака и странаца.

Уосталом, и у међувремену је било тако и у СФРЈ и у БиХ.

Џејмс Бејкер је разговарао са представницима република сепаратно, а не са Предсједништвом СФРЈ. Карингтон, Кутиљеро, Венс, Овен, Столтенберг и чланови Контакт групе нису разговарали са изабраним члановима Предсједништва међународно признате БиХ, него са Алијом, Радованом, Бобаном као партијским и националним лидерима, при чему посљедња двојица нису имали државне функције.

Зашто рекосмо да БиХ „природно слиједи агонију СФРЈ“?

Ако три најбројнија народа нису могла да живе заједно у великој Југославија, како би могли у малој БиХ?

Аналогија је упадљива и једино непотпуна утолико што је тзв. међународна заједница брзо и лако одустала од Југославије и погурала словеначке, хрватске и бошњачке сецесионисте, а за БиХ је запела из петних жила, и при томе показала јалову упорност и стрпљење.

Изгледало је да су у Женеви Американци прихватили европску формулу „Босна цијела из три дијела“, уз услов да НАТО на терену оружано припеми подјелу 51/49 одсто, али је једина суперсила након Дејтона одлучила да ипак истјера своју формулу „јединствене, грађанске, мулти-култи“. Упркос томе што у поратној Босни није било ни јединства ни грађанства, а мулти-култи је била БиХ гледана као цјелина, али не и у дјеловима, ентитетима и кантонима.

Услиједила је немогућа мисија: пресија, пријетње, уцјене – алати инжењеринга изградње босанске нације и босанске државе.

Додик прича како су изгледали сусрети са безбројним високим и ниским представницима, изасланицима, посредницима, извјестиоцима – сталним и специјалним. Смјењивали су се као полицијски исљедници да на кондицију изнуде оно што су наумили. Или пак долазили са приједлозима који се разликују по наизглед безазленом детаљу. Или, напросто, кажу: „Искрено, ви сте све у праву, али моја владе остај при свом“. Или: „Вјерујте, и моја земља са њима има исти проблем, само су према нама мало мекши“. Или: „Знате, то вам је препрека на путу ка ЕУ, или услов за кредит ММФ-а и сл“.

Ешдаун пише: „Када ми нешто запне у БиХ, зовнем Криса Патена да то убаци у европску агенду“.

Гелбарт дискретно: „Мани политику, важне су концесије и за наше фирме!“.

Пошто је већ прихватио да оде у БиХ као лажни в.п., Шмит доказује да може више него свих шест претходника који су имали мандат СБ УН. Замахнуо је, ништа мање, него на шуме, ријеке, земљиште, јавну имовину. Уклањање демократски изабраног предсједника, који им то не да, само је неопходна предрадња.

„Вратити се недовршеним пословима у Босни“, у преводу значи да треба докрајчити Дејтонску БиХ.

Зашто Бошњаци добро сарађују са Шмитом? Зато што дијеле илузије: његове, да је заиста в.п., и њихове – да о БиХ само они одлучују. И, ко шиша Србе.

Подсјећају на Зеленског и његову велику контраофанзиву на Крим и Домбас, који су већ интегрисани у РФ.

Шмит је за Србе нека врста „корисног идиота“ јер им је отворио очи шта их чека ако попусте. А Бошњаци као да пате од стокхолмског синдрома. Везали се за протестантско-католичке исламофобе и падају у транс кад им било која шуша са Запада каже неку лијепу ријеч на еглеском или њемачком.

САД, ЕУ, НАТО измакли су се из Сирије, повукли из Авганистана, посустали у Украјини, не знају шта ће са Израелом… Да ли Бошњаци заиста још увијек вјерују да ће БиХ бити изузетак?

Сенад Хаџифејзовић, рекло би се, већ дискретно сумња.

У разговору са Шмитом на ТВ Фејс, наоштрени водитељ пита: „Зар је могуће да велики свијет и моћна ЕУ не могу ништа Додику?“ А овај одговара: „Није проблем само Додик, моја амбиција је да сви у БиХ крену пут ЕУ јер то је добро за народ и очекујем да и он схвати да морамо на томе заједно да радимо“.

И на питања о промјени изборног закона у ФБиХ, којом је, наводно, оштетио Бошњаке, Шмит наставља са истом шупљом еврооптимистичком фразеологијом, кад јој вријеме није: да ће све бити релативизовано уласком БиХ у ЕУ.

Видно изнервирани Хаџифејзовић му малиционо преноси „вијести из поузаних извора“ да му се спрема отказ, а овај тријумфално цитира неку полуреченицу земљакиње Фон дер Лајен, по којој ће ипак остати. Сенад је љутито скратио одјаву емисије: „Хвала г. Шмит, довиђења гледаоци“.

Ономад се у Сарајеву појавио и Јенс Столтенберг, генсек највећег војног савеза у историји. Каже, „због сецесионистичке реторике и руског утицаја“. Међутим, ако ћемо принципијелно, БиХ није члан овог војног савеза нити је муштерија да то постане, НАТО није ни потписник ни гарант Дејтонског споразума. То важи за цијелу БиХ, без обзира шта хоће натофилна ФБиХ, јер русофилна РС – неће. Истина, сарадња БиХ-НАТО постоји, и као војни дио протектората ту је ЕУФОР који опет има везе са НАТО-ом.

Уосталом, ко је још толико наиван да вјерује да се колективни Запад држи било каквих принципа, поготово на Балкану.

Што се тиче сецесионистичке реторике, била је прије тога и „запаљива реторика“, па није изазвала пожар.

Додик само упозорава – пошто је за Бошњаке Дејтон „лудачка кошуља“, а неће ни нови договор о БиХ – да је једино рјешење мирни разлаз.

Проблем је Додикова реторика по себи зато што су навикли да им се клањају свугдје по свијету. У Сарајеву и више од тога, а Додик им скреше у лице и опсује. Но тога је све више на све стране и биће им корисно као вјежба.

А што се тиче „утицаја Русије“, све је већ објашњено: нису нас бомбардовали, а НАТО јесте, са Запада у Бањалуку долазе „помоћници замјеника“ са притисцима, пријетњама и уцјенама, а у Москви Путин пита: „Шта можемо да вам помогнемо?“

Ако и они желе такав утицај, нека се угледају и батину замијене шаргарепом.

Генсек НАТО-а није дошао у Сарајево са неким мистериозним и опасним намјерама, него је турнејом по „бурету барута“ хтио да стави до знања да је удружени Запад, упркос невољама у Украјини, на Блиском истоку и Тајвану и даље присутан у БиХ и да брине о забринутим Бошњацима.

Забленуте у далеку Америку, Сарајлије и не примјећују геополитичке промјене у остатку свијету, чак ни да им се пред носом центар моћи из заједничких органа БиХ, са Милорадом и Драганом, преселио у Бањалуку и Западни Мостар.