- Не истичу своје „алексиће“, макар и мање, зато што они себе виде као колективног Срђана Алексића: они су сви били племените комшије, одани заједништву и суживоту, који су невино страдали због наивног идеализма да ће им комшијска љубав бити узвраћена
- Јама Казани, приватни затвори, декаптација заробљеника, пребијања, убијања и сл. били су искључиво у самоодбрани, инцидентно, преувеличано, измишљено. Зато је за њих Сребреница геноцид, а Мали Зејтинлук напросто не постоји
- Бошњачки Срђан Алексић би негирао симетрију „Срби су лош народ, геноцидаши“ – „Муслимани су народ добрих Бошњана“ који је беспомоћно само страдао од српских варвара
ПОСЉЕДЊИХ дана августа прошле године у Сарајеву је званично избрисано име улице Срђана Алексића. Улица је, наравно, остала, али је преименована у улицу Мехмеда Алагића, генерала тзв. АБиХ ( 25.08.22).
Било је то пет мјесеци уочи 30. годишњице смрти Срђана Алексића која је као и минулих година обиљежена сјећањем на Срђана Алексића (27.01.23).
Заслужује да подсјетимо. Прије 30 година у требињској боници преминуо је храбри и племенити младић Срђан Алексић, војник Војске Републике Српске. Од повреда које је шест дана раније задобио бранећи пријатеља Бошњака Алена Главовића од групе такође припадника ВРС.
Породица и пријатељи су запалили свијеће и положили цвијеће на његов гроб. Као и сваке године, био је и Ален, коме је Срђам спасао живот жртвујући властити.
Срђанов отац Раде записао је: „Умро је вршећи своју људску дужност“ и слиједећи успомену на сина постао широм региона познати мисионар националног помирења и хуманизма, који је у бројним интервјуима, умјесто жеље за осветом, указивао на свијетао примјер свог Срђана.
Године 2012. Срђан је постхумно одликован Златном медаљом „Милош Обилић“ за показану храброст и дјело посебног јунаштва.
Деветог јануара 2013. предсједник Републике Српске Милорад Додик одликовао га је Орденом части Републике Српске са златним зрацима.
На овогодишњој комеморацији председник општине Требиње Драгослав Бањак рече: „Подсјећање на Срђана Алексића и на многе друге хероје који су направили сличан поступак на простору некадашње Југославије помаже да се разумије страхота рата и степен безумља које га прати и, на другој страни, помаже да се људи у вријеме мира међусобно зближе“.
Многи градови у БиХ и Србији дали су име улица по Срђану Алексићу, поред осталих и Сарајево.
Било је и више разлога за ту почаст у Сарајеву. Бошњаци блиски националистичкој СДА дали су подршку инцијативи зато што се Срђан жртвовао да спасе главу њиховом Главовићу. Грађанисти зато што је „вршећи своју људску дужност“ прекорачио „националне торове“ и жртвовао се за идеју „цјеловите, јединствене и мултикултурне БиХ“. Трећи су сматрали да Сарајево као начелно заједничка пријестоница БиХ на тај начин симболично демонстрира да је изнад националних, ентитетских и кантоналних подјела.
Остале је задивио овај свијетао људски чин у мрачним годинама ратних пођела и сукоба, сам по себи.
Зашто се Сарајево послије толико година ипак предомислило?
Дневни лист „Ослобођење“ доноси ту вијест без објашњења, па преостаје да сами покушамо да објаснимо зашто је изнебуха скинута метална плоча са именом Срђана Алексића. Да ли то значи да они нису имали таквог храброг и племенитог човјека у својим националним редовима који је током грађанско рата, уз животни ризик, спасао главу пријатеља Србина?
Да је тако, требало би да их буде срамота, па би, ако не измислили, оно бар преуваличали неки ситнији примјер међунационалне солидарности. А било је, сигурно, макар усамљених и не тако великих примјера међунационалне солидарности са све три стране, уз ризик да то буде свирепо кажњено од најгорих међу национално својим.
Нису ли Цацо, Ћело, Јука и сл. паравојни шефови мјесних гангова у уиниформама официра резервног састава војне полиције тукли своје војнике због болећивости према пријатељу, колеги, комшији, кога би препознали и избавили из приватног затвора у који су допали само зато што су Срби или помогли да побјегну из града-логора за Србе?
Зашто онда Бошњаци систематски прећуткују оно чиме би требало, као и Срби, да се поносе и који би у Српској понијели признање праведник, као што у Израелу дају онима који су спасавали Јевреје.
Зато што они себе виде као колективног Срђана Алексића, они су сви били племените комшије, одани заједништву и суживоту, који су невино страдали због наивног идеализма да ће им комшијска љубав бити узвраћена.
Јама Казани, приватни затвори, декаптација заробљеника, пребијања, убијања и сл. били су искључиво у самоодбрани, инцидентно, преувеличано, измишљено. Зато је за њих Сребреница геноцид, а Мали Зејтинлук напросто не постоји.
Бошњачки Срђан Алексић би негирао симетрију „Срби су лош народ, геноцидаши“ – „Муслимани су народ добрих Бошњана“ који је беспомоћно само страдао од српских варвара.
У Сарајеву се током рата десило управо обрнуто, Срби који су, бар кад су барикаде биле тек постављене, могли да оду на за себе сигурнију страну, а остали су да ратне невоље дијеле са иновјерним и другонационалним комшијама доживјели су касније највећа разочарања, понижавања и малтретирања на сваком кораку јер су третирани као пета колона.
Када их послије рата у приватном пријатељском разговору човјек упита шта би са оним нагодним народом који је његовао култ комшилука, добија спреман одговор: „Нема их више јер сте их све побили!“.
Реис Мустафа Церић наставља: „Сада су то неки нови и другачији Муслимани!“, а накратко премијер Златко Лагумџија, алудирајући на исламске терористе у БиХ: „Ако подршку Запада не добију умјерени Бошњаци, на власт ће доћи неки други ‘луди’ Муслимани“.
Аутоперцепција Бошњака апсолутно искључује сваку сопствену кривицу за било шта током рата у БиХ, а посебно то да су политички изазавали тај рат и и да је био грађански, а не агресија.
Томе је у великој мјери кумовао и пристрасан став тзв. међународне заједнице.
Било је у Сарајеву Муслимана који су искрено његовали изразито негативну еквидистанцу према све три националоне странке, а каснију националну пристрасност објашњавали: „Не само Запад него и ваши традиционални пријатељи Руси (Јељцин, Козирјев) упиру прстом у српску страну као јединог кривца“.
Такву представу су, мање или више, не само усвојили, него и задржали и деценијама утврђивали и обогаћивали: „Сви Срби су ‘ружни, прљави и зли’, а Бошњаци су „сви невини, безазлени и жртве“. Нема изузетака!
Када би пронашли свога Срђана, то би била релативизација да је на обје стране било немало изузетака.
Биће да су у Сарајеву и сами накнадно схватили да именом улице одају признање не само Срђану Алексићу него и српском народу из кога је потекао. Као и да тиме индиректно руже свој народ који у својим редовима у смутна времена није имао тако свијетао лик. Зато је надлежна комисија Кантона Сарајево улицу Срђана Алексића у насељу Отока 2 и преименовала у улицу генерала Мехмеда Алагића.
Ко је Мехмед Алагић?
Хашка оптужница, терети га за „убиства, насиље над животом особа, окрутно поступање, безобзирно разарање градова, насеља и села које није оправдано војном нужношћу, пљачку јавне или приватне имовине, те уништавање или хотимично наношење штете институцијама посвећеним религији, кршење закона и обичаја ратовања, као и намјерно убијање, намјерно наношење велике патње или озбиљне повреде тијела или здравља, нечовјечно поступање, незаконито затварање цивила и екстензивно уништавање имовине која није оправдана војном нуждом“.
За Бошњаке је Алагић славни војсковођа, национални херој и не вјерују ни у једну тачку хашке оптужнице, али зато сви одреда вјерују у хашку пресуду да се у Сребреници догодио геноцид.
С обзиром на смрт у току процеса, међународни суд у Хагу зауставио је процес против Алагића 21. марта 2003. Из истих разлога прекинут је и процес Слободану Милошевићу, али он нема улицу у Београду.
Неко би рекао „мора да се Срђан Алексић преврће у гробу“. Напротив, његова звијезда још јаче сија на ведром медитеранском небу изнад Требиња.
Додај коментар