- Информбироваца је мање или више било је у свим републикама, али у БиХ се тих година догађало нешто посебно. Читав Политбиро републике, са ријетким изузецима, колебао се између Стаљина и Тита, а то је већ било неопростив гријех и карта за Голи оток у једном смјеру. Није опраштано чак ни онима који су били против Резолуције и бранили политику КПЈ, али су сматрали да Тито треба да отпутује у Букурешт и све објасни друговима из Интернационале
- Историчар др Драженко Ђуровић, са Универзитета Источном Сарајеву, ископао је богату грађу (Политички односи у БиХ 1945-1958) о бројним појединачним салушањима. А потврдила је да је била заваладала атмосфера страха и неповјерења међу комунистима у БиХ… Многи су страдали не због недвосмисленог опредељења за Резолуцију ИБ, у којој је критикован рад КПЈ, него због неопредијељеног става, двосмислене изјаве, или на основу денунцијација комшија, колега, рођака
- На страну базично национално неповјерење које је увијек постојало у БиХ, ’48 је посијано сјеме политичког неповјерења међу комунистима, једни су Титу били захвални што их је поштедио, други су га се бојали јер их је сурово казнио. Једино је у заглављу сарајевског „Ослобођења“ писало је „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скрећемо“
- Путин увелико ревидира Хрушчовљев став према Стаљину, ето шансе за нове ревидирце, а мало изгледа да ће информбировци, бар постхумно, бити колективно рехабилитовани, или потомци у њихово име примити извињење
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
КАКАВ утицај је Резолуција Коминформа 1948. имала на распад БиХ 1992?
Свако би рекао никакав, али – да ли ће бити баш тако?
Информбироваца је мање или више било је у свим републикама, али у БиХ се тих година догађало нешто посебно.
Читав Политбиро републике, са ријетким изузецима, колебао се између Стаљина и Тита, а то је већ било неопростив гријех и карта за Голи оток у једном смјеру. Није опраштано чак ни онима који су били против Резолуције и бранили политику КПЈ, али су сматрали да Тито треба да отпутује у Букурешт и све објасни друговима из Интернационале, неки и да „поведе Кардеља, јер је идеолошки поткован“.
Прва земља социјализма била је узор, Стаљинове слике по зидовима.
Међутим, на њихову срећу, генсеку КПЈ, наравно, није одговарало да му пред Стаљином читаво руководство једне републике у срцу државе откаже лојалност, па их је позвао на саслушање у Београд. И, након што су ревидирали став, вратио их на исте функције у Сарајеву, са задатком да сами очисте „непријатеље у властитим редовима“.
Тако је комплетно руководство Градског комитета отишло „на службени пут“, а иронија је била у томе што су многи „скренули са линије“ управо након консултације са старијим партијским друговима и о томе свједочили на саслушањима.
Историчар др Драженко Ђуровић, са Универзитета Источном Сарајеву, ископао је богату грађу (Политички односи у БиХ 1945-1958) о бројним појединачним салушањима.
Оно што је политиколошки значајније, траума колективне кривице, опроштене и неопроштене, при чему су се први кривци искупљивали преко леђа других, оставила је дубок ожиљак у редовима комунистичке авангарде у БиХ и прелила се уздуж и попријеко читаве републичке организације, па и друштва.
Заваладала је атмосфера страха и неповјерења међу комунистима у БиХ, више није било критике, искључиво самокритике. Многи су страдали не због недвосмисленог опредељења за Резолуцију ИБ, у којој је критикован рад КПЈ, него због неопредијељеног става, двосмислене изјаве, или на основу денунцијација комшија, колега, рођака.
У Босни су научили су лекцију „Ћутање је злато!“ (народна) и „Човјек је годподар само неизговорене ријечи“ (Андрићева)
Од Тита аболирани функционери постали су најревноснији титоисти, а повратници са „Хаваја“ послије годину, двије, три ћутали су као заливени о доживљајима на Јадрану, на острву на коме није било природне хладовине, али јесте врелог камена за туцање.
Нагађало се да им је било припријећено да ако нешто зуцну слиједи повратак у каменолом, а мало ко је слутио да су и они сами били невољни за причу на ту тему. Сви који су остали краће од седам година, када је логор затворен, ревидирали су свој првобитни став о Резолуцији, а ионако је било мало баш несаломивих.
Уосталом, са ширег историјског становишта, земља је била у опасности под притиском држава социјаистичког лагера, коме је и Југославија до тада лојално припадала, руски тенкови су дошли на границе Румуније и Мађарске.
Привремена изолација потенцијалне пете колоне био је логичан и оправдан потез, а самокритика је била довољна да се логораш врати кући и добије чак високи положај у струци, привреди, култури, администрацији, сем у Партији гдје се о свему важном одлучивало.
Уосталом, није ли и сам Тито био узоран стаљиниста, а ’48 постао ревидирац.
Али онда је Добрица Ћосић, у потрази за литерарном инспирацијом, добио дозволу да посјети Голи оток и вратио се ужаснут логорским тортуром, те алармирао друга Марка.
Драгослав Михајловић је објавио ремек-дјело „Кад су цветале тикве“. Али, на Сарајево је најболнији утисак оставила репортажа Данила Киша о боравку у Израелу, објављена у НИН-у.
Жени Лебл, наша Јеврејка, која је послије отпуста са Голог отока емигрирала у земљу својих митских предака, причала му је без задршке о томе да није било довољно да логораш вербално ревидира став и изврши смокритику. Ревидирац је морао да докаже своје ново увјерење тако што би безмало неограниченом силом преобратио још једног или више грешника.
Открила је именом и презименом једну ревидирку из Сарајева, такође Јеврејку, оргсекретара првог послијератног градског комитета, која је послије повратка са „службеног пута“ постављена за директора највећег увозног предузећа.
„Била је гора од најсуровијих удбаша…“, причала је Жени Лебл, али није рекла Кишу, или није ни знала, да је ова одведена заједно са мужем и да су дјеца од једне и три године, остала без оба родитеља на неизвјестан рок, можда и заувијек.
Тај број НИН-а у Сарајеву је разграбљен јер су многи препознали једну баку, која је старосну пензију дочекала као директор највећег увозног предузећа и, управо тада, шетала унучад у парку испред Економског факултета у центру града.
Сарајево је прећутало ову људску драму без јавних коментара који би неизбјежно довели до преиспитивања односа владајуће партије према ибеовцима на Голом отоку и о прагријеху првих водећих комуниста у БиХ.
Све се свело на шаптање иза леђа, дискретне погледе искоса, нијемо показивање покретом главе, не само на дотичну особу него и на остале бивше ибеовце. А пошто је тада већ било мало радно активних, па и преживјелих – на њихову дјецу.
Били су то моји вршњаци, неки другари из улице или школе, који су зазирали од знатижеље, а родитељи их нису оптерећивали тим причама. Нису ни знали ништа о Голом отоку, али… Случајно сам уочио да се познају из дјетињства јер су у годинама након ’48 сви становали на истој адреси, у згради изнад кина „Партизан“ у Улици ЈНА (данас Зелених беретки).
Свакој породици са „оцем на службеном путу“, по једна соба, заједнички мокри чвор, праћење, прислушкивање, уз мало неизбјежне параноје – „ОЗНА све дозна“.
Баш као у потресној књизи Надежде Мандељштам „Страх и нада“.
Због гријеха главе породице испаштали су и родитељи и дјеца, браћа и сестре, сем ако их се нису јавно одрекли.
Пошто се касније Никита Хрушчов, послије 20. конгреса совјетске партије и осуде стаљинизма лично на Брионима извинио Титу за Резолуцију Информбироа, однос према ибеовцима и Голи оток су на одређени начин легитиминсани и од „прве земље социјализма“.
Титов тријумф био је разлог што су, уз остале антиплатформе социјалистичком самоуправљању (бирократи, унитаристи, либерали …) обавезно, из чиста мира, спомињани и ибеовци.
„Удружени непријатељи свих боја и облика“.
А у БиХ све сами ревидирци и титоисти од главе до пете. Током процеса дестаљинизације оно што се на почетку догађало у Сарајеву, завршавало се на „Голаћу“. И тамо и онамо ревидирци су гонили ратне другове и сапатнике да и они ревидирају, како би оправдали аболицију или заслужили рехабилитацију.
На страну базично национално неповјерење које је увијек постојало у БиХ, ’48 је посијано сјеме политичког неповјерења међу комунистима, једни су Титу били захвални што их је поштедио, други су га се бојали јер их је сурово казнио.
Једино је у заглављу сарајевског „Ослобођења“ писало је „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скрећемо.“
Социјалистичка БиХ је и у својим најбољм годинама основано сматрана за најдогматскију средину у СФРЈ и зато је међу интелектуалцима у том периоду стекла надимак „тамни вилајет“.
Аутори у БиХ били су негативно заштићени од неподопштина захваљјујући одговорним уредницима, комесарима који су сумњиве текстове носили на консултацију у Комитет, а необјављени као да нису ни постојали. А када би их аутори објавили у Београду, па и Загребу и Љубљани, онда би код куће постајали „политички случајеви“, а други републички центри предмет критике због небудности. Друг Тито је цијенио идеолошко-политичку ригидност „другова из Босне“, како их је звао.
Волио је да дође на одмор у Бугојно, да увече уз камин слуша Бранкове и Хамдијине бајке о Босни: „Заједништво и суживот, јединство руководства и народа, сви Титовим путем…“ Када би му ујутро у лову задрхтала рука, Бранко га је храбрио: „Мртве, а лете!“
Остарјели Броз се као дијете радовао: преживјела је „Југославија у малом“ и повео Микулића у Београд да га замијени на челу СКЈ и обнови је и у природној величини. Другови из осталих република су се љутили што манипулишу „оцвалом љубичицом бијелом“.
Нису имали разумијевања за рану трауму СК БиХ.
Кад је Броз издахнуо, другови из Босне су наставили „И без Тита с Титом“, али већ током Афере Агрокомерц изјели су се као жути мрави, и док је народ на изборима 90. листом „гласао за комунисте“, побиједили су националисти.
Дух ревидирства надживио је и њега и захвалне и ревидирце којима је утјерао страх у кости.
Ево сада, видимо, Путин увелико ревидира Хрушчовљев став према Стаљину, ето шансе за нове ревидирце, а мало изгледа да ће информбировци, бар постхумно, бити колективно рехабилитовани, или потомци у њихово име примити извињење.
Чије?
Додај коментар