- Шеф делегације ЕУ у БиХ Јохан Сатлер рекао је у Поточарима да „нема помирења послије геноцида“. Али, ако помирења нема, онда ваљда није могућа ни јединствена држава, сем протекторат коме су дани избројани већ чињеницом да је укинут протектор оличен у в.п. Испада да би БиХ у најбољем случају била могућа само као нека врста конфедерације… и функционисати у некој врсти антагонистичке коегзистенције
- Бошњаци су једини муслимани у свијету који су на страни колективног Запада а против Русије. Нема више „Куд сви Турци, ту и мали Мујо“, него за својом „тврдом босанском главом“, и опет на погрешној страни историје… Баш као што су се некоћ уздали у умирућег „болесника на Босфору“, заклињали се на вјерност цару Фрањи и, пошто су постали Павелићево хрватско цвијеће, жалили се Химлеру. Сада су опет непоколебљиво уз Брисел, иако нису ни ЕУ ни у НАТО
- Вучић је рекао да упркос свему ваља радити на приближавању са Бошњацима, али то је звучало једнако оптимистички као и заклињање да са европског пута „не скрећемо“. Додик пак, пошто подуже и изближе покушава да се са њима договори о равноправној сарадњи или мирном разлазу, изгубио је наду да ће се Бошњаци упитати „ко нас завади“…
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ИЗЈАВА шефа делегације ЕУ за БиХ у Поточарима да „нема помирења послије геноцида“, изазвала је буру негодовања у Бањалуци и једнако толико одушевљење у Сарајеву.
Чини се да су Јохана Сатлера на обје стране погрешно схватили и да би позитивне и негативне реакције требало да буду обрнуто распоређене.
Геноцидом се, додуше, може назвати масовни злочин који није геноцид, као што се може не-назвати оно што јесте геноцид. Прави примјер за ово друго је, рецимо, Јасеновац са најмање сто хиљада свирепо усмрћених Срба, милион Срба који су страдали у Великом рату против Бечке царевине, за коју су војевали и Хрвати у муслимани.
Ови потоњи, опет, тврде су преживјели „12 геноцида“ (?!), махом од Срба.
Но, послије узајамних масовних злочина у вишекратним обрачунима, шта би, по Сатлеру, требало да буде закључак?
Ако, како каже, помирења нема, онда ваљда није могућа ни јединствена држава, сем протекторат коме су дани избројани већ чињеницом да је укинут протектор оличен у в.п. Испада да би БиХ у најбољем случају била могућа само као нека врста конфедерације, консоцијације или уније унутар које ће РС, ХБ и ББ бити минимално повезане и функционисати у некој врсти антагонистичке коегзистенције, а народи самоконтролисати узајамна злопамћења. То убудуће може да води ка приближавању или ка удаљавању до мирног разлаза.
Нико не може каже да су се Срби и Бошњаци посљедњих деценија приближавали или да оспори да су се рапидно удаљавали. А како и не би, када се Бошњаци одушевљавају Сатлеровом тезом да помирења не може бити.
Ако се ико трудио да дође до помирења Србије и БиХ, што реално значи између Србије и бошњачких кантона у БиХ, онда је тај Вучић.
Помоћ Србима у Федерацији, брашно за Горажде, вакцине за све, аутопут Београд-Сарајево, те дискретан приговор Додику да заоштрава.
Ономад им је, међутим, уз подсјећања на својевремено каменовање у Поточарима и шовинистичке изјаве на овогодишњој комеморацији, у јасним назнакама и алузијама, споменуо „да се спремају за друго полувријеме рата“, „магичну ријеч“ (геноцид) коју хоће да чују да би могли да укину Српску и „да би од Србије добили компензације“ (ратне репарације).
Вучићеве поруке муслиманском Сарајеву биле су једнако отворене и директне, као што је био и његов одговор на закључке Европског парламента да Србија треба да призна Косово и уведе санкције Русији:
„Не само да одбијамо, него нећемо ни разматрати!“
Ова два Вучићева одлучна иступа према првом комшилуку и према ЕУ везана су чињеницом да бошњачки кантони у БиХ и атлантисти од Берлина до Вашингтона дувају у исту антисрпску тикву. На супротној страни су сви они који више не морају да трпе доминацију једине суперсиле у опадању.
У колективној меморији азијских, афричких и јужноамеричких земаља остале су туробне успомене на западноевропски колонијализам и амерички неоколонијализам, али и на совјетску подршку народноослободилачким покретима. Бајдену се више не одазивају из Латинске Америке. Турнеја по Блиском истоку запела му је већ на првој и најважнијој станици – у Ријаду. Постоје ту и енергетски интереси (гас и нафта) интереси, али и придруживање већ виђеним побједницима у глобалном одмјеравању снага.
Бошњаци су, међутим, једини муслимани у свијету који су на страни колективног Запада а против Русије. Нема више „Куд сви Турци, ту и мали Мујо“, него за својом „тврдом босанском главом“, и опет на погрешној страни историје. Рамзан Кадиров је уз Путина у првим редовима спец. операције у Украјини. Арапи не пристају на санкције против Русије. Ердоган је ближи Путину него САД и ЕУ. Једино још босански муслимани шаљу апеле империји на заласку и водећој европској економској сили пред суицидом.
Баш као што су се некоћ уздали у повратак умирућег „болесника на Босфору“, заклињали се на вјерност цару Фрањи и, пошто су постали Павелићево хрватско цвијеће, жалили се Химлеру.
Сада су опет непоколебљиво уз Брисел, иако нису ни ЕУ ни у НАТО.
Шолцу и Макрону се дрма столица због бумеранга санкција Русији, Џонсон и Драги су већ пали са ње, али Изетбеговић је „постојан кано клисурине“.
Док Европљани купују залихе хране и џемпере, најевропљанин Бакир вели: док су џамије пуне, за Босну нема зиме.
Себе називају „европским муслиманима“ док их стари исламофобни Европљани, не баш без разлога (муџахедини, вехабије, исиловци и остале параџематлије ван контроле државе и ИВЗ) третирају као потенцијалне исламске терористе.
Злуради веле да ће Босну примити у ЕУ одмах након Турске, која је послије 60 година чекања одустала, те од вјечитог кандидата постала незгодан партнер.
Али свеједно, још у ратном Сарајеву Анри Бернар Леви их је убиједио да ће већ првог дана мира бити експресно примљени у ЕУ и они и дан данас вјерују да само што нису. Ништа им не вриједе примјери Бугарске, Румуније, Молдавије или Украјине да они примају кад хоће и да кандидатски статус, поглавља, кластери немају везе с тим, а понајмање са оданошћу европејству.
„Има нечег трагично инфантилног у источноевропском доживљају себе и свог мјеста у Европи. Исток Европе, његов највећи део, одбија да одрасте и да се еманципује, тражећи стратеља на кога ће пренети одговорност за сопствени живот и судбину сопствене нације. Чини се и да нема тог понижења које се не може отрпети како би се сачувала илузија о будућем, скором чланству“, пише Н. Катић у Политици, као да је прије свих осталих мислио на Бошњаке.
Бошњачка политика пати и од хроничног анахронизма.
„Закасили да буду народ, преуранили да буду нација“, упозорио је Есад Ћимић још приликом признања нације.
Прије него што су и завршили национално формирање хоће цијелу БиХ као ексклузивно своју унитарну државу против воље два старија домицилна народа на 75 одсто територије.
„Из сарајевске касабе, гдје поглед у ријетке ведре дане допире до врхова околних планина, а у честе магловите дане тек до посљедњих ћерамида на ниским чаршијским крововима, није се видело да се свет променио “, написао је Андрић, а Меша, опет, са искреном емпатијом: „Застали су у времену, настоје да га зауставе“
Вучић је рекао и да упркос свему ваља радити на приближавању са Бошњацима, али то је звучало једнако оптимистички као и заклињање да са европског пута „не скрећемо“.
Додик пак, пошто подуже и изближе покушава да се са њима договори о равноправној сарадњи или мирном разлазу, изгубио је наду да ће Бошњаци „доћи тобе“ и упитати се „ко нас завади“.
А како и би, када шеф делегације ЕУ у БиХ фотографије побијених Срба изложене на путу ка Поточарима сматра „провокацијом“. Но, можда је Сатлер опет криво схваћен, јер и треба да провоцирају нечисту савјест некажњених бошњачких злочинаца и њихових европских заштитника.
Додај коментар