Кецмановић: Има ли БиХ или је само пуста жеља Бошњака и промашени пројекат Запада?

• Политичари и аналитичари се разилазе у процјени да ли ће до расплета у БиХ доћи након предсједничких избора у САД или тек пошто предсједник Русије оконча специјалну операцију у Украјини. Неки сматрају да ће ипак одлучити наоштрени домаћи актери у БиХ, а неки пак да ће пресудити охрабривање или зауздавање које ће доћи споља
• Има и оних који не искључују прокси рат великих на невеликом босанском терену и лицитирају чији су савезници јачи, као да ће се све догађати у Украјини или у Гази, а не у властитој кући
• Важније од свег натезања изнутра и мијешања споља је питање свих питања: да ли је БиХ као држава остварива и реална? Има ли шансе и као јединствена, и као подијељена, и као дејтонска у слову, и као у духу, или било каква? Има ли је уопште?
• БиХ никад није постојала, сем као магловита представа историчара о средњовјековној краљевини са хришћанским владарима Кулином, Твртком, Стјепаном, у којој још није ни било муслимана. Ако је и постојала, након полумиленијумског дисконтинуитета, код народа који у њој живе не постоји колективна меморија, свијест о заједничким коријенима, афективна идентификација са Босном илити босански патриотизам
• Након изгубљеног рата, Алија Изетбеговић је рекао: „Важно је да смо сачували идеју Босне“. Иван Ловреновић и фра Петар Анђеловић, два еминентна пробосанска Хрвата, покушали су да открију шта је та његова „идеја Босне“ и утврдили да је то празна демагошка фраза илити ништа

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

СИГУРНО знате анегдоту о „свађи циганске сиротиње око каше“. Једни би кашу више посолили, други више замастили, трећи би кусали из заједничког казана, четврти из своје порције…

Посвађали се на ивици туче за празном софром јер каше у тањиру нема. А има ли БиХ, или је и она само пуста жеља Бошњака и промашени пројекат западног инжењеринга изградње нових држава и нација око кога се свађају домаће комшије и бројни странци?

Политичари и аналитичари се разилазе у процјени да ли ће до расплета у БиХ доћи након предсједничких избора у САД или тек пошто предсједник Русије оконча специјалну операцију у Украјини. Неки сматрају да ће ипак одлучити наоштрени домаћи актери у БиХ, а неки пак да ће пресудити охрабривање или зауздавање које ће доћи споља.

Има их који не искључују прокси рат великих на невеликом босанском терену и лицитирају чији су савезници јачи, као да ће се све догађати у Украјини или у Гази, а не у властитој кући.

За сада, три суперсиле су јасно заузеле једну од три стране у БиХ. Додик је већ трећи пут у пола године био код Путина Санкт Петербургу и вечерао са Си Ђипингом у Београду. Денис Бећировић је, унапријед рачунајући на Бајденову подршку, ишао у Њемачку и Италију. Као први међу једнакима у трочланом Предсједништву, он се у име фртаљ БиХ жалио Шолцу и Мелонијевој на другу половину своје државе и најмоћнијег политичара у њој.

Американцима се жури да запишају српски дио вишеполарног свијета, али ни Срби не касне на Свесрпском сабору са Декларацијом.

А предмет драматичног спора гласи: да ли ће БиХ бити грађанска и унитарна држава без ентитета и кантона, или изворна дејтонска, каква је по Уставу, што значи високу аутономију ентитета и кантона и слабу централну власт са свега четири надлежности, која дјелује по принципу консензуса и вета.

На крају, важније од свег натезања изнутра и мијешања споља, поставља се питање свих питања: да ли је БиХ као држава остварива и реална? Има ли шансе и као јединствена, и као подијељена, и као дејтонска у слову, и као у духу, или било каква?

Има ли је уопште?

БиХ никад није постојала, сем као магловита представа историчара о средњовјековној краљевини са хришћанским владарима Кулином, Твртком, Стјепаном, у којој још није ни било муслимана.

Ако је и постојала, након полумиленијумског дисконтинуитета, код народа који у њој живе не постоји колективна меморија, свијест о заједничким коријенима, афективна идентификација са Босном илити босански патриотизам.

Током касније историје БиХ постоји само као корпус сепатарум унутар већих држава или окупациона зона империја. Окупациони статус има и данас, будући да је под протекторатом, са високим представником који располаже диктаторским бонским овлашћењима.

У БиХ живе три конститутивне нације, три вјере, три језика, два писма, подијељени у три разграничене територијално-етничке цјелине;

У Првом и Другом свјетском рату, као и претходним и потоњим ратовима, Срби, Хрвати и муслимани су увијек били на сукобљеним странама и више страдали од комшија него од окупатора. Грађански рат ’92-’95. био је рат свих против свих и оставио живе ране које ни послије 30 година нису зацијелиле.

Три народа своје засебне идентите запечатила су и различитим симболима, заставама, грбовима, химнама, празницима, а заједничких нема или нико не држи до њих.

Срби и Хрвати у БиХ више су везани за „матице“ преко Дрине и Уне него за долину ријеке Босне.

Босну држи на окупу спољни притисак, а не унутрашња кохезија.

Кроз БиХ пролази Лимес и подјела интересних сфера према споразуму великих сила побједница у Другом свјетском рату на Јалти.

Иако је добила свега петину поратне међународне помоћи намијењене БиХ, Република Српска боље функционише него БиХ.

Селективним санкцијама према мањем ентитету (предсједнику се суди, руководство на црној листи, блокада платног промета) и спољни спонзори бошњачке унитарне БиХ практично је дијеле на двије државе.

За разлику од већине других држава које су најприје проглашене унутрашњом вољом народа, а онда тражиле признање других, са БиХ је било обратно, признале су је и УН, а онда јој се наметало унутрашње признање.

Дејтонски устав БиХ који је био нека шанса јер су га три домаће стране потписале и спољне гарантовале, али његови ино-креатори су га уништили. Према признању бивше државне секретраке Клинтон, „БиХ је недовршени посао на Балкану“, али као што је Палмер разочарао Бошњаке „америчка коњица неће дојахати са Требевића“.

Српска по дејтонском Уставу има довољно атрибута државности за самосталност, а правећи од ње празну љуштуру, протекторат је тјера у сецесију и тако од БиХ прави парадржавни провизориј.

„Геноцид“ у Сребреници може се једино протумачити као „оснивачка жртва“ за бошњачку нацију и као „алиби, колективног Запада за бомбардовање уранијумом“, али нису послужили истини и помирењу него изливу нове количине мржње.

Док Бошњаци дограђују свој индентит (име, језик), Срби из Српске и Србије реафирмишу свој у претходном режиму југословенством самопотиснути идентитет, што обострано продубљује разлике и удаљава их.

Фаворизујући Бошњаке наспрам Хрвата, а поготово Срба, као једине недужне жртве којима се клањају у Сребреници, док на српским стратиштима изостају, само ојачавају антагонизме.

„Међународна заједица је фрустрирана неуспјехом у Босни“, „Ситуација гора него ’95.“, веле високи функционера ЕУ и САД, а 30 година држе протекторат, са диктаторским бонским овлашћењима в.п., али за све ипак нису криви они него Српска и Додик.

Најзад, због свега тога, а можда и без тога, два од три народа не желе БиХ, него Српску и Херцег-Босну, а трећи им својим унитаризмом, осокољеним са Запада, у томе помажу.

Искрено бих волио да чујем бар упола толико аргумената Вашингтона, Брисела, Сарајева зашто не дају „Југославији у малом“ да се спонтано, сама од себе мирно распадне под теретом унутрашњих противрјечности, ако већ неће да јој помогну да прекрати муке.

Босна је прелијепа географија, али лоша политика и празна држава, баш као што бијаше још љепша она „у природној величини“.

Та вјештачка творевина, коју муче већ три деценије да би вјечно остали на стражи која је у Дејтону била орочена на свега годину дана, није нипошто безазлена.

Напротив, како је убједљиво показао Самјуел Хантингтон, представља опасно мјесто сукоба цивилизација, запаљивог додира природнодруштвених сила ван домашаја политичке контроле.

Ако је „Балкан буре барута“, онда се у Сарајеву налази осјетљиви детонатор.

„Подјела на три дијела представља највјероватнији сценарио за БиХ, а потпуно раздвајање све три стране даје највећу наду у стабилност региона. Признати да је раздвајање неизбјежно и искористити прилику привременог међународног присуства како би се осигурао ’плишани развод’ представља најразумнији могући приступ“. (Извјештај Карнегијеве фондације за мир, Вашингтон 1996).

Ово неодољиво подсјећа на Додиково „договорно мирно раздруживање“, али колективни Запад „неће да призна оно што је неизбјежно и разумно“, него гура по свом, неће „да осигура плишани развод“, него подгријава скукобе, а све зато што неће да „искористи своје привремено присуство“, него хоће да трајно остане у Босни.

Након изгубљеног рата, Алија Изетбеговић је рекао: „Важно је да смо сачували идеју Босне“.

Иван Ловреновић и фра Петар Анђеловић, два еминентна пробосанска Хрвата, покушали су да открију шта је та његова „идеја Босне“ и утврдили да је то празна демагошка фраза илити ништа. У Бошњака се до данас ништа није промијенило и даље живе у његовим конфузним фантазијама.

Све је исто само њега нема.

На Свесрпском сабору, како рече патријарх српски, „Срби су се сабрали у себи и са собом, а не против других“. А и зашто бисмо се свађали и тукли са комшијама као циганчад око каше које ионако нема?

Лијепо вели Кисинџер (2010.): „Зашто их наши медији називају ’сепаратистички Срби’? Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало?“