- Тврди да сам „учестовао у доношењу одлуке Предсједништва БиХ о војној мобилизацији и чак формулисао преамбулу у којој стоји да су Србија, ЦГ и ЈНА извршиле агресију, а касније писао да се у БиХ одиграо грађански рат“. Напротив, био сам отворено против такве одлуке, па ју је Изетбеговић, коме је требало једногласје, скинуо са дневног реда сједнице. Истог дана касно ноћу хитно је сазвао нову сједницу, о којој није успио да обавијести једино мене. Ујутро, на конференцији за штампу, Фикрет Абдић је обавјестио да су „за одлуку гласали сви присутни“. Дакле не сви чланови
- Такође тврди да сам био шеф кабинета и савјетник многим комунистичким апаратчицима. А ја ником од комунистичких функционера никада нисам био ни шеф кабинета ни савјетник
- Оптужује ме да сам током рата добијао од полиције храну, пиће и цигарете. Да, било је у Предсједништву пића, цигарета и један оброк – конзерва туњевине, али ја нисам склон алкохолу, „Марлборо“ ми је прејак, а конзервисана туњевина је стварно деликатес
- Чињеницу да моје текстове преноси више портала (Факти, СОС, Нови стандард, Искра) Авдић назива мојим „тезгарењем“, мада добро зна да се ни оригинални текстови у штампи и на порталима, или мизерно, или уопште не плаћају. Пренесене тек – баш нико и ништа. Проблем је, изгледа, у томе што његове не преносе ни за џабе
- У режији Авдића и малих авдићеваца моје име је било и у посмртној читуљи, тијело ми је висило на врби за Србе и набијено на колац, лобања уграђена у Ћеле кулу. А нисам изостављен ни на челу Милошевићеве хипотетичке власти у БиХ, заједно са мојим братом Душаном као министром за здравље
- Сенад се вајка: „Изетбеговић и Дураковић су одавно умрли, Караџић је на доживотној робији, Кљујић се повукао из јавног живота, од страначких лидера из ’90-их, једино се Кецмановић вјечно враћа“. Жао ми је што сам га разочарао, али шта ћу кад сам још жив, на слободи и јавно активан, па ће, извињавам се, морати још да причека
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НИКО појединачно није више допринио медијској атмосфери погрома над Србима ’90-их зато што су били за останак БиХ у Југославији, колико Сенад Авдић.
Распиривао је босанску мржњу о којој је писао Андрић прије него што је Изетбеговић одлучио да игнорише вољу српског народа.
На таласу ослобађења медија у БиХ, током афера „Агрокомерц“ и „Неум“, у Сарајеву је стасала група младих новинара. Најприје су били у сјени уредника и новинара Ослобођења и РТС који су предводили овај демократски процес, а онда су се окупили око таблиода Ас, те трансформираних Наших дана и новоформираних Валтера, Става, Вокса и истакли се почетком босанског вишестраначја.
По ексклузивним информацијама, што су им „ниоткуд“ пристизале, слутило се ко иза свега стоји.
Неформална коалиција националних странака СДА-СДС-ХДЗ већ прије избора је била подијелила власт, и министарство унутрашњих послова припало је Муслиманима.
Континуитет са одлазећим режимом успостављен је у лику посљедњег комунистичког министра Мухамеда Бешића, за кога је СДА предвидјела исти ресор и у првој демократској влади. Међутим, један од услова Фикрета Абдића да чело Предсједништва уступи Алији, био је да Алија Делимустафић постане први посткомунистички главни полицајац у БиХ, а овај је као портпароле републичког МУП-а запослио најистакнутије из групе поменутих младих новинара.
Када се отворило питање будућности БиХ: да ли да остане у саставу скраћене Југославије или изврши сецесију и постане независна држава, ти младићи су демократски социјализам очас замијенили за муслимански национализам и босански патриотизам. А Срби, који су колективно били против сецесије БиХ од СФРЈ, постали су мета њиховог отвореног шовинизма.
У тим листовима, у периоду ’90 –’91, објавили су на десетине шокантних текстова у којима су глорификовани НДХ и Трећи рајх, хрватско-муслиманско усташтво, Ханџар дивизија и злочини који су почињени над Србима током читаве историје БиХ, чак и у периоду османске окупације.
Та свирепа подсјећања на српска страдања требало је ваљда да запријете Србима шта их чека ако на вријеме не напусте БиХ и у исти мах осоколе Муслимане да их у томе пожуре.
Објављивани су интервјуи са преживјелим усташким злочинцима, попут Алије Шиљка, пароле „Србе на врбе“, цртежи са угледним живим Србима набијеним на колац, неизбјежни Андрић набијен на оловку, смртовнице за Караџића, Кољевића, Плавшићеву, али и за Ненада Пејића и Ненада Кецмановића.
Пласирана је нова игра „Ћеле кула“ -модификовано „Човјече не љути се“, а циљ играча је био да у Ћеле кулу утјера фигуре српског имена (Љиља Смајловић, Дубравка Кенић, Жарко Варајић, Војислав Лубарда, Рајко Ного, Ненад Кецмановић итд.).
Дакле, адреса нису били само чланови руководства СДС-а него и лидери про југославенских странака, али и политички неанагажовани истакнути Срби, Муслимани и Хрвати за које се и само сумњало да су склонији очувању Југославије него сецесији БиХ.
На тој основи направљен је списак од стотињак људи који би као Милошевићева босанска експозитура заузели све функције у Републици, а међу њима су се, поред бројних Срба и опет Ненада Кецмановића, нашли и хероји НОБ-а Осман Карабеговић и Хајро Капетановић, интелектуалци Есад Ћимић, Мухамед Кешетовић и Ханифа Капиџић-Османагић, пјесници Изет Сарајлић, Хусеин Тахмишћић, Абдулах Сидран. Такве опскурне поруке антисрпске мржње нису се барем јавно могле чути ни на званичним трибинама СДА на којима се, као на митингу у Кладуши, махало зеленим заставама са полумјесецом и шаховницом, витлало сабљама и уз оријентални мелос пријетило да ће независна БиХ бити брањена оружјем, али јесу били предтекст за оно што је услиједило наредне три и по године.
Генератор свих тих опасних фашистоидних и србофобних писанија у оновременој босанској политичкој гунгули био је Сенад Авдић, потоњи глодур „Слободне Босне“ и звијезда бошњачког штампаног новинарства.
Ономад је црно на бијело и сам признао да је лансирао тезу да је акроним (С)авез (Р)еформских (С)нага (СРС) требало читати као С(авез) Р(езервних) С(рба), а само је питање времена када ће Авдић признати да је кумовао и осталим антисрпским испадима.
Није то била „пакосна шала“, како он тврди, него његова перцепција залагања за опстанак Југославије и БиХ у њој.
За Авдића и мале авдиће избор Југославије био је идентичан са прикривеним великосрпством, „србо-четништвом“, „југо-армадом“, „Меморандумом САНУ“, Милошевићем и Ћосићем те, консеквентно, са антимуслиманством и антибосанством.
По њему, и Џемал Соколовић, Осман Пирија, Абдулах Сидран, Јосип Пејаковић, Тадеј Матељан, Нада Лер и др. у врху Реформиста, били су диндушмани.
Муслимани, новинари у „Ослобођењу“, свједоче да им је Авдић објашњавао како њима национално манипулишу колеге Срби. У поређењу са резервним Србима у југословенским реформистима, његов бошњаклук био би балилук, али не из резерве, него са прве линије фронта. Но, како је уочи и током рата ниво новинарства рапидно опадао, Сенад се уздизао, да би одмах послије рата покренуо информативно-политички технички луксузно опремљену ревију непознатог финансијера.
„Слободна Босна“ је тако ушла у конкуренцију са сличном, али озбиљнијом ревијом „Дани“ коју је водио његов саборац Сенад Пећанин.
„Златни период“ бошњачког поратног новинарства обиљежила је бесконачна полемика између два глодура, два Сенада, који су се мјесецима прегањали ко је од њих радио за муслиманску тајну службу, а ко за КОС под кодним именом Шћепо.
„Слободна Босна“ је имала бољу прођу не зато што је Авдић доказао да није Шћепо него зато што је најшира публика уживала у кафанским трачевима о виђеним Србима у „мањем ентитету“ и поготово у агресорском Београду.
Али, како сам у претходном одговору већ истакао, Авдић је писао и о муслиманско-бошњачким злочинима, али под девизом „боље је да Сарајево призна понешто што се ионако не може сакрити и што се може прогласити маргиналним и неконтролисаним испадима одметнутих појединаца и група, да би се могло с већим моралним правом ударити по српским злочинима, који су били планирани, масовни, систематски, укратко геноцидни“.
Ударао је Сенад од „Слободне Босне“ и по ратној и поратној политици оца и сина Изетбеговића, али не зато што се са њима разилазио око политичког циља – јединствена БиХ под бошњачком доминацијом – него зато што су се они показали неефикасни у остваривању тог циља, односно неспособни да сломе отпор власти у другом ентитету.
Сенад се данас декларише као тврди грађаниста, а у званичној биографији му пише „У току агресије на БиХ Авдић је био ангажован у Прес-центру Главног штаба АБиХ“ (Ко је ко у Бошњака,ВКБИ, Сарајево 2000). А Армија БиХ имала је, јел’ да, мултиетнички састав „који није прихватао за команданте немуслимане“ (начелник Г.Ш. АБиХ генерал Сефер Халиловић).
Номинално бр. 2 у главном штабу био је генерал Јово Дивјак, па се, пошто су га његови потчињени у Херцеговини, држали мјесец дана у затвору, жалио Алији на националну дискриминацију не само у АБиХ. А овај се из Сарајева, сред на десетине приватних затвора за Србе, цинично зачудио да постоје такве аномалије.
Све су то били анационални Муслимани, све грађанин до грађанина. Управо у складу са идејом јединствене грађанске Босне по принципу један човјек-један глас, за коју се Авдић и данас херојски бори против Срба, а све више и против Хрвата који, какве ли дрскости, неће да им Бошњаци бирају националног представника у Предсједништву БиХ, иако су им опет сервирали, куд ће бољег, Златног љиљана Комшића.
Ратнохушкачка и србомрзачка ђелатност Сенада Авдића и малих авдића из поменутог младомуслиманског новинарског серкла оставила је штампани траг и представља добру документациону основу за обимнију студију о узроцима грађанског рата на међу националној основи у БиХ.
И наћи ће се већ неко ко ће имати више времена и воље да се тиме темељито позабави.
Повод за моје већ друго јављање је Авдићев вербални напад на двијестотињак интелектуалаца из Београда и Бањалуке који су потписали петицију у одбрану права народа у Републици Српској да изабере свог представника, пошто је ЦИК у Сарајеву зауставио изборни процес и приступио преобројавању гласова.
Ни до данас није објашњено из којих разлога је то учињено, ни зашто само у случају предсједника Српске иако су избори на три нивоа обављени у исто вријеме и у ФБиХ и у РС.
Сумњу је подгријавала чињеница да је побједник на изборима за предсједника Српске мјесецима уназад био изложен незапамћеној политичкој и медијској кампањи од протектората (колективног Запада) и из бошњачког Сарајева. Али, по Авдићу, ако већ право да бирају свог представника немају Хрвати и ако Бошњаци о своме питају у великој амбасади, зашто би то екслузивно право за себе тражили Срби уколико нису потплаћени од Додика или од Путина директно.
Наравно, тој кампањи уочи избора и далеко уназад, до максимума капацитета „Слободне Босне“ допринио је Сенад Авдић. Сразмјерно томе, због напокон потврђене побједе Милорада Додика био је дубоко фрустриран. О Додику више није имао шта ружно да каже што није већ сто пута поновио. О подршци 50 хиљада људи окупљених на бањалучким трговима било би бесмислено било шта рећи. Још бесмисленије о убједљивој већини бирача која га је слободно изабрала међу више кандидата. А онда је сав свој немоћни бијес усмјерио на петиционаше и паушално нас, свих 200, прогласио Додиковим плаћеницима, јер смо ваљда пресудно заслужни односно криви што није побиједио неко кога су пројектовали у Сарајеву.
Већ у поднаслову се окомио на београдски дио потписника: Кустурицу, Танасковића, Кецмановића, Калинића, а касније, у неколико наставака, додао Љиљу Смајловић, Чеду Антића, пок. Добрицу Ћосића.
Већина не зна нити ће икад сазнати за Авдићеве недотупавне инсинуације, или су их напросто игнорисали.
Али „превејани дипломата“ Дарко Танасковић, чијем познавању језика Курана су се клањале ефендије са сарајевске оријенталистике, реаговао је па сам му се и ја, као још гори, придружио, а Авдић је зауврат листу „малигних Срба“ проширио додатном десетином имена, укључив и мога сина Владимира „неталента који је добио награду Андрићевог института у Камен-граду“. Али, ето, све преко везе Емир-Миле-Владимир Владимировић, и десетак награда прије и послије тога, изузев „Гран при Сенад Авдић“ за књижевни таленат.
Дугогодишње опсесивно бављење Ненадом Кецмановићем могло би и да ми поласка да сам у Авдићевим очима, током посљедњих 50 година опаснији од свих 200 петиционаша. Невоља је што он, када крене на конкретне чињенице о мени износи пуке измишљотине или, напросто, лажи.
Рецимо, он тврди да сам „учестовао у доношењу одлуке Предсједништва БиХ о војној мобилизацији и чак формулисао преамбулу у којој стоји да су Србија, ЦГ и ЈНА извршиле агресију, а касније писао да се у БиХ одиграо грађански рат“. Напротив, био сам отворено против такве одлуке, па ју је Изетбеговић, коме је требало једногласје, скинуо са дневног реда сједнице.
Истог дана касно ноћу хитно је сазвао нову сједницу, о којој није успио да обавијести једино мене. Ујутро, на конференцији за штампу, Фикрет Абдић је обавјестио да су „за одлуку гласали сви присутни“. Дакле не сви чланови.
Постоје свједоци који ће разочарати Авдића, поборника војне мобилизације и новинарског ратног активисту при Главном штабу АБиХ.
Такође тврди да сам био шеф кабинета и савјетник многим комунистичким апаратчицима. А ја ником од комунистичких функционера никада нисам био ни шеф кабинета ни савјетник.
То су биле неке моје покојне универзитетске колеге из генерације: Нијаз Дураковић и Здравко Гребо – Хајрудину Ђулбићу и Бранку Микулићу, али били су муслимани, па им то Авдић није узимао за зло. Ја сам у исто вријеме због текстова у НИН-у био тема више вишедневних партијских састанака на ФПН-у, уз учешће чланова Предсједништва ЦК СКБиХ.
А биће да је у то вријеме млађани новинар Авдић, потајни антикомуниста, са Башчаршије поткопавао Берлински зид и спремао лустрације.
Затим, оптужује ме да сам током рата добијао од полиције храну, пиће и цигарете. Да, било је у Предсједништву пића, цигарета и један оброк – конзерва туњевине, али ја нисам склон алкохолу, „Марлборо“ ми је прејак, а конзервисана туњевина је стварно деликатес.
А што се тиче луксузирања опет су то били неки други. Ганић и Кљујић су се одмах настанили у згради Предсједништва, у два импровизована апартмана поред својих кабинета и сва три оброка гратис наручивали а ла карт из хотела Холидеј ин и приређивали гозбе. Али, један је Југословен-исламиста, други Хрват комшићевског политичког профила, па ни њима Авдић није замјерио.
Чуди ме да овог пута није поновио једну од ранијих инсинуација – да сам кошаркашу и тренеру Богдану Тањевићу украо Берберову графику из стана.
Он је са породицом био у Италији, а мени гранатом разорен стан у Сарајеву. У телефонском разговору не само да ми је одобрио да се привремено уселим, него је био одушевљен да му се не усели неко непознат.
Послије мене су се смјењивали станари, од којих је неко други, ако не и сам Авдић, пласирао ту лаж. Боша сигурно није!
Узгред, из мог стана је нестао дио породичне колекција слика (Роман Петровић, П. Тјешић, Марио Микулић, Раденко Мишевић. В. Димитријевић, И. Шеремет, Љ. Лах…).
Даље, чињеницу да моје текстове преноси више портала (Факти, СОС, Нови стандард, Искра) Авдић назива мојим „тезгарењем“, мада добро зна да се ни оригинални текстови у штампи и на порталима, или мизерно, или уопште не плаћају. Пренесене тек – баш нико и ништа.
Проблем је,изгледа, у томе што његове не преносе ни за џабе.
Најзад, ту је и неизоставна Књига разговора са Тодом Куртовићем, која напросто
не постоји. Пошто Авдић тврди да постоји – нека фотографише предњу корицу и окачи је на сајт „Слободне Босне“ и наведе име издавача, годину издања и број страница, па да и сам повјерујем да сам у незнању објавио још једну књиге и копирам је у Народној библиотеци.
Али, оно што је лако доказати црно на бијело: моје име је било и у посмртној читуљи, тијело ми је висило на врби за Србе и набијено на колац, лобања уграђена у Ћеле кулу. А нисам изостављен ни на челу Милошевићеве хипотетичке власти у БиХ, заједно са мојим братом Душаном као министром за здравље.
Све у режији Авдића и малих авдићеваца.
Сенад се вајка: „Изетбеговић и Дураковић су одавно умрли, Караџић је на доживотној робији, Кљујић се повукао из јавног живота, од страначких лидера из ’90-их, једино се Кецмановић вјечно враћа“.
Жао ми је што сам га разочарао, али шта ћу кад сам још жив, на слободи и јавно активан, па ће, извињавам се, морати још да причека.
Али, може себи да припише добар дио заслуге што су односи између Срба и Бошњака гори него икада и, како рече Мухарем Баздуљ, прије ће се измирити Срби и Шиптари него Срби и Бошњаци иако су по свему много ближи.
Када прочитам Андрићеву реченицу „Босна је земља мржње“ увијек ми пред очи изађе сподоба Сенада Авдића. Али, Андрић додаје: „Народи у Босни се међусобно мрзе, али највише мрзе онога ко им укаже на ту мржњу“. Е, у томе је Авдићев проблем са мном.
Каже за мене у пежоративу да сам несумњиво српски националиста, а то значи да волим свој народ. Не могу му узвратити истим комплиментом, јер он је бошњачки шовиниста што значи да мрзи друге народе, а Србе посебно.
Додај коментар