Кецмановић: Кардељ идеју о муслиманској нацији почео да `гура` по повратку из – Лондона

• Период осеке југословенства када „Титова Југославија“ све више постаје „Кардељева  Југославија“, Титов главни уставотворац југословенство поситовјећује са великосрпским централизмом и унитаризмом и преко уставних интервенција форсира самосталност република по формули „федерирање федерације“ и афирмације нација
• Тројица водећих муслиманских политичара Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић, били су против ове исхитрене новотарије. Није за то био ни одлазећи Ђуро Пуцар, који је водио босанске комунисте у дугом послијератном периоду. Саопштио је то Титу у „опроштајном“ разговору у лову на Тјентишту
• Реализацију Кардељевог пројекта за БиХ преузели су водећи српски – Рато Дугоњић  и Цвијетин Мијатовић, који, симптомачно, нису говорили приликом обрачуна са Авдом, Османом, Хајром и Чедом. Нису се ни појавили. Били су организатори из позадине
• Неки, посебно млађи муслимани, али и они просрпски оријентисани, били су себе нашли у југославенству као заједничкој перспективи свих народа, не само у Босни. Другима, који су се на претходним пописима изјаснили као Срби и Хрвати, чинило се недосљедно да под старе дане мијењају нацију по партијској директиви. Трећи су били збуњени што им се даје нација коју нису тражили…
• Када је у једној ТВ емисији др Есад Ћимић рекао да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, то је схваћено као политичка провокација.  Када је још у сљедећој прилици то илустровао чињеницом „да се од пунољетства увијек изјашњавао као Хрват, да му је рођени брат Осман увијек био Србин, те да живи у мијешаном браку јер му је жена Мелиха муслиманка“, то је доживљено као опасна диверзија“.  Све што је навео била је истина, али је дјеловало као спрдња са признањем нове нације и Ћимић је недуго потом остао без посла на Филозофском факултету и напустио Сарајево        

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„ПРВО што је Кардељ урадио по повратку из Лондона, била је посета Босни, обилажење муслиманских функционера са идејом о признању муслиманске нације као конститутивног дела државе. Главна подршка тој идеји је долазила од нове муслиманске интелигенције. Она је већ толико стасала да је вођство своје верске заједнице преузела из руку предратне земљишне властеле“ -писао је Милорада Екмечић (Печат времена, Између клања и орања)

На посљератним пописима муслимани су се већином декларисали као побједнички партизани, што значи махом као Срби, мање као поражени домобрани и усташе, што значи махом као Хрвати. А на трајнију националну идентификацију са једним или другим народом у БиХ, утицала је веза са српским Гајретом или хрватским Напретком, културно-просвјетним друштвима која су стипендирала муслиманску младеж на студијама у Београду или Загребу.

Када им се на каснијим пописима отворила могућност да се изјасне као национално неопредијељени, већином су изабрали ту опцију, што свједочи да су се осјећали као нешто још недефинисано и необликовано треће, другачије и посебно.

Најзад, како се може утврдити статистичким укрштањем података са претходних пописа, дио ранијих „муслиманских Срба“ уписао се у нову рубрику „Југословен у националном смислу“. 

Било је то вријеме плиме југословенства као будућности свих народа, што је за муслимане важило да ће до тога перспективног синтетичког националног идентитета доћи скраћеним путем без прелазног статуса у оквиру једне од двије у Босни већ постојеће нације.

Екмечић наводи Титове ријечи иностраним новинарима: „Хтио бих доживјети да Југославија буде максимално стопљена у једну чврсту заједницу, да она не буде формална заједница, већ заједница у којој ће бити једна југословенска нација, у којој ће од пет народа настати једна нација“.

У то вријеме и сам Тито је слављен као „најбољи син свих југословенских народа и народости“, што је требало да значи да не припада ни једном посебно.

Осјека југословенства

Међутим, првих 60-их година (уставе промјене 1962. и 1963.) наступа период осеке југословенства када, према ријечима Дејана Јовића, „Титова Југославија“ све више постаје „Кардељева  Југославија“, Титов главни уставотворац југословенство поситовјећује са великосрпским централизмом и унитаризмом и преко уставних интервенција форсира самосталност република по формули „федерирање федерације“ и афирмација нација, што је његова специјалност.

Друг Бевц, како је гласио једно од његових конспиративних надимака, још прије рата је објавио брошуру „О словеначком националном питању“, у којој је и у каснијим издањима поновио да се словеначки народ борио за социјализам, а не за обнову Југославије која представља само привремену транзициону форму до националне државе која ће да бира у коју ће се федерацију укључити.

Кардељево анимирање муслиманских интелектуалаца за признање обухватило је широк круг имена, међу којима предњачи Мухамед Туњо Филиповић, професор Филозофског факултета и члан идеолошке комисије ЦК СКБиХ.

Благовремено обавијештен од свог политичког ментора Хамдије Поздерца да ће партија отворити процес признавања муслиманске нације, он је искорачио са текстом „Босански дух у књижевности“, који је остао познат по тези да је „Андрићево дјело нанијело више зла Босни него све окупаторске војске заједно“.

Кукурикнуо је прије зоре, јер Партија је хтјела да предводи, каналише и контролише постепени процес  „национализације муслимана у БиХ“. А његов текст у сарајевском часопису „Живот“ под уредништвом Мака Диздара, изазвао је негативне српске, па и хрватске реакције које је полемички формулисао књижевни теоретичар и лингвиста професор Новица Петковић.

Мухамед Туњо је привремено искључен из СК, а пошто је ЦК СКБиХ убрзо званично огласио признавање нације, постао је национални јунак, а Петковић је под притиском муслиманске чаршије морао да са сарајевског Филозофског факултета да пређе на београдски.

Одлука о признању у партијском врху СР БиХ изгледа није донијета лако.

Тројица водећих муслиманских политичара Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић, били су против ове исхитрене новотарије. Није за то био ни одлазећи Ђуро Пуцар, који је водио босанске комунисте у дугом послијератном периоду. Саопштио је то Титу у „опроштајном“ разговору у лову на Тјентишту.

„Ослобођење“ је на насловној страни објавило њихову фотографију на коњима и у ловачким одијелима, а у наслову „унапређење“ на савезну функцију предсједника СУБНОР-а.

Хасан, Авдо и Осман били су већи проблем не само због ратних референци него и зато што су били муслимани, па су зато касније постали „политички случај“.

Хасан Бркић је у међувемену преминуо, а Авди и Осману придодат је и Хајро Капетановић, те Чедо Капор.

На дугој партијској суданији у више наставака говориле су десетине босанских функционера из републике и федерације и то без изузетка против ове групе, али шта стоји иза шупље политичке фразеологије, којом су се служили и тужиоци и оптужени, широј јавности мало је шта било јасно.

Тројка Хумо-Карабеговић-Капетановић већ одавно је живјела у Београду и оданде „ковала завјеру“ против републике, али Капор не, па се мислило да је придодат због кључа. Зборавило се да је рекао да је нерационално правити тв студио у Сарајеву, када већ имамо заједнички у Београду. Док је незваничан став гласио: „Све што имају они у Београду и Загребу имаћемо и ми у Сарајеву. Ако тамо направе факултет за балет, направићемо га и ми.“

Био је то босански ехо Кардељеве борбе против великосрпских унитаристичко-централистичких и бирократских снага у БиХ.

Федерирање федерације и афирмација нација

Признање муслиманске нације треба посматрати у контексту Кардељевог ангажовања на „конфедерирању федерације“ и „афирмацији нација“.

Срби и Хрвати у БиХ били су политички, културно и емоциоално-психолошки чврсто везани за своје сународнике у сусједним матицама, и утолико су дјеловали центрифугално. Једино муслимани, лишени таквих спона, били су центрипетални или, како су сами говорили, нису имали „резервну домовину“. 

У конкуренцији са другим републикама на савезном нивоу, једино БиХ није била национална, па није имала ни одговарајућу унутрашњу кохезију и енергију. Муслимани, признати као трећа и релативно најбројнија нација, могли су да постану национални основ „републике која неће да буде ништа више, али ни мање него остале“.

Али, према тадашњем национално-политичком бонтону, промоцију нове нације нису могли да покрену водећи муслимански комунистички кадрови. Реализацију Кардељевог пројекта за БиХ преузели су водећи српски – Рато Дугоњић  и Цвијетин Мијатовић, који, симптомачно, нису говорили приликом обрачуна са Авдом, Османом, Хајром и Чедом. Нису се ни појавили.

Били су организатори из позадине.

Тито је на Брионском пленуму добио једногласну подршку за рушење Ранковића, али на жртву се нису сви обрушили са једнаким ентузијазмом. Ветерани су разумјели да се иза глупости о прислушкивању,  намијењене за ширу јавност, крије пораз њихових идеала о братству народа у јединственој земљи.

Стари мајстор је најавио да се повлачи и навукао их све у пензију звану „Савјет федерације“, а онда је „на захтјев народа“ ипак остао. Поред себе, једино је и у партијском и у државном предсједништву задржао Кардеља и Бакарића као родоначелнике „федерерирања“, боље речено конфедерирања југославенске федерације.

Остатак у политбироу партије и у колективном шефу државе чинио је прагматични подмладак неоптерећен идеалима.

Сличну прелазну улогу имали су Рато и Мајо у Босни, гдје су окупили Биједића, Микулића, Грабчановића, Куртовића, Косовца, Месиховића, Иштука и др. Међу њима се као ефикасан оперативац убрзо издвојио Бранко Микулић.

Из разговора са Петром Стамболићем, Вјенцеслав Глишић биљежи: „У Босни се повампирио бошњаклук… Питам старе другове Мају и Роћка… Први се љути и негира, други се такође чуди шта се тамо догађа… Кажу да иза свега стоји Дугоњић“. 

Нација која се двоуми шта је

Парадоксално, испоставило се да је кључна потешкоћа у признавању нове нације био сам муслимански народ.

Неки, посебно млађи, али и они просрпски оријентисани, били су себе нашли у југославенству као заједничкој перспективи свих народа, не само у Босни. Другима, који су се на претходним пописима изјаснили као Срби и Хрвати, чинило се недосљедно да под старе дане мијењају нацију по партијској директиви. Трећи су били збуњени што им се даје нација коју нису тражили и подозријевали шта се иза тога крије. Четвртима, који су знали да је већина народа национално признање стекла вјековном борбом изгледало је неозбиљно да се о томе одлучи једном сједницом политичког форума. Пети, по босанским селима, гдје су се Срби, Хрвати и муслимани ословљавали са „власи“, „шокци“ и „турци“, сматрали су да припадају турској нацији. Шести, они најобразованији, уочили су да је признање кусо, јер не обухвата националне институције и симболе, да је можда требало и раније, а посебно их је иритирало што се име нације у односу на име вјере разликује само по малом, односно великом почетном слову.

Зато је постојала реална опасност да се на попису 1971. сви муслимани не изјасне као Муслимани, него да се национално распу у више различитих опција и да читав политички пројекат пропадне.

С политичког врха републике покренута је невиђена кампања објашњавања и убјеђивања, у којој су се муслимански партијски активисти растрчали по фабрикама, школама, болницама, институцијама агитујући да сви муслимани стану у једну колону. Показало се да не иде свугдје лако. А када је у једној ТВ емисији др Есад Ћимић рекао да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, то је схваћено као политичка провокација.

Када је још у сљедећој прилици то илустровао чињеницом „да се од пунољетства увијек изјашњавао као Хрват, да му је рођени брат Осман увијек био Србин, те да живи у мијешаном браку јер му је жена Мелиха муслиманка“, то је доживљено као опасна диверзија“. 

Све што је навео била је истина, али је дјеловало као спрдња са признањем нове нације и професор Ћимић је недуго потом остао без посла на Филозофском факултету и напустио Сарајево.

Меша Селимовић је написао о „босанским муслиманима као рукавцу једне велике реке. Нити српска река може да се отресе рукавца, нити он без ње може да избегне судбину баруштине“.

Послије тога и он је заувијек напустио Сарајево.

Ако прихватимо најкомотнију дефиницију нације, коју је дао Карл Кауцки да је „нација оно што хоће да буде нација“, није спорна трансформација малог у велико слово. Осим тога, османском исламизацијом Босне маса хришћана конвертовала је у ислам, на бази специфичне религије израсла је и једна посебна култура, а над њом је надграђен засебан народ који је природно тежио да се обликује као нација.

Проблем је што је, за политичке потребе комунистичке власти у СРБиХ да ојача своју републичку државност, исфорсирано и преурањено признање довело до продужене инкубације нове нације, која ће само током једног људског вијека више пута мијењати име.

(слиједи наставак)