Кецмановић: Кристијан Шмит – нови лик, стара политика?

• Бајаги „изненадна и још незвнична“ кандидатура њемачког в.п. Кристијана Шмита морала је ипак бити договорена са јачим трансатлантским партнером. Али, да би тај аранжман био и релизован, неопходан је договор са Русијом да неће употребити вето у СБ УН. А томе би опет морао да претходи компромис између Москве, која је за укидање и саме институције В.П., и Вашингтона, коме је и Инцко по мјери. Компромис би могао да гласи: Нови в.п. биће и посљедњи в.п. и током ограниченог мандата ће реформама припремити Босну за улазак у ЕУ
• Када Бакир Изетбеговић каже да му „смета што РС постоји у БиХ, и што Хрвати са 12% популације хоће 50% власти у ФБиХ“, онда је јасно зашто негира конститутивност три народа
• „Нефункционалност“ је цијена опстанка заједничких држава. Уосталом, нема доказа да би РС, ХБ и ББ као републике лабаво повезане у унију или  потпуно самосталне државе, биле мање функционалне него БиХ
• Не направи ли заокрет већ у самом приступу Босни, Шмит ће бити тек персонално освјежење у 30-годишњем враћању истог. Али, колико то уопште и зависи од њега?  Недавно је Младен Иванић, након више ранијих сусрета са још сенатором Бајденом испричао: „Нови предсједник види БиХ налик Америци гдје живи мјешавина раса, вјера и нација, а сви су некако Американци. Објашњење да у Босни то није могуће – није га разувјерило“  

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ ће Кристијан Шмит доћи у Сарајево са новим приступом, рјешењима и иницијативама, или наставити по старом и само додати гас у кривом смјеру?

Можда, ни његовим претходницима није мањкало политичке креативности у распетљавању босанског чвора, али су директиве из позадине захтијевале „више истог“, без обзира на то што је изостајао резултат.

Мирослав Лајчак је свој већ минули мандат в.п. у Сарајеву описао као „јахање мртвог коња“, очито као метафору за залудан посао. А његов насљедник Валентин Инцко се, бар по бесконачној дужини сједења у босанском седлу, показао као најбољи џокеј.

Подсјећао је на оног клинца из пјесме Чика Јове Змаја који на дрвеном коњу узвикује „Ђиха, ђиха све четири круте, ми идемо, ми идемо на далеке путе“. Љлуљао се у мјесту и у полугодишњим извјешћима за СБУН понављао да „далеки пут“ мора да продужи, због спотицања о Додика.

Можда ће се испоставити да је он једини в.п. који је схватио да је баш одржавање status quo у БиХ потребно западним савезницима као алиби за продужење протектората, бране пред офанзивом Русије и Кине на Балкан.

БиХ неће да приме у ЕУ, а у НАТО не може без сагласности Српске, али и ПИК и ОХР су довољна гаранција да се Босна неће накривити на малигну страну у новом Хладном рату. Ипак, „баук Русије и Кине кружи Европом“ и са доласком Бајдена и посттрамповске обнове повјерења европских савезника, заједно се враћају недовршеним пословима у Босни, гдје је, у знак извињења и помирења, оперативни дио повјерен Њемачкој.

Бајаги „изненадна и још незвнична“ кандидатура њемачког в.п. Кристијана Шмита морала је ипак бити договорена са јачим трансатлантским партнером. Али, да би тај аранжман био и релизован, неопходан је договор са Русијом да неће употребити вето у СБ УН. А томе би опет морао да претходи компромис између Москве, која је за укидање и саме институције В.П., и Вашингтона, коме је и сам Инцко по мјери.

Компромис би могао да гласи: Нови в.п. биће и посљедњи в.п. и током ограниченог мандата ће реформама припремити Босну за улазак у ЕУ.

Како би Кристијан Шмит могао то да изведе?

Колико ће имати уравнотежен однос према локалним  актерима? Маневарски простор? Свјеже идеје?

Или ће само с новом енергијом, мотивацијом и упорношћу понављати исто што и његови неуспјешни претходници.

Запад више није тако моћан да као у вријеме Петрича и Ешдауна намеће нове законе и смјењује изабране функционере, нити су Срби и Хрвати у БиХ са савезницима, данас тако немоћни да не могу да се супротставе диктату високих представника.

Босна се практично одржава на балансу узајамних пријетњи и омраза три народа, два ентитета и десет кантона, и сваки потез у прилог било којој страни на локалном терену изазваће експлозивне реакције.

Навикли да то увијек бива на рачун једне, из РС су превентивно реаговали.

Цвијановићева је изјавила да Српској не треба ни стари ни нови Инцко, а Додик – да неће сарађивати ни са новим.

Да то није став само лидера него и расположење народа у „мањем етитету“, показало је бурно негодовање због скидања плоче Караџићу са студентског дома на Палама.

На Инцков нови захтјев да се повуку и признања оцима оснивачима у Скупштини РС, из Бањалуке му је одговорено – резолутним не. А стигао је и протест из МИП-а Русије јер Инцко о томе није консултовао ПИК.

Одавно је речено да је главни проблем што међународни протекторат уопште нема идеја шта да учини у БиХ.

Магарећа тврдоглавост да се под фиромом „јединствене и функционалне“ изврши централизација и унитаризација, већ четврт вијека се судара са босанском реалношћу. Глобалистички инжењеринг изградње држава, и изградње нација, ако је игдје, није и свугдје примјенљив.

Шта би значио Шмитов нови приступ?

Прије свега, Дејтонски споразум није донио само мир, јер га не би ни донио да претходно није понудио за све три стране задовољавајуће рјешење које је Босну одржало 25 година. Ревизије изворног Дејтона нису Босни донијеле бољитак, него несигурност народа у базични консензус, непоштовање процедуралног консензуса, неповјерење у уставни поредак и нестабилност какве-такве државе.

И сваки покушај да се Дејтон легално и легитимно трајно мијења, мора да пође од „слова“, а не од „духа“.

Консоцијативни механизми јесу и скупи и спори јер подразумијевају вишекатну администрацију и дуг процес одлучивања, али је то услов равноправности и одрживости вишенационалних заједница и без тога води сукобу и распаду.

Та „нефункционалност“ је цијена опстанка заједничких држава, јер постоји неписано правило да у вишенационалним заједницама оне најбројније теже хегемонији, а малобројније настоје да се заштите што већом дцентрализацијом и аутономијом.

Када Изетбеговић каже да му „смета што РС постоји у БиХ, и што Хрвати са 12% популације хоће 50% власти у ФБиХ“, онда је јасно зашто негира конститутивност три народа.

Солидарност истонационалних сусједа у граничним земљама, Србији и Хрватској, природан је друштвени феномен и покушаји међународног фактора да их пресјече или чак сукобе сународнике увијек бива поражен. Двострука држављанства, специјалне везе, отворене границе, заједнички пројекти могу да представљају предност БиХ, а не би је претворили у „фришоп на промаји“.

Није, рецимо, тешко замислити да су вакцине за све у БиХ, Срби набављали из Русије и Кине, Хрвати из САД и Њемачке, Бошњаци из Саудије и Емирата. А такав модел био би шире примјењив.

Најзад, не постоје ни теоријски ни емпиријски аргументи да је збир мањих самосталних цјелина мање функционалан и продуктиван него што је јединствена већа цјелина. Мале и најмање државе у Европи одликују политичка стабилност и економски просперитет.

Другим рјечима, нема доказа да би РС, ХБ и ББ као републике лабаво повезане у унију или потпуно самосталне државе, биле мање функционалне него БиХ.

Не направи ли заокрет већ у самом приступу Босни, Шмит ће бити тек персонално освјежење у 30-годишњем враћању истог. Али, колико то уопште и зависи од њега?

Недавно је Младен Иванић, након више ранијих сусрета са још сенатором Бајденом испричао: „Нови предсједник види БиХ налик Америци гдје живи мјешавина раса, вјера и нација, а сви су некако Американци. Објашњење да у Босни то није могуће – није га разувјерило“