Кецмановић: Куку леле – Шмит изједначио Алију са Радованом

• Лажни в.п. изјавио да ни Алији Изетбеговићу није мјесто у уџбеницима у БиХ. Ни недељу дана прије тога речено је да нема безвизног режима за Русе, али ни за Турке. То је изненађујуће освјежење у политици САД, ЕУ, ПИК-а, ОХР-а, у БиХ, па и лажњака Шмита. До сада су в.п. ударали само по српској страни на задовољство бошњачке, а сада су ударили истовремено на обје
• Кристијан Шмит, односно паметнији који стоје иза њега, инспирисани праксом комунистичке власти у БиХ, сада рачунају да ће забраном спомињања Алије у уџбеницима историје Срби лакше прихватити да избришу и Караџића и Младића, као и да ће укидање безвизног режима за Русе лакше прогутати ако се то примијени и на Турке
• Погрешна је процјена протектората да ће симетрична присила над и Србима и Бошњацима, који су у хроничном сукобу, довести до њиховог узајамног приближавања ка јединственој држави. Ефекат ће бити, већ се показало, само у једној ствари: сви против Шмита
• Њега СБ УН и Српска никад нису признали за в.п., а Бошњаци би се могли присјетити да је он без овлашћења УН ипак само њемачки туриста, па му укинути боравишну дозволу у ФБиХ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ је могуће!? Послије три деценије дрвља и камења искључиво на Радована Караџића и Ратка Младића, са колективног Запада је стигао први ружан глас о Алији Изетбеговићу.

Лажни в.п. је изјавио да ни њему није мјесто у уџбеницима у БиХ. Ни недељу дана прије тога речено је да нема безвизног режима за Русе, али ни за Турке.

То је изненађујуће освјежење у политици САД, ЕУ, ПИК-а, ОХР-а, у БиХ, па и лажњака Шмита. До сада су в.п. ударали само по српској страни на задовољство бошњачке, а сада су ударили истовремено на обје.

Српска је навикла да је за све крива и да је Додик проблем свих проблема, па су огуглали као магаре на батине и не хају, а размажени Бошњаци не могу себи да дођу од чуда. Чак је проевропејски „Круг независних интелектуалаца 99“, ономад (17.10. 24) због тога, ал’ да се власи не досјете неким маргиналним поводом, затражио ништа мање него смјену, односно замјену Шмита.

Алију, чије име носи улица у готово сваком мјесту у бошњачким кантонима, а у пријестоном Сарајеву је пола главне улице за њега отето оцу нације вољеном другу Титу. И сад одједаред Шмит га избацио из школског програма са Радованом и Ратком и изједначио их као ратне злочинце.

Деценијама Алија је хваљен и слављен на Западу, готово и више но код куће, па су Муслимани/Бошњаци, када већ највећи и најјачи у свијету тако кажу, више повјеровали суперсили него властитом искуству пораза једне катастрофалне политике.

Предсједник САД Бил Клинтон је са пута по европским метрополама скренуо у Сарајевску болницу да се опросте, Бернар Анри Леви, интелектуална звијезда тадашње Европе, писао је о Алијином „плавом погледу туге и доброте“. И шта је онда преостало Муји и Хаси на Башчаршији него да понављају: пеке, пеке, јах, јах. Ћутке су стењали под теретом ратних страдања и разарања да им не би пребацили да се праве паметнији од Клинтона и Левија.

Елем наратив „Алија јунче, Алија соколе!“, којим су јањичари поздрављали султана, остао је закуцан у колективној свијести Бошњака и зато би обрачун са Алијиним наслијеђем значио обрачун Бошњака самих са собом.

Објективно, није тешко доказати да је А. И. био ратни злочинац. Политички је изазвао грађански рат у БиХ а то се зове „злочин против мира“ и представља злочин над злочинима који узрокује све потоње злочине. Затим, у Сарајеву је извео највеће етничко чишћење 150 хиљада Срба, више него сви остали скупа. Командно је одговоран за хиљаде Срба побијених у сарајевским приватним затворима и јами Казани, затим за ритуално клање заробљеника ВРС у Возући.

Карла дел Понте је изјавила да је за њега била припремила оптужницу. Међутим, колективна аутоперцепција рата кључна је за политичко мишљење и понашање Бошњака. Запад их антисрпством пумпа већ три деценије.

Годинама се већ питам откуда им суманута идеја да се политичким инжењерингом изградње држава и нација, од Срба, Хрвата и Муслимана може направити нека унитарна босанска наднација у централизованој држави БиХ, када, ваљда знају, да то у прошлости у више покушаја није успјело.

Османлије су привилегијама награђивале конверзију хришћана у ислам са циљем да вас народ у босанском вилајету постане муслимански. Нису успјели, као ни К унд К монархија, односно Калај, који је направио стратегију трансформације сва три народа у Босанце.

Комунистичка СР БиХ такође је покушавала да кроз „заједништво и суживот“ изгради неку врсту јединственог босанског идентитета управо истовременим сузбијањем сва три национализма. Екстерни метод био је обрачун са „својатањем и душебрижништвом“ Београда и Загреба, а интерни – санкционисање националиста по „националном кључу“.

Старије генерације се сјећају да ако националистички испад направи неки имам на хутби петком у подне, било је сигурно да ће у кратком року доћи на тапет и православни свештеник, па онда и католички. Ако неки српски интелектуалац прекорачи границу национално дозвољеног, могао је да се припреми да ће ускоро бити прозван и муслимански и хрватски.

Могло је да се ради и о злоуптреби у привреди: послије „афере Агрокомерц“ и страдања Фикрета Абдића, отворен је случај Јоле Мусе у мостарском „Алуминијуму“, а затим Рајка Дукића у „Глиници“ у Милићима. Какав је био ефекат?

Народ би се идентифковао са национално својим, а онда би му лакнуло када би надрљао неко од њихових: нека цркне и комшијина крава! Менталитет народа надживљује смјене режима.

Како су проналазили те „политичке случајеве“ по кључу? Тзв. УДБА је имала обрађене досијее и држала их у фиоци док из ЦК не затраже да се изваде.Тако се Алијина Исламска декларација 13 година киселила у фиоци док одговорним друговима у Босни није затребало да послужи као доказ пред југословенском јавношћу да се они боре не само против српског и хрватског национализма ,који се из матица прелива у БиХ, него и против муслиманског који су објективно фаворизовали јер је био центрипетални, а друга два центрифугална.

Лукавство републичке комуистичке власти у Сарајеву било је у томе што су ударили по исламским фундаменталистима, умјесто по секуларним националистима (Мухамед Филиповић, Алија Исаковић, Русмир Махмутћехајић, Атиф Пуриватра …). Међутим, борба против вјерских екстремиста (Алија, Бехмен, Ченгић, Касумагић …) у „народу који је преуранио да буде нација“ (Есад Ћимић), управо је на Сарајевском судском процесу 1984. анонимног вјерника Алију промовисао у националног лидера. И на крају, по наговору Цимермана, он је стасао у грађанина и „промотора јединствене БиХ“.

Онај Алија Изетбеговић, који је већ био лидер муслиманске националне странке СДА, када је тврдио да не осјећа нацонални идентитет и да му је једнако близак муслиман из Босне, као и муслиман из Марока или Индонезије. Онај исти који је написао Исламску декларацију, а не босанску или бошњачку декларацију, и СДА је усвојила као програмски документ.

Шмит, односно паметнији који стоје иза њега, инспирисани праксом комунистичке власти у БиХ, сада рачунају да ће забраном спомињања Алије у уџбеницима историје Срби лакше прихватити да избришу и Караџића и Младића, као и да ће укидање безвизног режима за Русе лакше прогутати ако се то примијени и на Турке. Међутим, опет погрешна процјена протектората да ће симетрична присила над и Србима и Бошњацима, који су у хроничном сукобу, довести до њиховог узајамног приближавања ка јединственој држави.

Ефекат ће бити, већ се показало, само у једној ствари: сви против Шмита. Њега СБ УН и Српска никад нису признали за в.п., а Бошњаци би се могли присјетити да је он без овлашћења УН ипак само њемачки туриста, па му укинути боравишну дозволу у ФБиХ.