- Златко Лагумџија се на Ист риверу понаша као својеврсни „отуђени центар моћи“. Независан од Предсједништва БиХ, „владе“, МИП. Неупоредиво је искуснији и квалификованији од претпостављених му бошњачких политичара – Бећировића (члана Предсједништва БиХ) и Елмедина Конаковића (на челу МИП-а)
- Ономад, била је на дневном реду Газа, и Златко се придружио колегама из арапских и осталих исламских земаља у једностраној осуди Израела, а на то је одмах реаговала Жељка Цвијановић, упозорењем да такав став није заузео колективни шеф државе у Сарајеву надлежан да води спољну политику БиХ. Лагумџија је узвратио тврдњом да када Предсједништво БиХ нема консензус, Министарство спољних послова дјелује самостално, а то је чиста измишљотина јер у таквим случајевима БиХ – нема став
- Златко је тада замијенио тезу и оптужио предсједника Србије да је непринципијелно подржао Израел, што није изашао из дворане када је Нетањаху добио ријеч, што се чак на маргини засједања ГС УН сусрео са израелским премијером. Добио је адекватан одговор од министра Ђурића и од предсједника Вучића. Упозорили су га да се мијеша у политику друге државе, а ваљало би га подсјетити да баш из Сарајева годинама долазе приговори да се Србија мијеша
- Чак и да је мијешање узајамно, није исто. Србија је потписник и гарант Дејтона, и по истом Дејтону Србија има право на специјалне и реципрочне везе са Републиком Српском. БиХ, међутим, нит’ је шта потписала нит’ гарантовала у вези са Србијом, а нема ни неке међународно верификоване везе са три општине у Рашкој са бошњачком већином
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ПРОШЛЕ недјеље на ГС УН, и поводом ње, БиХ се представила у правом свјетлу.
Босна, како је погрешно зову у свијету, показала се још једном као оригиналан случај земље чија се спољна политика мијења зависно од тога које је националности амбасадор који је тренутно представља. Поготово ако не хаје за инструкције из своје мулти-култи земље као актуелни амбасадор Златко Лагумџија.
Ономад, била је на дневном реду Газа, и његова екселенција Златко придружио се колегама из арапских и осталих исламских земаља у једностраној осуди Израела, а на то је одмах реаговала Жељка Цвијановић, чланица Предсједништва БиХ, упозорењем да такав став није заузео колективни шеф државе у Сарајеву надлежан да води спољну политику БиХ.
Онда је Лагумџија узвратио тврдњом да по закону у случајевима када Предсједништво БиХ нема консензус о конкретном спољнополитичком питању, Министарство спољних послова дјелује самостално, а то је, међутим, чиста измишљотина, што увидом у одговарајуће документе није тешко оголити.
У таквим случајевима БиХ нема став.
А онда је Златко замијенио тезу и оптужио предсједника Србије да је непринципијелно подржао Израел, што није изашао из дворане када је Нетањаху добио ријеч, што се чак на маргини засједања ГС УН сусрео са израелским премијером.
Добио је адекватан одговор од министра Ђурића и од предсједника Вучића. Упозорили су га да се мијеша у политику друге државе, а ваљало би га подсјетити да баш из Сарајева годинама долазе приговори да се Србија мијеша.
Чак и да је мијешање узајамно, није исто. Србија је потписник и гарант Дејтона, и по истом Дејтону Србија има право на специјалне и реципрочне везе са Републиком Српском. БиХ, међутим, нит’ је шта пописала нит’ гарантовала у вези са Србијом, а нема ни неке међународно верификоване везе са три општине у Рашкој са бошњачком већином.
Златко Лагумџија је, заправо, муслимански министар, који не само што не заступа интересе цијеле БиХ него ни интересе цијеле ФБиХ, него тек неколико кантона са бошњачком већином. Уколико, у крајњој линији, представља и њих.
Запамтили су му како је у својству предсједника Савјета министара БиХ Американцима испоручио „Алжирску групу муџахедина“, који су на страни муслимана ратовали у БиХ. Иако су већ били држављани БиХ, бошњачки зетови, ожењени малољетним босанским муслиманкама и имали дјецу рођену у БиХ, Златко их је, уз бурне уличне протесте њихових породица, комшија, ахбаба, сабораца из јединице Ел муџахид испоручио право у злогласни затвор у Гвантанаму, казнионицу коју су, због сурових метода у истрази збрањених у САД, Американци дислоцирали ван својих граница.
Добри Бошњани и још бољи муслимани никад му то нису заборавили и опростили и Лагумџија се зато никада доцније није кандидовао на изборима.
Да ли се Златко сада, солидарисањем са Хамасом, морално политички искупљује? Или рачуна да, пошто се САД више не кане враћати недовшеним пословима у Босни, ваља окренути ћурак наопако и оријентисати се на срцу ближи Блиски исток? Или, у завршници дипломатског мандата комбинује повратак у високу политику…
Он се већ сада на Ист риверу понаша као својеврсни „отуђени центар моћи“. Независан од Предсједништва, „владе“, МИП-а.
Неуопоредиво је искуснији и квалификованији од претпостављених му бошњачких политичара – Бећировића (члана Предсједништва БиХ) и Елмедина Конаковића (на челу МИП-а).
Док су они још били политички „пионири малени“, Златко је био шеф СДП-а, током рата потпредсједник владе, послије рата министар иностраних послова и предсједник Савјета министара БиХ.
Његовој ароганцији, веле сарадници Бошњаци, укључујући и политичког сина му Жељка Комшића, нема краја.
Подсјећа на ситуацију с почетка рада Предсједништва БиХ након избора 90-их.
Биљана Плавшић и Никола Кољевић непрестано су прегласавани од Алије, Ганића и Абдића односно Кљујића и Бораса, па су након одлуке донесене већином публиковане као званичан став, а српски представници морали да заказују издвојене конференције за медије да би се оградили.
Вајкало се што српска страна није инсистирала на консензусу у одлучивању у Предсједништву, али у дејтонском уставу БиХ консензус постоји, док у пракси као да га ни данас нема, па Жељка Цвијановић мора да шаље депеше по свијету да министар Елмедин, амбасадор Златко, Мујо и Хасо заступају само фртаљ Босне, а потписује их као члан Предсједништва испред пола државе.
Како ће босанска дипломатија функционисати, видјело се већ приликом пријема БиХ у УН. Док се у земљи слављенику већ увелико и пјевало и пуцало бојевом муницијом, па нико није могао да отпутује у Њујорк на свечаност, чланску повељу је примила репрезентација БиХ у саставу Мухамед Шаћирбеговић, Ненад Пелексић и Ивица Мишић, људи који су се другим послом затекли у Њујорку. Шаћирбеговић је био Алијин младомуслимански пајташ, који је емигрирао у САД, Ненад Пелексић, шеф представништва Енергоинвеста а Ивица Мишић, дописник „Ослобођења“.
Током рата су у мулти-култи дипломатији БиХ били све сами Муслимани и понеки Хрват. На питање у зашто нема ниједног Србина ни за лијека, Изетбеговић је лаконски одговарао: „Нуђено, ал’ неће“. Када се чуло за тај кадровски дефицит нашло се „лијека“ и нека двојица или тројица су именовани, уз приватно правдање међу својима да им је то био једни начин да легално побјегну из сарајевског пакла.
Како је бх. дипломатија напредовала у вишу развојну фазу, показао је примјер Бисере Турковић, амабасадорице у Мађарској. Повјерљиве депеше она је најприје слала своме партијском шефу Бакиру Изетбеговићу, па тек онда, са задршком, или никако, надлежном Младену Иванићу, предсједавајућем Предсједништва БиХ.
Иванић није ни тражио њен опозив из Будимпеште, јер би то завршило у Вијећу народа Парламентарне скупштине БиХ и било блокирано.
Бисера је након тог скандалозног испада лојалности партији СДА и шефу Бакиру убрзо награђена положајем министра иностраних послова БиХ. Након тога постало је правило да амабасадори, постављени по националним квотама и распоређени по свијету, раде по инструкцијама не Предсједништва БиХ него свога члана Предсједништва БиХ и оглушују се о МИП.
Златко, дакле, није изузетак, изузев по томе што ништа не пита ни свог члана Предсједништва ни свог министра, него ради по свом бошњачко-муслиманском инстинкту, а њима, млађим и неискуснијим, оставља да покривају његове испаде.
Њему је пак најважније да и у земљи и у иностранству испадне главни и не обазире се на то што пред свијетом своју вољену јединствну БиХ представља као циркус.
У прошлонедјељној полемици и приговору што Срби институције БиХ у Сарајеву зову „заједнички органи“, а не исправно „државни органи БиХ“ а, истовремено, није примјетио да сви бошњачки политичари Српску ословљвају са еРеС или „мањи ентитет“ и Босну и Херцеговину као Босну, и себе као Босанце умјесто босанско-херцеговце.
Има сијасет крупнијих и ситних примјера који показују да „немогућа држава“ има и „немогућу спољну политику“ и, консеквентно, „немогућу дипломатију“, али овај конкретан случај спада међу најкрупније. Поготово када се стави у контекст, односно континуитет са недавним антисемитским инцидентима у муслиманском Сарајеву.
Оно скандалозно отказивање гостопримства Европској конференцији рабина – дан уочи скупа, па убрзо потом волшебно нестали израелски пасоши са хотелске рецепције, који су нађени поцијепани на сметљишту, нису случајност, како покушавају да представе власти „олимпијског града“, него озбиљан индикатор да је антисемитизам обузео Бошњаке од Башчаршије до ГС УН.
И сами свјесни тога, бошњачки политичари, почев од Алије Изетбеговића па надаље, воле да приповједају о томе како је, одвазда космополитско, Сарајево отвореног срца примило сефарде протјеране из Шпаније током реконквисте, таман као да су о томе одлучивали они, а не султан у Стамболу. А, систематски прећуткују да су их 1941. комшије муслимани, хрватско цвијеће у НДХ, масовно депортовали у Јасеновац, барем оне који нису стигли да се докопају Мостара, односно Италије.
Јеврејске куће и станови комшије су куповале буџашто, а злато и накит примали на чување од оних који се никад неће вратити.
И у социјалистичкој БиХ сваки од бројних арапско-израелских ратова, упркос братству и јединству, суживоту и заједништву, осјећао се у Сарајеву. Муслимани су престајали да поздрављају комшије Јевреје, али тиме се није бавио ЦК СК БиХ, јер друг Тито је био на страни својих несврстаних арапских пријатеља.
Послије грађанског рата ’92-’95. дошло је до интензивног зближавања Срба и Јевреја, Српске и Израела захваљујући пријатељству и сарадањи Додика и Аријела Ливнеа.
Објаснили су: „Повезују нас заједничко страдање у Јасеновцу и исти проблеми са муслиманским комшијама“.
Додај коментар