- Све до Брегзита, и Британци су нам у хору са осталим чланицама ЕУ вртили мантру „једва вас чекамо, све остало зависи од вас“. Иако би послије Брегзита било логично да кажу „више нас није брига за европске перспективе Балкана“, они су се, напротив, ангажовани више но икад, али сада да Балканцима докажу да им од ЕУ нема ништа
- И Брисел и кандидати играју „игре без граница“. Они нас бајаги стално срдачно зову и ми се бајаги упињемо да стигнемо, а сви знамо да је то дијалог између лаже и паралаже. Да стварно хоће, примили би нас као што су примили Бугарску и Румунију, а у замјену за то смо добили „бесконачни процес“ који се задњих година зове „Берлински“ и коме се не види крај“
- Не би, међутим, нипошто било добро да се повучемо из игре са ЕУ! Замислите како би наши западни „пријатељи“ реаговали да Српска званично огласи да је одустала од евроинтеграција! Одмах би Србе прогласили опаким евроазијатима, без обзира што би то одговарало демократској већини народа. Уосталом европеизам је свакако бољи од англоамеричког неоколонијализма или турског неоосманизма. Слаба ЕУ даје највише простора да се Српска бори за национални суверенитет и слободу
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НАЈПРИЈЕ смо се чудом чудили како то да је Мајкл Девенпорт остао шеф делегације ЕУ у Србији и још нас позиваo, усмјераваo и кориo на путу у ЕУ, а његови сународници већ увелико изгласали Брегзит. Простодушном Србину никако није сједало у главу да Британац може да представља организацију у којој Британија није чланица и да нам је препоручује иако је његова земља напустила.
Али, мало ко је отварао питање да не би испало да не разумијемо и да нисмо зрели за ЕУ.
Послије Брегзита, умјесто Бориса Џонсона који је био најгорљивији брегзитовац, премијерка је постала Тереза Меј која опет и није баш била за Брегзит, а ни потпуно против, па се у том замешатељству неко сјетио Черчиловог објашњења.
„Уједињено Краљевство, с обзиром на своју изузетност и значај, не треба да буде у једном него истовремено у више савеза, како би задржало самосталност у спољној политици. „Мало Комонвелт, мало ЕУ, мало трансатлантик …“ Човјек би рекао да се и нас то мало тиче, али није тако.
У недавном извјештају Комитета за спољне послове Доњег дома британског парламента наводи се, међутим, да су земље западног Балкана од чланства у ЕУ удаљене још неколико деценија, а животни стандард у тим државама касни за Унијом 50 до 60 година…
Шта то британски парламент жели да поручи земљама Балкана?
Све до Брегзита и Британци су нам у хору са осталим чланицама ЕУ вртили мантру „једва вас чекамо, све остало зависи од вас“. Иако би послије Брегзита било логично да кажу „више нас није брига за европске перспективе Балкана“, они су се, напротив, ангажовали више но икад, али сада да Балканцима докажу да им од ЕУ нема ништа.
Лондон, под патронатом Вашингтона, наступа против Брисела и Берлина у борби за примат у нашем региону. Британци су најгрлатији у критици ЕУ што је запоставила проширење и препустила Балкан другима, најактивнији су у борби против „малигног утицаја“ Русије на словенско-православне народе.
Наравно, прва мета смо и ми – „мали Руси“, односно Срби у Србији и Српској.
То је било очигледно и у дебати у одговарајућем комитету Горњег дома Британског парламента којој су тон дали освједочени „српски пријатељи“ бошњачка баронеса Нерминка Хелић и бивши в.п. у БиХ Педи Ешадаун. А најочигледније у британској декларацији о српској геноцидности која је стигла до СБ УН.
Сада, ево, и ових 40 припадника САС-а који су непозвани дошли у БиХ да, у једној верзији, „обезбиједе демократске изборе у Српској“, а у другој да „изборе заштите их од руског мијешања“.
ЕУ је заокупљена властитом консолидацијом, САД презаузете глобалним проблемима, Кина – царинским ратом, Русија тензијама са НАТО-ом, санкцијама, Турским током и Сјеверним током-2, те Британци, иако више нису међу највећим глобалним играчима, виде своју шансу да преузму контролу над Западним Балканом, мимо Брисела.
Поента поруке британског парламента гласи: ЕУ није ваша реална перспектива, али ту је УК, са својим војним специјалацима који су већ спремни на терену да поведу одлучну и ефикасну англоамеричку интервенцију против малигног исхода избора на којим би побједио Путинов пријатељ Миле.
Да се власи не досјете, обавјештајце су обукли у војне униформе и придружили међународним снагама у БиХ, па се неки наивни српски политичари чуде зашто правити проблем око јединице од свега 40 војника.
Значајно је што је власт у Српској о томе отворено проговорила и бар их спријечила да раде испод жита.
Готово комична реакција Форин офиса указујена то да су ухваћени на дјелу.
Најприје је британски амбасадор у Сарајеву демантовао министра у Лондону, а онда је дошла званична пријетња Бањалуци да ће раскринкавање улоге 40-орице специјалаца маскираних у војне униформе негативно утицати на однос Британије према Српској. Као да је тај однос до сада био малтене срдачан и покровитељски?!
Тај кикс не треба да завара, Британци у тим пословима имају и велико колонијално искуство, и историјски дуго политичко присуство на Балкану, и развијену обавјештајну инфраструкту, и традиционалну сарадњу са Турском и исламским земљама.
Наравно, то не значи да Британци нису у праву што се тиче анемичне политике ЕУ на Западном Балкану. Нема ни прецизних услова ни конкретних рокова за прикључење и све се непрестано мијења и одлаже. Изјаве званичника из Брисела и политичара из водећих европских држава на дневном нивоу осцилирају од става да ЕУ не може да опстане без проширења, до става да би је кооптација западнобалканских земаља сахранила.
Зато прича о Србији у ЕУ до 2025, па онда да ће Србија сачекати да буде примљена заједно са БиХ, БЈРМ и ЦГ, звуче једнако убједљиво као и ова британска да ће то бити тек за неколико деценија.
Европска унија је по самооцјени водећих еврократа у великој кризи, подијељена између старих и нових чланица, разапета између САД и Русије, сукобљена између ширења и сужавања, у дилеми да ли ће бити супердржава или заједница суверених држава, посвађана око миграната. Од четири модела консолидације, који су прошле године предложени на форумима ЕУ ниједан није прихваћен, а ни у једном се проширење и не помиње. Једино што успијевају да се договоре јесте да свака земља ради по свом.
Природно је да је ЕУ изгубила ранију привлачност, а ни ми нисмо оно што смо некада били. Изгледа да смо неповратно пропустили историјски тренутак када смо обострано били најбољи.
Могло би се рећи да Брисел и балкански кандидати играју „игре без граница“. Они нас бајаги стално срдачно зову и ми се бајаги упињемо да дођемо, а сви знамо да је то дијалог између лаже и паралаже. Да стварно хоће, примили би нас као што су примили Бугарску и Румунију, а у замјену за то добили смо „бесконачни процес“ који се задњих година зове „Берлински“ и коме се не види крај.
Састају се сваке године, и послије скупих самита доносе начелне оптимистичке заклључке, формирају разноразне поткомитете, комисије, одборе, центре, формирају се све и нове НВО, које на претприступне фондове аплицирају са пројектима на неке махом маргиналне теме које никоме неће засметати. Тако се мобилише све већи број плаћених евроентузијаста али, упркос томе евроскептицизам остаје већинско расположење, и у порасту је. У исто вријеме, анкете у зељама новим чланицама, показују да тзв. обичан свијет не примјећују да им је ЕУ донијела бољитак. Изуетак су наравно неолибералне елите које су по животном стандарду, политичким интересима, начину размишљања, стилу понашања, постале ближе Јункеру, Макрону, Сорошу него сељаку у свом завичају.
Проевропска оријентација је постала мода, тренд, бон тон, ствар добро укуса и друштвеног статуса, а да већина, чак образованих људи, не зна да каже шта конкретно очекују од ЕУ. Бољи живот?! – Ниједна нова чланица се послије 30 година није ни примакла западном стандарду.
„Европске вриједности“?! –Па то су универзалне вриједности записане у староставним књигама, попут „мир међу људима“, „љуби ближњега свога“, „не убиј“, „не кради“, „поштуј обичаје“. Само се то сада зове „мир и стабилност“, „борба против корупције“, „владавина закона“.
Већ је најмање четврт вијека стара анегдота о томе како ће се дан по нашем пријему, ЕУ распасти.
Када је недавно Метју Палмер, задужен у Стејт Департменту за овај регион, током реферисања пред конгресним поткомитетом за спољне послове рекао да „САД желе да виде БиХ интегрисану у ЕУ“, предсједавајући Рорабахер му је приговорио да ће се „Унија у међувремену распасти“
Не би, међутим, нипошто било добро да се повучемо из игре са ЕУ!
Замислите како би наши западни „пријатељи“ реаговали да Српска званично огласи да је одустала од евроинтеграција! Одмах би Србе прогласили опаким евроазијатима, без обзира што би то одговарало вољи демократске већине народа.
Уосталом европеизам је свакако релативно бољи од англоамеричког неоколонијализма или турског неоосманизма. Штавише, баш слаба ЕУ даје највише простора да се Српска бори за национални суверенитет и слободу. А нуде нам се и поузданији партнери и перспективнији не само економски савези.
Додај коментар