Кецмановић: Мање комшилука – мање ризика од нових крвопролића у БиХ за све комшије

• «Босномрзац“ Милорад Додик говорио је у муслиманском Мостару на прослави годишњице Алексе Шантића. Говорио у славу пјесме „Остајте овдје“, у којој Шантић позива муслимане да остану у своме бх. завичају и не бјеже из анектиране БиХ пут своје поражене османске „матице“. Да је дочекао наше вријеме, Шантић не би живио у бошњачко-хрватском Мостару, него у Требињу, Бањалуци или Београду
• Током бурне историје БиХ, православци, католици и мухамеданци, односно Срби, Хрвати и муслимани/Муслимани вјечито су били на непријатељским странама и у међусобним обрачунима предњачили у односу на све окупаторе. Али, комшија је словио као изузетак од тог правила
• Било је мноштво покушаја да се комшилук прошири и на вјерски и национално разнородне колективитете. „Калајево босанство“,„један троимени народ“ у првој Југославији, „братство-јединство“ у другој, а затим „заједништво и суживот“ у СР БиХ, па најзад „дејтонски споразум“, али имали су кратку историју. Таман толику колико су трајале Аустроугарска, двије Југославије и изворни Дејтон
• Кризна, поготово ратна, времена често су била окидач. Комшија би се од „прве помоћи“ очас трансформисао  у „непосредну опасност“. Осилио би се, пријетио, потказивао, отимао и убијао. Ипак, муслимански/бошњачки боснољуби су на основу само једног од два Јанусова лика овог феномена створили митологију комшилука како би оправдали унитарну БиХ под хегемонијом већине

Пише: Ненад Кецмановић

ВЈЕРОВАЛИ или не, „босномрзац“ Милорад Додик говорио је у Мостару на прослави годишњице Алексе Шантића.

Шта у томе има чудно?

Шантић је био српски пјесник, а Мостар пјесников родни град. „Чудно“ је што је говорио у бошњачком дијелу Мостара, који се налази у Федерацији одакле су 92 – 95. Муслимани и Хрвати протјерали Србе. Још је „чудније“ што је говорио у славу пјесме „Остајте овдје“, у којој Шантић позива муслимане да остану у своме бх. завичају и не бјеже из анектиране БиХ пут своје поражене османске „матице“.

Јубилеј и пригодни говор пробудили су носталгију за идиличним комшијским временима.

У Босни ријеч комшилук не значи само сусједство уопште. Односи се на добросусједство између припадника различитих вјера и националности.

На колективном нивоу, током бурне историје БиХ, православци, католици и мухамеданци, односно Срби, Хрвати и муслимани/Муслимани вјечито су били на непријатељским странама и у међусобним обрачунима предњачили у односу на све окупаторе. Али, комшија је словио као изузетак од тог правила. Напротив, „комшија је био мио ма које вјере био“, чак „важнији од рођеног брата“.

Комшилук је у статичном традиционалном друштву изабрао неки далеки предак, који је први у низу каснијих генерација запосјео или купио одређено парче земље, а потомци су га напросто насљеђивали. Комшију, кога су ту затекли или касније стекли нису могли промијенити.

Сестре су удајом одлазиле, али и браћа, сем најстаријег, да се имање не би уситњавало, а комшија је остајао као судбина. Он је знао и памтио и оно чим се комшија хвалио и оно чега се стидио и што је крио. Но, било је у обостраном инетересу да се комшилук његује, а размирице занемарују.

Било је мноштво покушаја да се комшилук прошири и на вјерски и национално разнородне колективитете.

„Калајево босанство“,„један троимени народ“ у првој Југославији, „братство-јединство“ у другој, а затим „заједништво и суживот“ у СР БиХ, па најзад „дејтонски споразум“, али имали су кратку историју.

Таман толику колико су трајале Аустроугарска, двије Југославије и изворни Дејтон.

Међутим, комшилук је старији, дубљи и трајнији феномен који је, сматрало се, као мета или субниво држи мулти-култи БиХ на окупу.

Теоретски, ако је свако имао бар по једног иновјерног и инонационалног комшију, поред куће или преко пута, тако ланчано повезани у добру и злу, могли су да буду брана ширим подјелама и сукобима. Али нису! Зашто?

Комшилук је имао и другу страну медаље. Могао је да буде рај али и пакао. Комшија је злопамтио неку давну комшијску злобу према оцу, дједу, прадједу или бочном блиском сроднику, која је генерацијама чучала скривена, чекајући прилику да се намири.

Кризна, поготово ратна, времена често су била окидач. Комшија би се од „прве помоћи“ очас трансформисао  у „непосредну опасност“. Осилио би се, пријетио, потказивао, отимао и убијао. 

Ипак, муслимански/бошњачки боснољуби су на основу само једног од два Јанусова лика овог феномена створили митологију комшилука како би оправдали унитарну БиХ под хегемонијом већине.

Уочи рата су говорили: „Упркос вјерско-националним сукобима, Срби, Хрвати и муслимани су остајали да живе заједно. Етничка карта Босне наликује шари леопардове коже. Линије подјеле би пролазиле кроз спаваће собе бројних мјешовитих бракова. Босанце и Херцеговце су увијек споља завађали да би владали“.

Зашто онда комшилук није сачувао Босну?

Прво, села су била етнички хомогена па се говорило о српским, муслиманским и хрватским селима, а топоними Зелена Крајина, Западна Херцеговина, Семберија имали су регионалну националну конотацију. Друго, етничка мјешавина по варошима произвођена је интервенцијама власти. Уочи рата против Србије, по налогу Беча, муслиманске милиције (Шуцкори и Зелени кадар) су очистиле лијево Подриње од „српске пете колоне“. А комунистичка власт је мијењала етничке границе срезова и општина како би направила интернационалну мјешавину.

Треће, мијешани бракови у унутрашњости руралне БиХ били су ријеткост. У градовима – не, али и друга урбана генерација увијек је стрепила „како ће њега/њу прихватити његова/њена традиционална породица, затим различити обичаји, кухиња на масти или уљу итд.

Најзад, питање је да ли земља коју је тако лако споља завадити и растурити уопште може да постоји као суверена, мирна и стабилна?

У вјековном крвавом искушавању оне Андрићеве „танке линије која у Босни раздваја љубав и мржњу“, само у посљедњем грађанском рату страдало је од комшијске руке око 100 хиљада Бошњака, Срба и Хрвата, а у збиру са претходним – и милион.

Вриједи ли то понављати по било коју цијену?

Мање комшилука – мање ризика од нових крвопролића за све комшије.

То су током грађанског рата схватили и креатори Дејтона те су комшијске међе, замјенили ентитетским.

Да је могао дочекати, слављеник  Алекса данас не би живио у бошњачко-хрватском Мостару, него у Требињу, Бањалуци или Београду. Не би могао ни своје сународнике да позове да остану јер су Срби већ отишли, сем толико да са гостима попуне свечану салу.

Додик је поменуо „Остајте овдје“ да би подсјетио комшије да они нису имали свог Шантића који би ’92. позвао Србе да остану у Мостару.

Ни праунука муслиманке Емине, чију љепоту је опјевао Шантић, данас не живи у национално подијељеном  Мостару, него у етнички чистом Сарајеву.