- Рођак „нашег Ђеме“ Бахрудин БИЈЕДИЋ за Анадолију је рекао: „Џемал је убијен у аранжману врха тадашње ЈНА. О томе говори низ елемената, па и неки подаци из Војводине упућују на то. Убијен је јер је био логичан насљедник и претендент на Титово насљеђе и функцију. Тито га је јако волио и поштовао“
- Ко би били завјереници? – „Јованка Будисављевић Броз и лички генерали, односно Ђоко Јованић.“ А зашто? Шта би им био мотив? Бојали су се да га Тито спрема за свога насљедника. Тобоже је био „логичан наследник и претендент на Титово наслеђе и функцију“
- Биједић, међутим, то није био. Није било никакве логике јер функција предсједника СИВ-а није била бр. 2 као у западним демократијама. Изнад њега су били чланови партијског и државног врха СФРЈ, а поготово челни руководиоци у матичним републикама. Штавише, ови потоњи су их у договору са Титом слали у Београд. Нико, поред тада још живих и виталних Кардеља, Бакарића, Стамболића, Колишевског, Дугоњића није смио ни сањати о себи као о „претенденту на насљеђе и функцију“
- Јесте Биједић био „ледоломац“ самим тим што се као Муслиман нашао на инокосној фукције на крову СФРЈ и улио самосвијест и самопоуздање својим сународницима. Једино су му замјерали што је синовима дао влашка имена Драган и Миленко, „као да нема толико лијепих наших“
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЏЕМАЛ Биједић је убијен! Био је то атентат на премијера!
Са овом тврдњом обиљежена је у Сарајеву и 48. годишњица погибије предсједника Савезног извршног вијећа СФРЈ у авионској несрећи 1977-ме.
Насупрот службеној верзији да је премијерски Лир џет због невремена ударио у брдо, радило се, наводно, о завјери. У оно вријеме и озбиљни интелектуалци и политички функционери у БиХ у приватним разговорима шапатом су изражавали сумњу да се није радило о несрећи него о организованом злочиначком подухвату, док су их други слушали и са невјерицом одмахивали.
Ко би били завјереници? – „Јованка Будисављевић Броз и лички генерали, односно Ђоко Јованић.“ А зашто? Шта би им био мотив? Бојали су се да га Тито спрема за свога насљедника.
„Џемал је убијен у аранжману врха тадашње ЈНА. О томе говори низ елемената, па и неки подаци из Војводине упућују на то. Убијен је јер је био логичан насљедник и претендент на Титово насљеђе и функцију. Био је најафирмиранији државник Југославије у свијету. Имао је три мандата као премијер Југославије, а Тито га је јако волио и поштовао. Џемал је, наиме, био велики Југословен, велики Босанац, био је веома заслужан за афирмацију и равноправан третман муслимана Босне и Херцеговине у Југославији. Он је био ледоломац у процесима афирмације муслимана као равноправног народа у СФРЈ. Убијен је због тога, али и из других разлога“ – изјавио је рођак Бахрудин Биједић за Анадолију.
Докази? „Покварен висиномјер и матор копилот!“
Ако изузмемо ненаведене „друге разлоге“ и оне „из Војводине“, ништа од наведеног не стоји. Напротив!
Џемал Биједић је био изузетно ведар, комуникативан, виспрен, духовит и обоје Брозови су њега и његову Разу, такође једноставну и симпатичну жену, која је знала да угости својеручним максузијама, вољели као приватно друштво у слободним часовима, а у избору је учествовала и Јованка.
Познато је да је Јованка гајила анимозитет према Ранковићу, јер је био конкурент вјенчаном куму Стеви Крајачићу, Титовом паралелном и неформалном безбједњаку, те према члановима комисије за њено удаљавање од мужа – Доланцу, Љубичићу, Врховцу, Дугоњићу.
Биједић није био, нити је могао бити међу њима.
„Логичан наследник и претендент на Титово наслеђе и функцију“ (!?)
Није такође био ни прво, ни друго, ни треће. Није било никакве логике јер функција предсједника СИВ-а није била бр. 2 као у западним демократијама. Изнад су били чланови партијског и државног врха СФРЈ, а поготово челни руководиоци у матичним републикама. Штавише, ови потоњи су их у договору са Титом слали у Београд.
Најзад, Биједић ни формално ни стварно није био ништа моћнији од Мике Шпиљка и Митје Рибичића, који су му претходили, као ни од Веселина Ђурановића и Милке Планинц који су га наслиједили.
Нико од њих, поред тада још живих и виталних Кардеља, Бакарића, Стамболића, Колишевског, Дугоњића није смио ни сањати о себи као о „претенденту на насљеђе и функцију“.
Тито, као старији од свих, био је алергичан на тему насљедника. Рецимо, када су Ранковићу на пријему у Москви наздравили као „насљеднику“, а Мику Трипала плакатирали за предавање у Болоњи као „будућег“, умало им то није дошло „политичке главе“.
У разговору пред крај живота, Коча Поповић је изнио дивљење за Тита, личност и дјело, уз једину замјерку: „Својим саборцима није дао да одрасту“.
Када су га, на Кардељеву иницијативу, изабрали за „доживотног у партији“ и „без ограничења мандата у држави“, овоме су колеге дискретно приговориле да је то монархистички принцип и неозбиљно за социјалистичку републику. Вјечити уставотворац је одговорио: „Старог је ухватила сенилна параноја да сви хоћемо да му отмемо власт и бојим се да би могао све да нас похапси. Овако смо мирни, будите ми захвални“.
Најзад, оцјена „Биједић је био најафирмиранији државник Југославије у свету“ је већ на рубу памети рођака Бахрудина. Зар за жива и здрава Тита, па Милована Ђиласа, који је теоријским дјелом „Нова класа“ ушао у европску историју политичких учења, па вјечног и узорног министра спољних послова Коче Поповића, нашег првог предсједника ГС УН и других.
Могло би се можда рећи да је именом Џемал био популаран у арапском и исламском свијету, и тако долазимо до главног адута Џемала Биједића за промоцију у савезног премијера.
Поред тога што је био и мераклија, и теферичлија, и лекскон босанских вицева – Џемал Биједић био је неоспорно врло интелигентан, виспрен, прагматичан, ефикасан и за политику надарен, али када су се на премијерском положају изредали Србин, Хрват и Словенац, предност БиХ, и то баш Муслиману, дало је Титово лидерство у покрету несврстаних.
Тада су, не само сарајевска, грађевинска предузећа подизала куле и градове по Блиском истоку и оданде слали, не само у Сарајево, своју омладину на факултете и студије. Није била мала ствар за тај исламу одани свијет, када им је Тито представљао премијера Џемала.
Још већи одјек та чињеница је имала у муслиманској Босни. „Наш Ђемо, први до Тита!“, жаморило је сарајевским махалама. Било је то за њих неупоредиво важније него признање нације!
То што су од муслимана постали Муслимани за припросте народне масе била је апстракција, али „наш Џема“, како су му тепали у Мостару, или „друг Ђемо“, како су га од мила звали у Сарајеву, распилавило их је.
Када год би га видјели на фотосу у „Ослобођењу“ како у бијелом одијелу иза Тита силази са „Галеба“ у неку од лука Средоземља, изрезивали су их и лијепили по зидовима кахвеџиница и ћевабџиница, Ферхадијом од Слатког ћошета до Себиља, по браваџилуку и кујунџилуку.
Отуда долази мистификација да је „био ледоломац у процесима афирмације муслимана као равноправног народа у Југославији“.
Ни то није тачно, јер се, за разлику од ветерана и партијских интелектуалаца Авде Хуме и Хасана Бркића, историчара Енвера Реџића, а послије њега Хамдије Поздерца и других, Биједић уопште није бавио националним питањем па ни муслиманским, сем сасвим маргинално, колико је било неизбјежно, или бар о томе нема писаних трагова.
Едвард Кардељ, Титов експерт за националну тематику чије је предратно дјело „О словеначком националном питању“ имало канонски статус, био је тај који је, како пише Екмечић, кружио по Босни и безуспјешно анимирао „неопредијељене“ политичаре за муслиманску нацију, али је више успјеха имао код интелектуалаца.
Јесте био „ледоломац“ самим тим што се као Муслиман нашао на инокосној фукције на крову СФРЈ и улио самосвијест и самопоуздање својим сународницима. Једино су му замјерали што је синовима дао влашка имена Драган и Миленко, „као да нема толико лијепих наших“.
Жовијални Бахрудин Бури Биједић од малена је обожавао свог старијег успјешног рођака Џемала, као што је и овај био слаб према њему. Тешко се мирио са његовом несрећном смрћу, колико ради рахметлије, толико и, нек веле, себе ради (шеф СДБ Сарајева, конзул у Чикагу), па је развијао теорије завјере.
Забиљежено је да је Биједића, предсједника општине Мостар, секретар комитета Данило Билановић оптужио за хедонизам и непотизам, чега је код Биједића неоспорно било, али не толико да би био партијски осуђен.
Наставио је да се пење све до врха СФРЈ у Београда, а онда рођаку Бахрудину три мјесеца пред смрт у викендици крај Трнова на ухо: „Бахрице, сувише знам, убиће ме … До Тита се не може доћи од Јованке … Врх ЈНА …“
Проф. др Хуснија Камберовић, историчар, нешто је опрезнији, али причу ставља у национални контекст.
„Често се ту остављало простора за различита грађења представа о убојствима, завјерама и слично. Смрт Мехмеда Спахе је прва у том низу. Касније ће Бошњаци изградити неколико представа о завјерама против њихових лидера. Спаху је слиједио Џемал Биједић, који је 1977. погинуо у авионској несрећи, а раширена је теорија о завјери против њега. Затим слиједи смрт Хамдије Поздерца 1988. Окарактеризирана је као завјера које је он био жртва. Биједић је погинуо у вријеме прилично оштрих криза у политичком врху Југославије.“
Елем, тужиоци су Бахрудин и Хуснија, а оптужени Јованка и Ђоко. И присталице и званичне и незвничне верзије, како данас, тако и онда, подијељене су по националном кључу.
Испада да, парадоксално, 50 година дуго сјећање на Џемала Биједића у Бошњака дијелом потиче баш од његове „мистериозне“ погибије.
Додај коментар