- Јесте да Шмит није високи представник, јесте да није имао право да мијења законе, што је у искључивој надлежности скупштине, јесте да није поштовао Устав БиХ, јесте да је у бушењу Дејтона надмашио сву седморицу претходних регуларних в.п., али може да се каже да је истовремено управо он највише допринио разрјешењу хроничне кризе у БиХ
- Током минуле три деценије, његови претходници радили су миц по миц, корак по корак, пужевим кораком, кувањем жабе, а Додик се вјешто отимао, прегањао, измицао, тактизирао, импровизовао, рачунајући да док год успијева да сачува преостале ентитетске надлежности Српска има довољно самосталности. Но, када је Шмит прекорачио црвену линију и посегао да отме власништво и киднапује власт Српске, Додик, Стевандић, Вишковић, посланици и министри одлучно су узвратитили. Штавише, искористили су Шмитову политичку глупост као шансу
- Главни играчи у свијету су презасићени Босном и презаузети важнијим проблемима. Када би знао коме, Шмит би радо поднио оставку „јер није добио подршку за хапшења“. А Брисел ће послати неког свог в.п. у Сарајево да ултимативно убиједи Тројку да повуче потјерницу и започне преговоре са Додиком
- Предстоји познати европски маратон директних, али усмјерених преговора који резултирају само новим преговорима. Дође ли стани-пани, Српска, као страна у Дејтону, може затражити заштиту Русије као гаранта споразума
ЗAMИСЛИТЕ Кристијана и Сену како трче за Милорадом по пространом травњаку испред његове куће у Бакинцима да га силом одведу у Сарајево. Није то успјела судска полиција, па је тражила асистенцију СИПА, а ова такође није у стању јер је ризично, па је затражила асистенцију ЕУФОР-а, а онда је и ино-војска за чување мира, одбила асистенцију.
Елем, шта је друго преостало Кристијану и Сени него да покушају сами. Но, у то су на ливаду избиле разгоропађене комшије са сјекирама и крамповима, па је Миле морао да овај складни бошњачко/швапски пар склони у кућу и својима објасни да му они нису радили баш о глави него само хтјели да га ухапсе, а и да су, све у свему, Шмит и Узуновићка и нехтијући учинили добро за Републику Српску.
Јесте да Шмит није високи представник, јесте да није имао право да мијења законе, што је у искључивој надлежности скупштине, јесте да није поштовао Устав БиХ, јесте да је у бушењу Дејтона надмашио сву седморицу претходних регуларних в.п., али може да се каже да је истовремено управо он највише допринио разрјешењу хроничне кризе у БиХ.
Током минуле три деценије његови претходници радили су миц по миц, корак по корак, пужевим кораком, кувањем жабе, а Додик се вјешто отимао, прегањао, измицао, тактизирао, импровизовао, рачунајући да док год успијева да сачува преостале ентитетске надлежности Српска има довољно самосталности. Но, када је Шмит прекорачио црвену линију и посегао да отме власништво и киднапује власт Републике Српске, Додик, Стевандић, Вишковић, посланици и министри одлучно су узвратитили.
Штавише, искористили су Шмитову политичку глупост као шансу. Одлуком НСРС и потписом предсједника одбили су да поштују све што је мимо Устава БиХ и припремили нови Устав РС усклађен са изворним Дејтоном
Враћају ентитетску војску, граничну полицију, службу безбједности …
Како објаснити Шмитову катастрофалну политику у БиХ?
Мањак политичког искуства и сложеност ситуације у БиХ, амбиција да покаже да је, иако није в.п., ипак ефикаснији од свих претходних в.п.? Најзад, када је упркос Русији и Кини, подршком САД могао да прође у свјетској организацији, није нелогично да је закључио да на балканској периферији Европе под протекторатом може да уради све што му падне на памет. Додик га је од првог дана подсјећао да није в.п., да је самозвани, лажни, њемачки туриста, одбијао сваки контакт са њим, забрањивао му улазак у Српску, што је код Шмита произвело, дубоки лични анимозитет према Додику. А снажна негативна емоција према човјеку који легално и легитимно предсједава половином БиХ није добра за рационално просуђивање ситуације.
Када је Трамп повукао Марфија, а није послао замјену, Шмит више није имао ментора и почео је да ради искључиво по својој памети. Закључио је да му је за све крив Додик и, жељан освете, одлучио да још мало преосталог ауторитета у неуставном Суду БиХ у Сарајеву искористи да ухапси не само предсједника РС, него и његове најближе сараднике премијера и предсједника парламента.
А бошњачка тројка Бећировић-Конаковић-Никшић, потрчала је да све заврши, ни мање ни више него присилним привођењем врха Српске, док им још и Шмит не оде. Довела је до трагикомичне ситуације која води у ћорсокак на ивици расапада БиХ, а Додику могу да ставе соли на реп.
Ко ће бити бржи на оружју? Ловци на Предсједника или његово обезбјеђење?
Да је циљ физичка ликвидација Предсједника, било би им много лакше – професионални убица-снајпериста, кога ангажују у локалном подземљу, или у земаљама у окружењу, уз дискретну подршку тамошњих непријатељских влада. Али то би од жртве направило хероја и умјесто жељене пацификације изазвало бурну реакацију српског народа и дестабилизацију БиХ.
Циљ је ухватити га живог и пребацити у Сарајево, судити му за све и свашта, понизити не само њега него и народ који га је 20 пута изабрао, и „републику шумску“, геноцидну творевину међународно осуђних ратних злочинаца.
А потом, привремена војна управа ЕУФОР-а до расписивања избора, али без СНСД-а, која би у међувремену била проглашена за терористичку организацију. Е тај циљ је већ много теже остварљив.
То, наиме, не би могло да прође без пуцњаве и крви на обје стране, па се и не ради, а промашаји компромитују, па се не ризикује без преке потребе коју нико од моћних нема. Обраћање странцима за рјешење унутрашњих послова, још једном је показало да БиХ нема монопол силе на својој територији, те и није држава.
Бошњаци је нису никад имали, па им и не фали.
И док бошњачка политичка елита безнадежно разбија главу ко би још могао да буде нови асистент асистенције у присилном привођењу Додика, Стевандића и Вишковића, процес је већ од заоштравања окренуо ка деескалацији.
Рубио у посљедњој изјави: „Народи у БиХ треба да се договоре“.
И генсек НАТО Руте је приликом недавне посјете разочарао Сарајево истом поруком, Ердоган је то поновио.
Затворена сједница СБ УН о БиХ на иницијативу Русије прошла је без повишених тонова, Американци нису рекли ништа за цитирање, Британци и Французи су изразили начелну подршку суверенитету БиХ.
У европском парламенту се спомињу и „Шмитове грешке“.
Лавров, Захарова, Песков су затражили да се „престане са политичким прогоном руководства Српске“, да би то могло да „изазове распад БиХ“, да је „борба за изворни Дејтон легитимна“. Једини гласови које Трамп данас узима озбиљно, а ни Европи није до таласања у БиХ.
Француски европосланици Паскал Пијера и Тијери Маријани ономад су, како веле, „дошли у Бањалуку да подрже Српску и њено руководство“. „Невјероватно да у 21. вијеку, у сред Европе странац хоће да влада једном међународно признатом државом“, кажу представници Ле Пенове, са Орбановим и Салвинијевим посланицима, треће по снази групације у Европском парламенту.
БиХ, заиста, јесте примјер без преседана у савременом свијету: међународна заједница је признала фиктивну државу, коју упркос свим интервенцијма током 30 година није успјела да претвори у реалност. Јесте успјела да наметне важне институционалне промјене у прилог интеграцији, али су стварни политички односи између народа, ентитета и кантона ишли у супротном смјеру галопирајуће дезинтеграције. Није то, воле да кажу, „фрустрирајући неуспјех међународне заједнице“, него се латила да прави немогућу државу и неће то себи да призна.
Срећом, ради се о оној већ бившој „међународној заједници“ илити „колективном Западу“, у зениту са Клинтоном и на заласку са Бајденом, а у ЕУ издише са Фон дер Лајеновом. Упркос Орбановим отрежњењима, она фантазира о војсци ЕУ, без САД и НАТО-а, о финансирању, наоружавању Зеленског на кредит, о наставку рата до побједе над надмоћном Русијом. И све то у вријеме када Трамп и Путин склапају мир у Украјини, када је економија земаља ЕУ у кризи без пара за баснословни војни пројекат, када је у неруском дијелу Украјине све оранице на површини поклопио Блекрок, а минерале у дубини Зеленски управо преписао Трампу.
Гдје су онда украјинске хипотеке за кредит који би јој дала Урслула?
Француски европосланици у Бањалуци основано су упоредили Шмита са Фон дер Лајеновом, која је персонификација стања у ЕУ.
Шмит је посегао за крајњом мјером, а нема начина да је реализује, нити је оставио себи простора за уступке или заоштравање. И док он може само безнадежно да чека да му неко српску тројку силом приведе у Сарајево, дотле она наставља рад на доношењу новог Устава.
Главни играчи у свијету су презасићени Босном и презаузети важнијим проблемима.
Када би знао коме, Шмит би радо поднио оставку „јер није добио подршку за хапшења“. А Брисел ће послати неког свог в.п. у Сарајево да ултимативно убиједи Тројку да повуче потјерницу и започне преговоре са Додиком. Предстоји познати европски маратон директних, али усмјерених преговора који резултирају само новим преговорима. Дође ли стани-пани, Српска, као страна у Дејтону, може затражити заштиту Русије као гаранта споразума.
А у шехер Сарајеву, ено на ТВ, један посланик СДА и члан Одбора за безбједност БиХ, читав сат се чудио како је Стевандић, као лице са потјернице, прешао у Србију, а он се током емисије још и вратио. Сутрадан је Додик говорио у Батајници, па на позив предсједника Херцога одлетио на скуп у Израелу.
Можда се на крају испостави да је Шмит био наш „корисни идиот“.
Додај коментар