Кецмановић: Можда Српска подигне оптужницу против Шмита због лажног представљања и противуставног дјеловања

• Пресуда против Додика је тријумф бајденоваца и бошњачких зависника, а прелила је чашу стрпљивог отпора народа у Српској, који практично траје већ тридесетак година у континуитету Клинтон-Обама-Бајден и државних секретарки Медлин и Хилари, док су републиканске администрације биле часови релативног предаха за Србе
• По иностраним процјенама, Сенина пресуда „имаће озбиљне посљедице по регионалну стабилност“, „представља бошњачко пуцање у ногу“, „означиће крај било какве БиХ“, „изазваће сукобе који ће довести ЕУФОР на ентитетске границе на дуже вријеме, што ће де факто значити подјелу БиХ“
• У Бањалуци је дводневно митинговање протекло мирно, и током викенда се ужурбано ради у Влади и Скупштини и предсједничкој палати. У Сарајеву се углавном тихо радују због Сенине пресуде и тихо страхују од посљедица. Жељко Комшић их је тек препао јучерашњом изјавом да „улога међународне заједнице у БиХ више не постоји“, а то је оно на што су минулих година рачунали
• Шмит, ако са новом функцијом предсједавајућег Управног одбора ПИК-а није промијенио нарав и праксу, опет ће реаговати поништавањем одлука НСРС, на што се Српска неће више освртати. Јер, шта би на то могао Шмит? Да оптужује, суди, и хапси не само предсједника, посланике, министре него и грађане који су већином гласали за Додика. Тешко, јер је полиција у надлежности Српске. А није искључено да би сваљивање све кривице на Шмита било добро рјешење за све актере у босанској драми

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ ће судиница Сена Узуновић ући у историју, па ће се периоди полураспада БиХ рачунати – прије и послије Сене?

Не би био историјски преседан да једна по свему случајна особа својим именом обиљежи прелом између настанка унитарне БиХ и нестанка Српске. Или пак обратно: осамостаљења Републике и нестанка БиХ.

На површинском нивоу, пресуда против Додика је тријумф бајденоваца и бошњачких зависника, а на дубљем „Сенина“ пресуда је прелила чашу стрпљивог отпора народа у Српској, који практично траје већ тридесетак година у континуитету Клинтон-Обама-Бајден и државних секретарки Медлин и Хилари, док су републиканске администрације биле часови релативног предаха за Србе.

О уставном, правном, законском аспекту суђења и пресуде готово да је сувишно и говорити. Шмит није в.п., нико не може да врши измјене законе сем парламента, Суд БиХ не постоји по Дејтонском споразуму и Уставу БиХ. Ерго, судски процес против Додика је политички процес, па се и не може завршити судски, него политички, чак међународно-политички.

Управо међународно-политички контекст у којем је пала Сенина пресуда иде наруку оптуженом. Моментум у коме Додиков велики заштитник Путин побјеђује у Украјини, Трамп се одриче прескупе улоге глобалног полицајца и САД окреће себи, истомишљеник и пријатељ Орбан држи лекције лидерима ЕУ, Трамп и Путин се договарају о миру у Украјини, али и шире о интересним сферама, Вучићева Србија више него икад послије Милошевића подржава прекодринску браћу.

Баш зато као да нико споља није рачунао на скандалозну пресуду судинице Сене против предсједника Српске. Чак ни сама бошњачка политичка елита није очекивала тако нешто, поготово откако је, како је написао Жељко Комшић, командант те параде „амбасадор Мајкл Марфи нестао из Сарајева без поздрава“, а швапски поднаредник „Шмит се сакрио у мишју рупу“.

Али, судиница Сена Узуновић нашла се под притиском Башчаршије, Мајки Сребренице, сарајевских медија, а и Златни љиљан Комшић у поменом тексту закључује да се „као и у рату, ваља уздати једино у властите снаге“. Ето, испаде да је та „бошњачка властита снага“ судиница Сена.

Ево, већ је осоколила своје сународнике у мултиетничкој пријестоници БиХ да вербално нападну Србе који долазе са Пала на посао у заједничке органе, и то баш пред зградом Предсједништва, у центру града. Забринуто због бањалучког дводневног митинга од 25 хиљада учесника у одбрану Предсједника, на коме је Трампов пријатељ Ђулијани изјавио да „Српска има одлично руководство!“ и да ће по повратку у Њујорк обавијестити свог предсједника, особље амбасаде САД, као занијемило, прекинуло је редовне дневне комуникације са јавношћу и нигдје се званично не појављује.

Шмит је наједном промијено статус, па се више не представља као в.п., него као предсједавајући Управног одбора ПИК-а. Бива није он онај „в.п.“ који је све закувао. Али зато Сенин фан пресреће своје српске колеге: „Рампа онима који су се скупљали пред судницом да поздраве Додика“.

Пошто Трамп није послао новог амабасадора, постизборна Њемачка се налази интеррегнуму, Макрон стрепи од Шолцове судбине, наводно да су надзор колективног запада над БиХ преузели Британци. Али, они, опет у правилу, не дјелују ни дипломатски ни политички, него операцијама тајних служби и слањем јединица специјалне намјене. За прве се зна да су активни на терену, а ови други су, под заставом ЕУФОР-а, виђени у Сребреници, гдје биће слуте нереде на националној основи и држе на оку Мајке Сребренице, а према неким изворима крећу се и према Брчко дистрикту, гдје нема потребе, јер је све мирно.

Дио посланика опозиције у НСРС одбио је да се придружи патриотском консензусу у НСРС у одбрани Додика, са образложењем „Додик није исто што и Српска“, а на митингу је одговорено да окупљени народ „брани своје право да бира предсједника Српске кога жели“.

Наравно, пресуда Додику није коначна, јер постоји апелациона инстанца, али пошто, као нигдје у цивилизованом свијету, у БиХ оба нивоа чине исте судије и имају истог предсједника суда, те да су у читавом досадашњем поступку били ангажовани искључиво бошњачки кадрови, не треба сумњати да ће претходна пресуда бити потврђена.

„Кућне анализе“ су нагађале да би муслиманско правничко братство могло да направи лукав маневар и да на првој инстанци Сена ослободи Додика и умири српску јавност, а онда на другој и коначној – закуца. Овако остаје вријеме за изненађење да, под утицајем згражавања правничке струке, те српске и међународне јавности, „независно бошњачко правосуђе“ дође правничко-политичке тобе.

По иностраним процјенама, Сенина пресуда „имаће озбиљне посљедице по регионалну стабилност“, „представља бошњачко пуцање у ногу“, „означиће крај било какве БиХ“, „изазваће сукобе који ће довести ЕУФОР на ентитетске границе на дуже вријеме, што ће де факто значити подјелу БиХ“.

Већ је извјесно да ће до истека ове недјеље НСРС донијети сет закона којима ће одбацити рад Суда и Тужилаштва БиХ, Сипе и Шмита на територији „мањег ентитета“.

Српска је већ годинама доносила бројне одлуке, закључке, декларције на ове теме, а онда их под вањским притиском заустављала, одлагала, суспендовала. Захваљујући томе, постоје већ припремљени документи који се могу брзо и лако преточити у законе.

Шмит, ако са новом функцијом предсједавајућег Управног одбора ПИК-а није промијенио нарав и праксу, опет ће реаговати поништавањем одлука НСРС, на што се Српска неће више освртати.

Шта би на то могао Шмит?

Да оптужује, суди, и хапси не само предсједника, посланике, министре него и грађане који су већином гласали за Додика. Тешко, јер је полиција у надлежности Српске, чак би, можда и обратно, Српска могла да подигне оптужницу против њега због лажног представљања и противуставног дјеловања.

Није искључено да би сваљивање све кривице на Шмита било добро рјешење за све актере у босанској драми.

Досад се обично говорило да је в.п. Ешдаун био најосионији ревизиониста Дејтонског споразума (отимање надлежности, наметање закона, смјене изабраних функционера), али Шмит је превазишао и њега.

Педи Ешдаун, који се, и по западним анализама понашао у БиХ као вицекраљ британске круне у колонијалној Калкути, своје самовољне законе, притисцима на посланике протурао је кроз НСРС или уз прећутну сагласност локалних лидера, Шмиту није било потребно ни то, баш као да је официр Вермахта у окупираној БиХ.

Заборавиће се да га је упркос противљењу Русије и Кине у СБ УН, неко ипак и послао да уредује у БиХ. Преиспитивање његове улоге и легитимитета тражи АФД у Њемачкој. ПИК га сасвим сигурно неће покрити новом и поново измишљеном функцијом предсједавајућег Управног одбора.

Као посљедњу сламку спаса, наводно је затражио интервенцију НАТО-а. Против кога или чега?

У Бањалуци је дводневно митинговање протекло мирно, и током викенда се ужурбано ради у Влади и Скупштини и предсједничкој палати. У Сарајеву се углавном тихо радују због Сенине пресуде и тихо страхују од посљедица. Жељко Комшић их је тек препао јучерашњом изјавом да „улога међународне заједнице у БиХ више не постоји“, а то је оно на што су минулих година рачунали.

Више им не пада на памет жвака да је Вучић увриједио БиХ тиме што није тражио дозволу Бећировића да послије митинга изненада долети у Бањалуку. Зашто? Зато што је убиједио Додика да „још једном Бошњацима понуди договор о БиХ“, па су прогутали што је истом приликом изјавио да је „одлука Суда БиХ уперена против свих Срба“.

У заједничкој изјави у позне ноћне сате Додик је поновио да ће комшијама понудити да разговарају и то не једном него три и више пута, а у Бриселу јако воле да чују спремност на преговоре да би се отворио преговарачки процес. Дакако, уз њихово контрапроуктивно посредовање, и већ видим ваљда још нераспоређеног Лајчака.

Није ли предсједник Српске још прошле године комшијама јавно понудио и алтернативе: а) повратак изворном Дејтону, б) нови договор о БиХ, ц) договорни мирни ралаз, па се нису удостојиле ни да одговоре, а „в.п“ је игнорисао ову иницијативу.

Чињеница је да је сада ситуација знатно другачија и у Сарајеву и у Бриселу, а и шире, па ће и ФБиХ и ЕУ једва дочекати, а онда слиједе договори са јединим закључком: да се наставе у интересу мира и стабилности. Е, 30 година мира и стабилности су Србе у БиХ коштале черупања Српске до отимања шума, ријека и ораница, те суђења предсједнику. Зато више пажње треба обратити на законе који ће заштитити Устав БиХ у који срећом није унесена ниједна постдејтонска промјена „у духу Дејтона“.

Машала за Сену.