Кецмановић: Може ли Милорад Додик БиХ учинити могућом државом?

• У натезању око спорног закона шест мјесеци уочи избора неће попустити ни Бакир ни Човић јер би тиме оба извршили политичко самоубиство, а међународни протекторат је закаснио да рјешење потражи „на хладно“. Не нађу ли га пет минута до 12, могло би доћи, као у Мостару, до отказивања избора у ФБиХ, а то значи да би Човић и Изетбеговић до даљег остали у Предсједништву БиХ у техничком мандату
• Историчар, публициста и еx-уредник Дана, БХТЕЛ-а Вук Баћановић, који је донедавно живио и радио у Сарајеву и гајио илузије о бошњачком грађанизму и мултикултурализму, у фебруару о.г. дословце је написао да „Милорад Додик једини може да спасе БиХ“. Занимљиво, о Додику су својевремено слично мислили и Бошњаци, и на насловним страницама „Дана“ и „Слободне Босне“ призивали га на чело Савјета министара БиХ, хвалећи његов прагматизам, енергију, одлучност и менаџерски дар. Све док нису открили да је он поред тога и Србин и да највише воли ону половину БиХ која се зове Српска, док би Бошњаци да цијела буде њихова и чекају да им је Американци такву и направе
• Ни Бакир ни Морин (Кормак) се не радују Додиковом доласку у Сарајево. Бакир му пријети оружаним дочеком. А какву добродошлицу спремају ЦИА и МИ6, то још не зна ни Тереза Меј и поготово Трамп

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ШТА ЋЕ се десити ако не дође до англо-америчке интервенције у РС, па Додик дође на чело БиХ?

Хоће ли он срушити иначе трошну босанску кућу или ће је, напротив, својом чврстом руком подупријети?

Да ли ће му бити довољно осам мјесеци или неопходно осам година да је уреди према изворном Дејтонском споразуму?

Значи ли то да ће у муслиманским кантонима Арапе замијенити Руси и Кинези?

Једна од кључних промјена у поратној историји БиХ, поред Додиковог заустављања ревизије Дејтона, представља заокрет Хрвата од старих савезника Муслимана/Бошњака ка Србима. Нипошто из комшијске љубави, него због реално симетричног интереса у отпору унитаризму илити национализму релативно већинског народа.

Окидач за заокрет постала је промјена изборног закона који дозвољава да Бошњаци изаберу хрватског представника у врху БиХ. А припрема  – Додикова подршка Човићу против Бакира, која је лопту пребацила из мањег у ентитета у већи.

У очима бошњачког медијско-политичког естаблишмента „црни Патар“ више није само Додик него и Драган Човић.

У натезању око спорног закона шест мјесеци уочи избора неће попустити ни Бакир ни Човић јер би тиме оба извршили политичко самоубиство, а међународни протекторат је закаснио да рјешење потражи „на хладно“. Не нађу ли га пет минута до 12, могло би доћи, као у Мостару, до отказивања избора у ФБиХ, а то значи да би Човић и Изетбеговић јр. до даљег остали у Предсједништву БиХ у техничком мандату.

Ниједан од њих не би имао ништа против – Бакир зато што би иначе послије два мандата по уставу морао да оде наниже, Човић опет зато што би и без неизвјесне борбе за промјену изборног закона задржао исту функцију.

Ни Додик се не би бунио што не би морао да возари у Сарајево и што би још коју годину остао Предсједник РС, али ће ипак одржати сепаратне изборе у „мањем ентитету“ да би показао да је то и „бољи ентитет“ јер у њему, за разлику од БиХ и ФБиХ, све функционише.

У том случају, у Предсједништву би се нашли Бакир, Човић и Додик – лидери све три националне стране, и врх БиХ би почео да ради у пуном капацитету, те напокон, умјесто тространих наизмјеничних блокада, почео да доноси важне заједничке одлуке тројним консензусом. Али, функционална БиХ је оно што је најмање по вољи Американцима, и то су показали већ уочи грађанског рата опструкцијом најприје Лисабонског споразума, а затим и свих каснији европских мировних иницијатива.

Активираће тзв. Нову свету алијансу САД-Ватикан, једни ће притиснути муслимане, други католике, те их поново ујединити против православаца. Нису ли то већ извели и у јесен ратне ’93. када су Вашингтонским споразумом преко ноћи угасили фронт између ХВО и тзв. АБиХ.

Конкретно закулисно рјешење биће да Бакир не попусти, а да Хрват у Предсједништву БиХ ипак буде изабраник хрватских, а не бошњачких бирача, па макар то био и Човић.

Проблем остаје што Бакир више законски не може да се кандидује за врх БиХ и што ће се његов фаворит Денис Звиздић наћи наспрам већ уиграног тандема Човић–Додик. Наравно, под условом да Британци до јесени не „открију“ да Додик, исто као и Садам, Гадафи или Асад, „располаже тајним хемијским, биолошким или чак нуклеарним оружјем за масовно уништење“.

Оно са руским бајкерима, набавком хеклера, „српским вуковима“ и „малољетном србадијом која се у Русији тајно обучава за „православни тероризам“ ипак је било сувише комично да оправда озбиљнију реакцију.

Звиздић, међутим, може имати више препрека друге врсте.

Млади архитекта, без муслиманског имена,без ратне прошлости, без дугог стажа у СДА и функције у ИВЗ-у и „Бакијама“, који је тек рутински одслужио мандат на челу Савјета министара, могао се као кандидат допасти ино-фактору. Али, Бакиру ће бити тешко да га прогура на Главном одбору СДА поред радикалних ветерана попут Хасана Ченгића.

Послије киксева који су довели до отказивања послушности кантоналних организација СДА у Тузли и Бихаћу, он претходно мора да осигура своје лидерство у странци. Звиздић би Бакиру требало да буде прелазно рјешење, као што је Тихић био Алији – лојалан човјек без харизме и амбиција који се неће отети контроли свога бившег директора у Заводу за изградњу града.

Ако постане кандидат, Денис треба и на изборима да побиједи Фахру Радончића из СББ и ко зна кога још, а тек онда…

Како страхују у Сарајеву, уколико и стигне до Предсједништва БиХ, „појеше га двије аждаје које једва чекају да дохакају Босни и Бошњацима“.

Иако је по злу пао у сјену Човића, Додик би, рецимо, као по турнусу први на челу Предсједништва, могао можда „већ током својих осам мјесеци предсједниковања да оде на своју руку у Москву и учлани БиХ у ОДКБ јер, зна се, Српска неће у НАТО, а воли Русе“.

Неутрални посматрач би помислио да Бошњаци такве опасности умишљају само да би распалили западну русофобију против Српске, малих Руса и Путиновог пријатеља, али не ради се само о томе. Они знају да је баш тако, за свог вакта, поступио и Бакиров бабо Алија.

Као први међу једнаким у Предсједништву БиХ, он је ’90, и не информишући остале чланове, одлетио у Истанбул на састанак „Свјетске организације исламске конференције“ да учлани Босну као посматрача. На приговор пок. Николе Кољевића, који је у Предсједништву био задужен за међународне односе , Алија је одговорио да је мислио: „Срби су добили парламент који води Момчило Крајишник, Хрвати – владу којом управља Јуре Пеливан, а нама Муслиманима и мени припало је Предсједништво“.

Као да и Миле не умије да се направи невјешт.

И не само то! Изетбеговић је ’90. био изабран за предсједавајућег Предсједништва БиХ на једну плус, евентуално, још једну годину, а на тој функцији је, антиуставно, остао преко пет једногодишњих мандата. И није му пало на памет да мјесто првог међу једнаким у колективном органу уступи неком од Срба и Хрвата чему се сироти Стјепан Кљујић наивно надао. Напротив, и за свог неформалног замјеника у Предсједништву БиХ именовао је санџачког Југословена муслиманске оријентације Ејупа Ганића.

И сад Бошњаци, схватајући демократију у складу са политичким понашањем „оца нације“, а Бакир у складу са „демократским“ наслијеђем свога рођеног тате, страхују да би робусни Додик, који скоро 20 година држи власт у Српској, могао законских осам мјесеци на челу БиХ да продужи на 18 година. А да Бошњацима објасни: Тражили сте јединствену БиХ, ево је гледајте у мојој режији и по српском сценарију“. Те да, за почетак, у бошњачке кантоне, умјесто Саудијаца, Турака, вехабија и миграната, насели браћу Русе и Кинезе.

Но, крају шала, „диктатор“ Додик је ипак склонији демократији него „мерхаметли“ Алија.

Историчар, публициста и еx-уредник Дана, БХТЕЛ-а Вук Баћановић, који је донедавно живио и радио у Сарајеву и гајио илузије о бошњачком грађанизму и мултикултурализму, у фебруару о.г. дословце је написао да „Милорад Додик једини може да спасе БиХ“.

„Ауторитет високог и снажног човјека, који галами и када треба лупи шаком о сто, овдје сви поштују. И, к томе, извикује неколико парола које су људима прирасле за срце. Још ако то прати добра организација и осјећај за тактику, ако се то ради паметно и систематично, са осјећајем за тренутак – лидер је рођен. То је предсједник Босне и Херцеговине. Прохујало је много времена док нисам схватио да ми ни сав Маркс, Енгелс и Макс Вебер нису помогли да то на вријеме схватим. Народ, а при том мислим на комплетан народ земаља БиХ, барем онај гласајући, воли управо то. И то само слијеђењем онога што је Додик већ много пута рекао: ‘Дејтон је добар и потребан нам је унутрашњи договор, без странаца који се петљају у наше ствари, односно катастрофичара који још увијек продужавају своје бесмислене мандате и функције, ширећи панику од новог рата који неће и не може доћи. Политика трчања по мишљење у амбасаде и којекакве лешинарске невладине организације руши сваки облик договора у БиХ, а тиме и саму могућу (дејтонску) БиХ’. Парадоксално, БиХ која жели бити могућа, то може бити само са Додиком, а Додик који брани српске интересе је таквом може учинити само у Сарајеву. Постизање тог баланса и сасвим нови политички склоп је, заправо, њена једина нада.“

Занимљиво, о Додику су својевремено слично мислили и Бошњаци, и на насловним страницама „Дана“ и „Слободне Босне“ призивали га на чело Савјета министара БиХ, хвалећи његов прагматизам, енергију, одлучност и менаџерски дар. Све док нису открили да је он поред тога и Србин и да највише воли ону половину БиХ која се зове Српска, док би Бошњаци да цијела буде њихова и чекају да им је Американци такву и направе.

Американци, опет, воле да се мијешају, али не према бошњачким него према сопственим интересима и од њих се све може очекивати само не немијешање. Због тога се ни Бакир ни Морин (Кормак) не радују Додиковом доласку у Сарајево.

Бакир му пријети оружаним дочеком. А какву добродошлицу спремају ЦИА и МИ6, то још не зна ни Тереза Меј и поготово Трамп.