- И Срби и Хрвати воле БиХ, али у дијеловима територије од укупно од 75 одсто, а Бошњаци је воле у цјелини, али са територије од 25 одсто. Ако им НАТО у некој босанској Олуји силом „не врати“ ту, како они кажу, „привремено окупирану територију“, а Трамп неће, у „другом плувремену грађанског рата“, који призивају, ризикују и тај фртаљ БиХ јер матице би опет притекле „дијаспори“
- Остаје да сањају да ће Срби сами отићи преко Дрине са „блатом који им се залијепило за опанке“. Додик вели да ће ако Српској не врате уставне надлежности, одвући у Србију пола територије БиХ
- „Американци могу побиједити у БиХ, али неће ништа ријешити, и зато треба да допринесу плишаном разводу“ – ово је рекао Кисинџер, а не Додик, који то зове „мирни разлаз“
- Авиони НАТО-а и црни лабудови већ су летјели и пролетјели, а исход првих демократских избора ’90. само је потврдио да је БиХ трајно немогућа дражава
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„ШПИЈУНСКИ авиони НАТО-а надлећу Српску и Србију“ – објављено је ономад у свим домаћим медијима.
Вјежбају!? Снимају мете!? Пријете!? Малић каже: „Јата црних лабудова очекују нас до избора у САД“.
Да ли је Додик сатјеран у мрак који је најгушћи пред зору? Или…
Годинама након избора ’90, не само у БиХ, разочарано је коментарисано да резултат изгледа као национални попис становништва, да се бирачи нису изјашњавали за различите политичке опције, него евидентирали своју нациолну припадност.
Једни су ружили народ, а други лидере. Чак и већина која је гласала за националне странке била је изненађена увјерена да они други неће.
У другим републикама су пак били убијеђени да једино у „Југославији у малом“ није могућа побједа националних странака.
Ино-промотори грађанске државе знали су да у БиХ грађана нема, па су привремено подржали умјерене националисте као брану рестаурацији комунизма.
Милошевић је нудио скраћену Југославију под било којим условима (Београдски споразум). Ћосић је у сарајевском „Холидеј ину“ водио дијалог српских и муслиманских интелектуалаца, али Изетбеговића, свога штићеника у судском поцесу због вербалног деликта, није успио да убиједи.
Караџић је у своме посљедњем обраћању заједничкој Скупштини БиХ говорио: „Не пријетим вам него вас молим да схватите да Срби не могу да прихвате вашу доминацију …
Сабина Силајџић је једина недавно подсјетила своје да су им Срби нудили споразуме, а они све одбијали.
Нису СДА, СДС и ХДЗ, односно Караџић, Изетбеговић и Кљујић подијелили Муслимане, Србе и Хрвате, него су их бирачи иза завјесе заокруживали према „националном списку становништва“.
Приче како народи нису знали за кога и за шта гласају и шта их чека послије избора, да су преварени итд. занемарују да су то били први слободни вишестраначки избори, да су право гласа имали само пунољетни. А није било ни медијске манипулације јер су социјалистички уредниции отворено навијали за ненациналне странке.
Драж демократских избора је што могу и да изненаде. Али те ’90. исход избора био је изненађење за масе које су насједале пропаганди.
Власт је, међутим, имала информације ДБ-а са терена и зато се приликом увођења вишестраначја опирала формирању странака са националним преџнаком. „Повампириће усташтво, четништво и балилук“, говорили су, што је значило да се за 45 година (’45 – ’90.) није ништа промијенило.
Пишући о „стереотипу о суживоту и заједништву“ Иван Ловреновић обајашњава: „Откад постоје три вјерско-етничке групе у БиХ – а постоје у овој форми најмање пола миленија – увијек је постојао простор засебног ‘тајног’ живота сваке од њих, са правилима која вриједе само за тај унутарњи живот и увијек је, исто тако, постојала потреба за оним другим, паралелним простором суочавања и интеракције као виталне функције заједничког социјално-економског живота. Истина је и једно и друго, али када год су та два принципа родољубља и домољубља долазила у колизију, онај први је увијек био први“.
Из угла Запада, чињеница да су говорили истим језиком, служили се истим писмом, славили исте државне празнике, то је дјеловало као „нарцизам малих разлика“. Међутим, у овдашњим условима основа неразумијевања лежала је у етнонацијама базираним на три свјетске религије, на историји окупација под којима никада нису били на истој страни и једни другима чинили више зла него окупатори. Зато ево и данас исте значајне датуме из заједничке прошлости у једном ентитету обиљежавају као национални тријумф, а у другом као дан жалости.
Историја БиХ може се пратити не само као континуитет мира и сарадње три народа прекиданих окупацијама и ратовима него као континуитет антагонистичке коегзистенције и ратова, прекиданих интервалима мирољубиве коегзистенције. Андрићеву „танку линију која у Босни дијели љубав од мржње“ ваља тумачити не само као истовременост крајности, које не иду између људи него кроз људе, него и као непредвидиву наизмјеничност опасну по стотине хиљада живота.
Непредвидљиву зато што, опет Андрић, „на граници Босне престаје свака логика“.
Сеоски „комшилук“ и градска „раја“, који су израсли у мит спонтане интеграције становништва у БиХ одоздо, без обзира на вјеру и нацију, те званичну политику одозго, функционисали су само на локалном микронивоу и никад нису зауставили опште националне обрачуне.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца заговарала је „један троимени народу“, СФРЈ „братство и јединство“.
У БиХ је у оквиру „расфедериране југословенске федерације“ лансирано „заједништво и суживот“, али против „патернализма“ и „својатања“ од стране Србије више но Хрватске.
Годинама су се Хасан Грабчановић и Хрвоје Иштук, идеолози бошњаклука у култури, свађали из Сарајева са Београдом, чији су Андрић, Скендер, Меша, Емир, иако су се они сами изјашњавали као Срби. А Екмечић је узалуд објашњавао да у БиХ постоје три националне историје и културе.
И у најбољим годинама самоуправног социјализма у БиХ и репресивног бдијења над националним односима, једни су навијали за Звезду, други за Динамо, трећи за ФК Сарајево. Једни су читали Политику и Вечерње новости, други – Вјесник, трећи – Ослобођење.
„Срби и Хрвати сијали Босни, а временску прогнозу пратили на Радио Београду или Загребу“. Избор штампе на киоску и навијање на стадионима Кошево били су простор неконтролисане слободе и барометар политичког располошења тзв. обичног аполитичног човјека. Али из Невесиња, Фоче и Шипова долазили су у Сарајево уз ризик да, ако побиједи Звезда, навијачки аутобус буде каменован.
Чак ни највиши домети БиХ као што су 1000 школа, 1000 км путева, гасификација пријестонице Енергоинвест, Шипад, Агрокомерц, Зимска олимпијада, Доли бел и Дервиш и смрт, Бијело дугме, Топ листа надреалиста, Севдалинке на Илиџи, нису успјели да интегришу републичко друштво.
Нису се сви једнако радовали и поносили, па Микулић није посато босански Тито.
Историја и савременост БиХ у тој мјери руше илузије о цјеловитој, јединственој, мулти-култи држави, да се иоле упућен пита како је неком тако нешто уопште могло пасти на памет као рационалан пројекат.
Не улазећи у мотиве потектората, инспирација може само да буде социјалистичка БиХ.
ПИК види као замјену за политбиро ЦК СКБиХ, високог представника за генералног секретара, демократију за компартијски демократски централизам. Имају и код босанких домаћина истомишљенике, који вјерују да би, да је социјализам потрајао, дошло до амалгамирања три народа у једну босанску наднацију или бар рађања босанског патриотизма.
Нешто од тога у траговима можда се и јесте било зачело, али таман колико и југословенски патриотизма код Словенаца и Хрвата.
Нужан услов био је минималан капитал повјерења који се трансформисао у максимално неповјерење какво није постојало ни 1914. и 1941-ве. Но и да је социјализам потрајао, тешко да би било другачије кад већ није било стољећима уназад.
„Народи могу мирно да живе стољећиома под империјама и диктатурама, али када дође слобода бирају да живе са себи сличним по вјери, нацији, култури и да самоуправљају“ (Волцер). „Зато је у сложеним државама демократија велики растварач“ (Дал).
И Срби и Хрвати воле БиХ, али у дијеловима територије од укупно од 75 одсто, а Бошњаци је воле у цјелини, али са територије од 25 одсто. Ако им НАТО у некој босанској Олуји силом „не врати“ ту, како они кажу, „привремено окупирану територију“, а Трамп неће, у „другом плувремену грађанског рата“, који призивају, ризикују и тај фртаљ БиХ јер матице би опет притекле „дијаспори“.
Остаје да сањају да ће Срби сами отићи преко Дрине са „блатом који им се залијепило за опанке“.
Додик, некадашњи локални шампион у вожњи трактора, вели да ће ако Српској не врате уставне надлежности, одвући у Србију пола територије БиХ.
Узајамним етничким чишћењем према попису из 2013. више Срба је испражњено са територије ФБиХ, него несрба из РС.
Није то била „велика сеоба народа“ јер и прије рата су постојале веће територијално-етничке концентрације Срба у Крајини, Семберији, источној Херцеговини, Муслимана у средњој Босни и Цазинској крајини, Хрвата у западној Херцеговини, Босни сребреној и Посавини.
„Американци могу побиједити у БиХ, али неће ништа ријешити, и зато треба да допринесу плишаном разводу“ – ово је рекао Кисинџер, а не Додик, који то зове „мирни разлаз“.
Авиони НАТО-а и црни лабудови већ су летјели и пролетјели, а исход првих демократских избора ’90. само је потврдио да је БиХ трајно немогућа дражава.
Додај коментар