- Милова србофобија била је углавном усмјерена према Србији и Београду. Негативан однос бившег режима у ЦГ према Српској испољавао се индиректно преко велике љубави са Сарајевом. Бошњаци су га узимали као узор политичке вјештине како се може изаћи на крај са Београдом у коме Бошњаци вазда виде аждају која је зинула да им прогута њихову дејтонску четвртину Босне од четири кантона. Послије литија су за њим више плакали бошњачки медији него његови министри
- Оног момента када је ушла у НАТО, Црна Гора је изгубила суверенитет јер више нема монопол силе на својој територији, што је минимална дефинција државе. Постала је амбасадорократија, у којој о свим важним политичким питањима мора да консултује америчког амбасадора
- Мање је познато да је излазак из НАТО-а формално врло једноставан: држава чланица само напише да више неће. Постоји само још прелазни период техничке реализације ишчлањења, који није дуг, само годину дана. Е, у тој години „има да вас нема“ односно да вас замијени нова власт, која ће одустати од одустајања. Зато је могуће да утвара попут Шмита, која нема никакав ни легалитет ни легитимитет, тражи од Бореља да забрани двјема државама које нису чланице ЕУ, да пошаљу делегацију на рођендан РС
- Мене би, рецимо, све до 90-их мање изненадило да се Шумадија окрене против Србије него Црна Гора. Иако сам увијек подразумјевао стару државност Црне Горе, сматрао сам да су Црногорци већи Срби од Срба. Па онда легендарна црногорска русофилија, највећа на свијету због којег је Цетиње заратило са Јапаном и заборавило да треба да потпише мир
- Е када се све то нажалост промијенило, дуго сам очекивао неку „Жуту греду“ и нисам вјеровао да ће Ђукановић толико политички потрајати уза све што је противприродно радио. Но, ето, са литијама је срећом опет почело је да се мијења и наставиће се, највјероватније. Резултати пописа по свој прилици ће унијети нову динамику у процес, која зависи и од глобалних промјена. Надам се да неће бити потребно да се ресетујемо на добре односе колико је било да их толико покваримо
ПОСЛИЈЕ литија, па ни послије избора и одласка Мила Ђукановића, односи Подгорица-Бањалука нису се, бар не манифестно, вратили на стару блискост, иако је у самој Црној Гори кренуло набоље у односу према домаћим Србима и Србији, оцијенио је за БОРБУ Ненад Кецмановић доктор и професор политичких наука, публициста и члан Сената Републике Српске.
Како је истакао у интервјуу за наш портала, за никакве односе између Подгорице и Бањалуке најзаслужнији је Мило Ђукановић чији је режим негативан однос према Републици Српској испољавао преко велике љубави са Сарајевом, које је тешко поднијело развлашћивање ДПС-а након литија.
Према његовом мишљењу, Црна Гора је оног момента када је ушла у НАТО изгубила суверенитет, јер више нема монопол силе на својој територији, што је минимална дефинција државе. Од тог тренутка, истиче Кецмановић, она је постала је амбасадорократија, у којој о свим важним политичким питањима мора да се консултује амерички амбасадор.
„Зато је и могуће да утвара попут Шмита, која нема никакав ни легалитет ни легитимитет, тражи од Бореља да забрани двјема сувереним државама које нису чланице ЕУ, да пошаљу делегацију на рођендан Републике Српске“ , поручио је Кецмановић.
Кецмановић је нагласио да је крајњи циљ Запада у БиХ и региону одражавање замрзнутих конфликата у европском дворишту како би се блокирала експанзија ЕУ.
Како додаје, није искључено да колективни Запад у БиХ покрене још један прокси рат, у којем би Бошњаци, плус муџахедини, плус вехабије, плус мигранти лако би пошли у оружани џихад против невјерника и испровоцирали Србију и Хрватску да се поново укључе.
* Како оцјењујете однос званичне Подгорице према Републици Српској, и да ли он условљен притисцима са Запада (наравно када је ријеч о Црној Гори)?
Током Ђукановићеве ере ти односи су били прије би се могло рећи никакви него лоши. Напросто није их било, ма колико то било неприродно, посебно с обзиром на југоисток Републике Српске гдје се преклапају Стара Херцеговина и Стара Црна Гора са истом вјером, националном и регионалном културом, традицијом, обичајима, менталитетом народа. Милова србофобија била је углавном усмјерена према Србији и Београду. Негативан однос бившег режима у ЦГ према Српској испољавао се индиректно преко велике љубави са Сарајевом. Бошњаци су га узимали као узор политичке вјештине како се може изаћи на крај са Београдом у коме Бошњаци вазда виде аждају која је зинула да им прогута њихову дејтонску четвртину Босне од четири кантона. Послије литија су за њим више плакали бошњачки медији него његови министри. Али, ни послије литија, па ни послије избора и одласка Ђукановића, односи Подгорица-Бањалука нису се, бар не манифестно, вратили на стару блискост, иако је у самој Црној Гори кренуло набоље у односу према домаћим Србима и Србији.
Но нису ми непознати ни притисци Запада на Црну Гору, које сте споменули, на Српску су и много већи. Међутим, колико год је однос снага неупоредив, они вас јашу не баш колико хоће, него и колико им дозволите. Неки од бројних високих и ниских представника, посредника, специјалних извјестилаца, замјеника помоћника секретара и сл. у својим мемоарима су се цинично чудили што су Срби пристајали више него што је очекивано и уступали више него што је тражено.
Додик је у томе направио преокрет, и они су то на неки начин респектовали, а народу у Српској вратио је самопоштовање и самопоуздање, што је онда, повратно, и њега додатно храбрило. Наравно, то подразумијева немали политички и лични ризик, али бирачи то знају да цијене и узврате.
* Како коментаришете то што је нелегални високи представник у БиХ Кристијан Шмит тражио од Жосепа Бореља да буквално забрани прсисуство Дану Републике Српске у Бањалуци званичницима Србије и Црне Горе, с посебним освртом на чињеницу да ниједан званичник из Подгорице није био присутан на прослави (ако не рачунамо посланике коалиције За будућност Црне Горе)?
Да, то је то… Оног момента када је ушла у НАТО, Црна Гора је изгубила суверенитет јер више нема монопол силе на својој територији, што је минимална дефинција државе. Постала је амбасадорократија, у којој о свим важним политичким питањима мора да консултује америчког амбасадора. Ако тај да зелено свјетло, онда нема ни синдикалних штрајкова, ни политичких протеста, ни обојених револуције, и можете да као Аналена Бербок кажете да вас није брига шта мисли народ. Она само није довршила коме је онда одговорна ако није својим бирачима. Не својој памети и савјести, него великој амбасади, односно НАТО-у, али опет не генсеку Столтенбергу, него оном генералу који је помоћник наченику здружених оружаних снага САД и који добија инструкције из Стејт департмента.
Мање је познато да је излазак из НАТО-а формално врло једноставан: држава чланица само напише да више неће. Постоји само још прелазни период техничке реализације ишчлањења, који није дуг, само годину дана. Е, у тој години „има да вас нема“ односно да вас замијени нова власт, која ће одустати од одустајања. Зато је могуће да утвара попут Шмита, која нема никакав ни легалитет ни легитимитет, тражи од Бореља да забрани двјема државама које нису чланице ЕУ, да пошаљу делегацију на рођендан РС.
Иначе, поред бројне и високе делегације из Србије, као и угледних појединаца и кандидата да им в.п. забрани улазак у БиХ, у Бањалуци сам са великим задовољством упознао изузетно интелигентног и духовитог Милана Кнежевића. Од упућенијих у црногорске политичке прилике чуо сам да он ужива изузетан углед и популарност у ЦГ, без обзира на страначку припадност. Број делегата и функције можда и нису толико важне.
Уосталом, није био ни Вучић па није морао ни ваш предсједник Милатовић. Предсједник Србије је послао врло срдачно писмо-честитку која је прочитана на слављу, можда се ваш није тога досјетио. Има ту и једна протоколарна заврзлама: колективни колега предсједник БиХ столује у пријестоном Сарајеву које већином пљује на 9. мај, а неопходна најава изазива непријатне реакције.
* Претходних година је питање квалификације злочина у Сребреници уврштено као пар екселанс политичко питање у Црној Гори на основу којег се, у зависности од одговора, профилише партије које могу вршити власт, Како гледате на тај феномен и чињеницу да се тог наратива придржавају и партије за које гласају Срби у Црној Гори?
У Црној Гори и са Црном Гором је протеклих деценија било свакојаких изненађења. Мене би, рецимо, све до 90-их мање изненадило да се Шумадија окрене против Србије него Црна Гора. Иако сам увијек подразумјевао стару државност Црне Горе, сматрао сам да су Црногорци већи Срби од Срба. Па онда легендарна црногорска русофилија, највећа на свијету због којег је Цетиње заратило са Јапаном и заборавило да треба да потпише мир.
Годинама сам као клинац са родитељима љетовао у Херцег Новом, Игалу, Котору, Перасту, па сам ваљда за рана покупио те стереотипе о Црногорцима, позитивне, који су импоновали, али и негативне, који су ме засмијавали. Е када се све то нажалост промијенило, дуго сам очекивао неку „Жуту греду“ и нисам вјеровао да ће Ђукановић толико политички потрајати уза све што је противприродно радио. Но, ето, са литијама је срећом опет почело је да се мијења и наставиће се, највјероватније. Резултати пописа по свој прилици ће унијети нову динамику у процес, која зависи и од глобалних промјена. Надам се да неће бити потребно да се ресетујемо на добре односе колико је било да их толико покваримо.
Што се тиче Сребренице, чак и ако ставимо на страну правну квалификацију масовног злочина, који се неоспорно догодио, како је могуће забранити да се о томе говори, пише, истражује, тумачи, те како је могуће да западни мисионари демократије и људских права уведу вербални деликт. Могу да разумијем Бошњаке, којима је Сребреница постала оснивачки мит, мада су га они сами девалвирали увођењем у националну историографију још 11 геноцида за које немају хашки сертификат. Разумијем и колективни Запад коме геноцид треба да послужи као алиби за бомбардовање цивилног становништва Српске и Србије осиромашеним уранијомом.
Али Црна Гора… , то заиста не разумијем.
Резолуција или декларација о Сребреници није прошла на Генералној скупштини УН јер није прошла на СБ, а прошла је у парламенту ЦГ! Не знам да ли је Ђукановићу речено „да би било добро да то уради“, или је он то самоиницијативно учинио да још једном науди Србији и Српској. Али Милов случај је поучан за нову власт: није било довољно што их је у свему слушао него је морао и да обави све задато. Када једном није успио јер је изазвао литије, пустили се га низ воду, а за минуле заслуге му припремили глисер да бјежи у Италију. Не кажем да томе свему лошом политиком нису кумовале и Србија и, поготово, Русија.
* Свједоци смо огромних притисака који се врше на Републику Српску од стране западних сила и њихових експонената у БиХ, на који начин се Бањалука може изборити са истим? Шта је крајњи циљ Запада са Републиком Српском и да ли ће успјети у њему?
Да се надовежем на ваше литије, и у Српској је кључни народ који има повјерење у Додика, попут народа у ЦГ у блаженопочившег Амфилохија, а од тога нема јаче силе. Уколико на улицу изађе критична маса људи, а онда они с прозора и балкона истрче из кућа да им се придруже, и тада против те масе ни штап НАТО-а ни шаргарепа ЕУ ништа не вриједе. Ако ништа друго, увијек преостаје пасивна резистенција, грађанска непослушност, тиха опструкција. Народ у Српској напросто воли своју Републику и спреман је да је брани, и препозао је у Додику лидера који се не боји да се лично истури као мета. И, ево, већ готово три деценије заједно увјежбавају одбрану.
Ето, ви поменусте шта је Шмит тражио од Бореља… Рођенданско славље су надлијетали амерички бомбардери да заплаше народ… Крајем сваке године стижу упозорења да је одлуком Уставног суда БиХ забрањена прослава 9. јануара… Додику сваке године, што САД, што ЕУ, што УК, што ОХР уводе неке санкције, али га народ поново бира … Они намећу неке своје законе и укидају домаће, а Скупштина Српске одбацује њихове и доноси своје…
Очеви оснивачи РС још робијају, а савременици бране њихово дјело. Ви Црногорци браните своју вјековну државност, о којој данас слушате од ђеда и бабе и читате из уџбеника историје јер сте је наслиједили од прађедова. Српска није наслијеђена од предака да би је потомци олако проћердали, него су је неко пушком у рову, неко у ратном стану, неко у посланичкој клупи, неко пером, јуче стварали и данас браниле.
А што се тиче крајњег циља Запада у БиХ, то на нивоу текуће политике дјелује збуњујуће неконзистентно. Најприје натоциљају Алију Изетбеговића да повуче потпис са Кутиљеровог плана, а онда му у Дејтону подметну на потпис у длаку исти план који је био потписао у Лисабону. У Дејтону своје присуство ороче на десет година, а онда додају разноразне услове како би продужили трајање протектората. Изграде демократске институције, а онда поставе в.п. са диктаторским овлашћењима, који се понаша „као британски вицекраљ у колонијалниј Калкути“.
На нивоу неке дубље стратегије хоће вјечно да остану зато што се, како сматра Хантингтон, БиХ налази на размеђу три цивилизације и представља изузетно трусно подручје, које без спољне контроле може сваки час да експлодира. Али циљ је и одржавање замрзнутог конфликта у европском дворишту како би блокирали експанзију ЕУ. Циљ је, такође, да муслимани не остану сами и да без хришћанског окружења постану мостобран исламског тероризма ка Западу. Од заоштравања са Русијом циљ је и да православно-словенски елемент („мали Руси“) буду у невољном окружењу комшија Бошњака и Хрвата.
Њемачка политика је у томе одређенија. Још од Калајевог времена постоји дил Ватикана (ширење католичанства на Исток) и германског фактора (продор на топла мора). Тој стратегији су Срби велика и вјечна препрека, а Њемачка, видимо сада, није у кондицији да изађе на крај ни са по њу погубном доминацијом САД, и једино може да се позива на највеће привредне инвестиције у Србији и Српској.
* Каква је будућност БиХ и да ли резултат притисака са Запада може бити нови сукоб и распад земље?
Може, наравно, али и не мора. БиХ је и даље протекторат, ЕУФОР је већ у земљи, измислили су в.п., претходно и бонске овласти и, не само теоретски, могли би да прогласе ванредно стање, похапсе демократски изабрано руководство, уведу принудну управу на челу са Шмитом, који је спреман на свакојаке глупости. Од тога што се лажно представља, до тога да суди ономе ко му отворено каже да није в.п.. Да није озбиљно, било би смијешно. Да се тако понаша појединац, рекли би сви „Види будале шта ради …!“, али када исто практикује експонент суперсиле, онда је то нека велика политика која је опасна за српски народ и читав српски свијет.
Није искључено да колективни Запад у БиХ покрене још један прокси рат: Бошњаци, плус муџахедини, плус вехабије, плус мигранти лако би пошли у оружани џихад против невјерника и испровоцирали Србију и Хрватску да се поново укључе. Ипак, не вјерујем да су такве опције, бар тренутно, на столу. А БиХ, иако је недовршена, запуштена, нефункционална, пропала и немогућа држава, ипак како-тако опстаје и колико-толико функционише, па може и каква-таква да настави да постоји још неко вријеме.
Ако сва три народа желе да сачувају Босну, могу да се врате на изворни Дејтон. Ако Срби и Хрвати остану упорни у борби против доминације најбројнијих, Бошњаци је не могу сачувати. А међународна заједница, која неће бити само колективни Запад, моћи ће само да констатује да је послије дуге агоније распада доживјела клиничку смрт. Већ је јасно и којим интересним зонама ће инклинирати свака од три нове државе у настајућем мултиполарном свијету. Додик крајем мјесеца гостује код Путина и Лукашенка, а онда ће у Бањалуци да угости Виктора Орбана.
Додај коментар