Коментари

Кецмановић: По Хаџифејзовићу, да не бих био бивши – требало би да се правим да Сарајево није бивше

СЕНАД НИ САМ НЕ СТОЈИ ДОБРО СА ДЕТАЉИМА ЈЕР УЛИЦА СРЂАНА АЛЕКСИЋА ПОСТОЈИ И У БЕОГРАДУ
  • По Сенаду Хаџифејзовићу је сасвим примјерено да српски војник Срђан, који је изгубио живот спасавајући пријатеља Муслимана, дијели улицу са Муслиманом Мехмедом Алагићем који је према Хашком трибуналу убијао и мучио Србе
  • Хаџифејзовић прозива Србе на реципроцитет: „Дајте примјере улица са бошњачким именима у Српској и Србији! Један на један…! Хајде, пронађите их …! Чик?!“ Није ли мало претјерао са амбицијом да поравна једну младу нацију и културу, без националне државе и такорећи јуче проглашеним именом и националним језиком, са другом знатно већом, старијом, културнијом, па и богатијом знаменитим личностима које заслужију име улице?
  • У Београду „чик!“ ипак постоје улице Рифата Бурџевића, Хасана Ђикића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића, а потоње двојице (чик!) и у Бањалуци. У Сарајеву, међутим, постоје улице по именима мојих факултетских рахметли колега које то ни нису заслужиле ни у родном селу, а камоли у Бањалуци и Београду. Најзад, у Сарајеву више не постоји Београдска улица, а у ширем центру Београда има и данас једна подужа – Сарајевска
  • Сенад не/свјесно заобилази поенту мог текста. Чињеница је да Бошњаци немају свог Срђана за понос. Немају, рецимо, Хасана, који је бранећи пријатеља, рецимо Марка, на смрт претучен од Зелених беретки. Зато што – ако би открили иједног Хасана – то би значило да је не један Марко био угрожен од више Хасана
  • Хаџифејзовић ме ословљава са бивши Сарајлија, бивши професор, бивши Ненад. Опетовано „бивши“ требало би да ме увриједи, па сам се упитао „шта бих могао да урадим да бих умјесто бивши постао актуелан?“ Ваљало би да се правим да у Сарајеву не мањка 150 хиљада Срба, да није постало 95 одсто муслимански град, да у њему већ 30 година не доминира национално-вјерска СДА, да је у јавном животу кључни ауторитет није реис улема…
  • Срђан Алексић није политички него људски узор. Изузетан и јесте по томе што му се људски сви диве, а неки му из политичких мотива скраћују улицу да би му уприличили неприлично друштво

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„НИЈЕ укинута улица Срђана Алексића у Сарајеву… Да је неко и покушао да је укине, ми то не бисмо дозволили… Има је само у Сарајеву, али ни у једном граду у Српској и Србији… Гдје је реципроцитет – име улице нашег код вас, за име вашег код нас. Један на један! Чик наведите улицу у Бањауци или Београду која носи име Бошњака!“

Овако је гласила, непрецизно цитирана, огорчана реакција Сенада Хаџифејзовића на ТВ Фејс на мој текст у Политици (Срђану Алексићу укинута улица у Сарајеву)

Хаџифејзовић вели да није укинута него само скраћена и да је лично утврдио за колико метара. Признајем, на непрецизност ме навео протест појединих становника Отоке 2, који живе баш на том скраћењу па се њима заиста промијенила адреса. Више нису у улици Срђана Алексића него у улици Мехмеда Алагића. А ко бијаше Мехмед Алагић? – Генерал муслиманске АБиХ који је у Хашком трибуналу оптужен за ратне злочине, а пресуду није дочекао због смрти у истражном затвору у Шевенингену.

Атиф Дудаковић и Мехмед Алагић

Цинизам да Срђан и Мехмед дијеле улицу, односно да херој и злочинац симболички трајно буду прве комшије, Сенад уопште и не примјећује. Зашто?

Зато што је генерал Алагић за њега „херој и патриота, који није убијао цивиле“.

Цивиле иначе никад и нигдје не убијају генерали, па нису ни српски, али Младић, Крстић, ипак су осуђени за геноцид.

Оптужнице и пресуде Хашког трибунала Сенад, као и сународници једино поштују када се ради о Сребреници и, генерално, о оптуженим Србима. А пошто је Хашки трибунал оптужнице против Бошњака препустио сарајевском правосуђу, Насер Орић је добио већ неколико ослобађајућих пресуда.

Генерал АБиХ Сакиб Махмуљин, коме је била претпочињена јединица Ел муџахид, позната по клању српских заробљеника код Возуће, послије пресуде умјесто на робију отпутовао на лијечење у Турску на неодређено вријеме. По Хаџифејзовићу је, дакле, сасвим примјерено да српски војник Срђан, који је изгубио живот спасавајући пријатеља Муслимана дијели улицу са Муслиманом Мехмедом који је према Хашком трибуналу убијао и мучио Србе.

Срђан Алексић

Сличан цинизам показали су када су улицу др Војислава Кецмановића Ђеде, антифашисте и предсједника ЗАВНОБиХ-а преименовали у улицу Нусрета Чићића Деде, официра паравојних Зелених бретки, који је држао приватни затвор у подруму хотела Загреб на Мариндвору.

Срећом, није им пало на памет да ту улицу подијеле под заједничким називом – улица Ђеде и Деде. Оба надимка имају исто значење, а и римују се.

Хаџифејзовић инсистира да је Срђан Алексић на војничкој капи носио звијезду петокраку, а на смрт су га претукли војници са кокардама на челу.

Сенад је заборавио да је сарајевска ратна пропаганда као агресоре на БиХ равноправно идентификовала ЈНА, под псеудонимом „југоармада“ и ВРС, под псеудонимом „србочетници“.

Уосталом, и Ратко Младић и други официри ЈНА током рата су дуго задржали шапке са петокраком, па инсистирање да ју је носио и Срђан не значи то што би Сенад хтио да значи.

Затим, Сенад ме још једном хвата у детаљу да улица по имену Срђана Алексића не постоји у Бањалуци, Требињу, Београду. Међутим, Сенад ни сам не стоји добро са детаљима јер Улица Срђана Алексића постоји у Београду.  А постоји и у Новом Саду и у Панчеву.

У Бањалуци је Додик 09.01.2013 постхумно одликовао Срђана у име РС, у Требињу на годишњој комеморацији говорио је градоначелник. Поштовање и дуго сјећање на херојски чин жртвовања живота у одбрани пријатеља Муслимана може се, очито изразити на више начина, баш као што у једном моменту вели и сам Хаџифејзовић.

На крају, Сенад, како већ рекосмо, прозива Србе на реципроцитет. „Дајте примјере улица са бошњачким именима у Српској и Србији! Један на један…! Хајде, пронађите их …! Чик?!“

Није ли ипак мало претјерао са амбицијом да поравна једну младу нацију и културу, без националне државе и такорећи јуче проглашеним именом и националним језиком, са другом знатно већом, старијом, културнијом, па и богатијом знаменитим личностима које заслужију име улице?

Андрић, Меша, Емир, иако породичним коријеном несрби објаснили су своје српство везом са Вуком, Доситејем, Његошем и супериорном српском културом.

Уз најбоље намјере, тешко је наћи српског писца који се ослања на дјело Хасније Кјафије Прушћака, писано на алхимијадо језику, или на оријенталну мудрост Ајваз деде из Ајватовице.

У Београду „чик!“ ипак постоје улице Рифата Бурџевића, Хасана Ђикића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића, а потоње двојице (чик!) и у Бањалуци.

У Сарајеву, међутим, постоје улице по именима мојих факултетских рахметли колега које то ни нису заслужиле ни у родном селу, а камоли у Бањалуци и Београду.

Најзад, у Сарајеву више не постоји Београдска улица, а у ширем центру Београда има и данас једна подужа – Сарајевска. У знак сјећања на Србе који су из „највећег српског града послије Београда“, баш ту негдје налазили сигурну кућу од турске сабље, шуцкорских вјешала, усташког самосјека, јаме Казани…

Сенад не/свјесно заобилази поенту мог текста.

Сенад Хаџифејзовић

Чињеница је да Бошњаци немају свог Срђана за понос. Немају, рецимо, Хасана, који је бранећи пријатеља, рецимо Марка, на смрт претучен од Зелених беретки. Срђан није дезертирао из ЈНА и није се прикључио АБиХ, он је, како лијепо каже његов отац, само „испунио своју људску дужност“.

Написао сам, зачудо, Бошњаци нису парирали бар неким сличним, макар и натегнутим и преувеличаним примјером, да би потврдили да су добри Бошњани, наспрам „лошег српског народа“ . И објаснио сам зашто.

Зато што – ако би открили иједног Хасана – то би значило да је не један Марко био угрожен од више Хасана. Они сматрају да су сви били Срђан Алексић јер су једини бранили јединствену и цјеловиту Босну од агресије Србије и Хрватске и, заједно се са Жељком Комшићем, жртвовали за заблудијеле „босанске Србе“ и „херцеговачке Хрвате“.

Пребијање и убијање Срба који су током рата остали у Сарајеву, избацивање из станова и из редова за воду и хљеб, приватни затвори, силовања, били су најефикаснији метод да науче који је од три народа у БиХ најравноправнији. А они на фронту који су се борили за своје парче БиХ (РС и ХБ), заслужили су да их нема.

Уосталом, СДА, за разлику од СДС и ХДЗ, једина није имала национални предзнак. Јел’ да!? АБиХ, за разлику од ВРС и ХВО, такође није имала национално обиљежје. Јел’ да?!

И на крају, да се вратим на почетак Хаџифејзовићевог тв коментара у коме ме ословљава са бивши Сарајлија, бивши професор, бивши Ненад. Опетовано „бивши“ требало би да ме увриједи, па сам се упитао „шта бих могао да урадим да бих умјесто бивши постао актуелан?“

– Ваљало би да се правим да у Сарајеву не мањка 150 хиљада Срба, да није постало 95 одсто муслимански град, да у њему већ 30 година не доминира национална – вјерска СДА, да је у јавном животу кључни ауторитет није реис улема, да у пријестоном граду од ’92. ниједан градоначелник није био Србин, да чак ни Богић Богићевић није био довољно актуелан кандидат да буде изабран.

Укратко, да бих био актуелан требало би да се правим да Сарајево није бивше.

Срђан Алексића није политички него људски узор. Изузетан и јесте по томе што му се људски сви диве, а неки му из политичких мотива скраћују улицу да би му уприличили неприлично друштво.

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар