Кецмановић: Премијер Кантона Сарајево би да Тита премјести на гробље Ковачи код Алије

• У Шапићевом предлогу нема ничег ни бизарног ни саблажњивог, а није ни нов. Запамћено је да је Шешељ у свом стилу отишао даље од свих: предлагао је да се претходно у „гробницу црвеног вампира забије глогов колац“
• Кантонални премијер Нихад Ука ове ријечи је намјенио Шапићу: „Уколико, господине Шапићу, заиста имате намјеру проводити своју замисао да Београд по мјери своје идеологије, гурнете још дубље у националистичке фантазије, остаци Јосипа Броза Тита неће остати без дома. Постоји један антифашистички град који се дичи насљедством партизана и једним од највећих антифашистичких покрета у Европи, а који ће поносно преузети оставштину Тита и скрбити о њој како доликује, а то је Сарајево“
• Којим ли то, побогу, партизанским насљедством може да се дичи Сарајево? – Биће тиме што нису баш све Сарајлије, као ни сви Загрепчани, изашли на улицу да цвијећем поздраве њемачке окупаторе, јер су стари и болесни остали код куће, а Срби и Јевреји, ако нису на вријеме умакли из града, паковали су се за концлогоре
• Сарајево је једина пријестоница бивших република која је здржала Титово име главне улице, с тим што је дио кроз Башчаршију преписан на Алију. Када већ дијеле улицу, зашто не и гробље?
• Алија и његови шехиди леже испод мезарја, а на Титовом нема ни петокраке, ни српа и чекића, ни крста, ни крижа, ништа, па не би стрчао. А добри Бошњанин Нихад могао би да „скрби“ о оба гроба „како доличи“. Зашто не и штефета по бошњачким кантонима? – Ипак не! Нека дођу на поклоњење на Дедиње

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ ће „најбољи син свих југословенских народа и народности“, како су својевремено говорили Титови пионири, завршити у Сарајеву, најближе географском центру његове бивше државе?

Градоначелник пријестонице у техничком мандату, Александар Шапић, најавио је ономад да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, у којој је сахрањен некадашњи доживотни предсједник СФРЈ, постане Музеј српске историје, а да би „Тита требало вратити у Кумровац“.

У предизборном Београду опозиција је Шапићеву изјаву протумачила као дио кампање за реизбор за градоначелника, а из лијевог дијела коалиционе власти упозорили су га да Музеј српске историје већ постоји на другом локалитету.

Мало ко се бавио меритумом: да ли је „кући цвијећа“ мјесто у пријестоници Србије или не.

У Шапићевом предлогу нема ничег ни бизарног ни саблажњивог, а није ни нов. Запамћено је да је Шешељ у свом стилу отишао даље од свих: предлагао је да се претходно у „гробницу црвеног вампира забије глогов колац“.

Имају Срби много тога да злопамте Титу: слање цвијета српске грађанске младежи у кланицу на Сремском фронту; смртну пресуду и затирање гроба краљевском генералу Дражи, „првом герилцу у окупираној Европи“ упркос интервенцији Де Гола и америчком одликовању за спасавање савезничких пилота; обрачун са класним непријатељем, који је главе или бар дуге робије, коштао многе невине српске интелектуалце, предузетнике, домаћине; повлачење др Благоја Нешковића, првог на челу комуниста Србије зато што је поставио „српско питање“; прављење нових република и нација на штету Срба и Србије; политичку ликвидација Ранковића да би промовисао Кардеља за кога Екмечић пише да је био „злодух Друге Југославије“; сумњиву саобраћајну погибију омиљеног српског полицајца Крцуна који му је знао у шали рећи „Стари, једина ти је мана што ниси Србин“; обрачун са либералима, љевичарима, националистима итд. међу којима су у јавну изолацију отјерани многи умни и даровити Срби. Итд., итд.

Довољно разлога за озбиљну распараву о Титу, што никако не подразумијева и посмртну деложацију из Куће цвећа у Ужичкој. Али, Београд данас има пречих тема, па је ова послије три дана заборављена.

У Сарајеву, међутим, гдје је, биће, све потаман, нашло се и времена и концентрације за Шапићеву београдску тему.

Иако се вјечито дуре што се Србија и Београд мијешају у унутрашње ствари БиХ, у овом случају су се упетљали у комуналне послове главног града друге државе. Ваљда зато што сматрају да бар шестина Брозових посмртних остатака припада и Бошњацима. огласили су се и Ослобођење, Аваз, Слободна Босна, ТВ Фејс, Кликс.ба.

Највише је цитирана изјава премијера Кантона Сарајево Нихада Ука.

„Уколико, господине Шапићу, заиста имате намјеру проводити своју замисао да Београд по мјери своје идеологије, гурнете још дубље у националистичке фантазије, остаци Јосипа Броза Тита неће остати без дома. Постоји један антифашистички град који се дичи насљедством партизана и једним од највећих антифашистичких покрета у Европи током Другог свјетског рата и који је познат по антифашистичком отпору болесним идеологијама у скоријој прошлости, а који ће поносно преузети оставштину Тита и скрбити о њој како доликује, а то је Сарајево.“

Шта то г. Нихад Ук поручује колеги у сусједној држави? – Београд је, дакле, иначе оптерећен националистичком идеологијом, а Шапић га „гура још дубље“ Гдје? – Биће у шовинизам и фашизам, а Сарјево је јел’да пеницилин за такве „болесне идеологије“.

Али, поентира Нихад: „Постоји један антифашистички град који се дичи насљедством партизана“.

Којим ли то, побогу, партизанским насљедством може да се дичи Сарајево? – Биће тиме што нису баш све Сарајлије, као ни сви Загрепчани изашли на улицу да цвијећем поздраве њемачке окупаторе, јер су стари и болесни остали код куће, а Срби и Јевреји, ако нису на вријеме умакли из града, паковали су се за концлогоре .

„Антифашистички град познат по отпору фашистичким идеологијама у скоријој прошлости“? – Нихад је отишао толико далеко да тврди да је муслиманско Сарајево у НДХ било антифашистичко.

„Сарајево ће поносно преузети оставштину Тита и скрбити о њој како доликује“? – Једино ово посљедње има логике, али не због анфашистичког насљеђа, него као добродошла камуфлажу фашистичке прошлости.

Иначе, у том граду је ’41-’45 „хрватско цвијеће“ залегло за усташку формулу дефинитивног рјешења српског питања (побити, протјерати, покрстити).

Градоначелници пријестонице БиХ, дијела Павелићеве НДХ, били су муслимани. Гро усташке управе попуњавали су муслимани. Ту је формирана добровољачка СС Ханџар дивизија. А НОБ-у су се масовније продружили принудном мобилизацијом тек са падом Италије ’43, када је било јасно да је Хитлер поражен.

У истом Сарајеву је ’92- ’95 отворено на десетине приватних затвора за Србе, јама Казани, Добровољачка, Стрељања у Великом парку, пљачка, избацивање из станова пребијање, силовања. Око 3000 српских жртава унутрашњег терора. Трајан одлазак 150 хиљда сарајевских Срба.

А онда: „Све зло увијек долази из Београда“; „Срби су лош народ“; „Нема мирне Босне док Србија не буде довољно слаба“. И све то, ваљда, као наставак партизанског и антифашистичког насљеђа.

Кантонални премијер Нихад Ук мора да је новију историј града на Миљацки учио из филма „Валтер брани Сарајево“. У том жанровски изврсном филму, режисер Хајрудин Крвавац представио је Сарајево, као примјер равноправног учешћа свих народа и народности у отпору окупатору. Истина је, међутим, да чим је усташка власт НДХ запосјела Сарајево, муслиманска алаша из околних махала сјурила се на Башчаршију да опљачка и заузме радње које су морали да напусте српски и јеврејски трговци и занатлије.

Елем, што се тиче партизанштине и антифашизма, муслиманском Сарајеву би најбоље било да се „покрије по ушима“.

Што се тиче Тита, међутим, већих титоиста од Муслимана заиста није било, а имали су и зашто. Амнестирао их је од масовне колаборације. Добили су и нацију и иделану трећину републике иако се ’45 замало нису нашли у Србији као трећа покрајина. Али, није се радило само о захвалности за опрост гријеха према НОБ-у.

За Тита судбоносне 1948., читав Градски комитет Сарајева изјаснио за резолуцију Информбироа и спакован је на Голи оток. Партијско руководство БиХ се извукло јер ни Титу није одговарало да је једна читава република за Стаљина.

Довео их је на брифинг у Карађорђево и када су ревидирали да њега воле највише од свега, вратио их је у Сарајево на исте функције.Од тада су пјевали „Ми ти се кунемо да са твога пута не скрећемо!“

Из тог времена потиче добра анегдота.

У Предсједништву СФРЈ сједе, по кључу, представници свих република, а неки шаљивџија на сваку столицу стави по рајснеглу.

Сједне Хрват и одскочи: „Ово су ми сигурно намјестили Срби“ и бјесно баци рајснеглу.

Сједне Словенац, дискретно се подигне и стави је у џеп и промрља: „Може послужити!“.

Сједне Босанац и стисне зубе: „Мора да је директива!“

Сљедећа генерација босанског руководства није наставила са титоизмом ни из страха ни из љубави, него из интереса. Док је у остатаку земље режим попустио, „другови из Босне“ су притегли, производили политичке случајеве да би се енергично обрачунавали са стварним и измишљеним непријатељем. Након што је арбитрирао у свађама између осталих распуштених република и нација, већ оронули Тито је долазио на предах у Бугојно, у лов.

Кад промаши дивљу патку, домаћини су га тјешили „мртве, а лете“, пред спавање му причали бајке „како у БиХ народ чува братство и јединство као зјеницу ока свога“.

Није дочекао да види колико су га лагали, али ипак није насјео да пожели да га сахране у „партизанском, антифашистичком и титоистичком Сарајеву“, него у „националистичком, шовинистичком, фашистичком Београду“.

Али, ево, Шапић им је наговјестио прилику да покојника превезу у шехер Сарајево и смјесте, а гдј би била већа част, доли на шехидско гробље на Ковачима.

Уосталом, Сарајево је једина пријестоница бивших република која је здржала Титово име главне улице, с тим што је дио кроз Башчаршију преписан на Алију. Када већ дијеле улицу, зашто не и гробље. Алија и његови шехиди леже испод мезарја, а на Титовом нема ни петокраке, ни српа и чекића, ни крста, ни крижа, ништа, па не би стрчао. А добри Бошњанин Нихад могао би да „скрби“ о оба гроба „како доличи“.

Зашто не и штефета по бошњачким кантонима? – Ипак не! Нека дођу на поклоњење на Дедиње.