Кецмановић: Претјерао је Сидран са тврдњом да Бошњаци не могу да се договоре ни под којим ће именом нестати, али…

• Изгледа да су њихови лингвисти одлучили да ускладе име језика са именом нације, да Бошњаци проговоре бошњачким језиком. У правилу, име језика изведено је из имена нације. У конкретном случају, Бошњаци не говоре бошњачки него босански, а они који говоре босански нису Босанци, него Бошњаци
• Према ријечима академика Есада Дураковића, угледног сарајевског оријенталисте и исламолога, изгледа да ће се овога пута усклађивати име народа са именом језика, па ће онај ко говори босански језик бити национално Босанац. То би свакако имало више логике него актуелно рјешење по коме Бошњак говори босански
• Ни ово рјешење није, међутим, без компликација јер је предвиђено да ће новопечени Босанац, истовремено, и даље остати и Бошњак. То јест: Бошњак ће бити у етничком значењу нације, а Босанац у државном смислу нације. Држављанство – Босанац, народност – Бошњак. Али, држава се зове Босна и Херцеговина, а не само Босна. Да ли то значи да ће неки етнички Бошњаци у националном смислу бити Босанци, а неки Херцеговци, или ће бити и „истовремено и Босанци и Херцеговци“, или синтетички „Босанско-херцеговци“?
• Босански језик“ ни Бошњаци никад нису прихватили у пракси. Нико за лопту не каже хлопта, за Фочу – Хвоча, за еспресо у кафићу – кахва

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„БОШЊАЧКИ народ не може да се договори ни под којим ће именом нестати“- својевремено се вајкао Абдулах Сидран.

Већ када сам то прочитао, помислио сам да се у сарајевским културним круговима опет споре око својих кључних идентитетских елемената. Попут имена нације и имена језика.

У јулу о.г., на сарајевској ТВ Фејс, током разговора са академиком Есадом Дураковићем, то се и потврдило. Док код већине других народа, национално име и име језика није спорно јер подразумијева вјековни континуитет и постојаност, у бошњачком народу због вишекратних промјена и данас изазива неодумице како се зове и којим језиком говори.

Шта се то опет мијења?

Прво што се могло претпоставити да су лингвисти одлучили да ускладе име језика са именом нације, да Бошњаци проговоре бошњачким језиком.

У правилу, име језика изведено је из имена нације. У конкретном случају, Бошњаци не говоре бошњачки него босански, а они који говоре босански нису Босанци, него Бошњаци.

На ову не само лингвистичку аномалију указивале су српске и хрватске колеге, али, име нације, као и име језика, ствар је слободног избора сваког народа и односно њихових елита. Тако је дотични народ могао да одлучи и да се зове потурице, по линији османске исламизације и да говори арапски по линији језика Курана, али и алхимијадо књижевности – комбинације српског језика и арапског писма.

Међутим, како сазнајемо од академика Есада, иначе угледног сарајевског оријенталисте и исламолога, изгледа да ће се овога пута усклађивати име народа са именом језика, па ће онај ко говори босански језик бити национално Босанац.

То би свакако имало више логике него актуелно рјешење по коме Бошњак говори босански.

Јесте да ће тако један те исти народ за живота једне генерације по трећи пут мијењати име, али боже мој.

Но, ни ово рјешење није без компликација јер је предвиђено да ће новопечени Босанац, истовремено, и даље остати и Бошњак.

Бошњак ће бити у етничком значењу нације, а Босанац у државном смислу нације. Држављанство – Босанац, народност – Бошњак.

Али, држава се зове Босна и Херцеговина, а не само Босна. Да ли то значи да ће неки етнички Бошњаци у националном смислу бити Босанци, а неки Херцеговци, или ће бити и „истовремено и Босанци и Херцеговци“, или синтетчки „Босанско-херцеговци“.

Једино је искључено „Херцег–босанци“ јер су тај назив већ капарисали Хрвати.

Ако ћемо озбиљно, и до сада је у родним листовима, пасошима и другим личним документима свима писало држављанство БиХ, а креацију „босански језик“ ни Бошњаци никад нису прихватили у пракси. Нико за лопту не каже хлопта, за Фочу – Хвоча, за еспресо у кафићу – кахва.

Зашто се Бошњаци пак замајавају тим измишљеним проблемом?

Прича о томе почиње још почетком ’60-тих у Социјалистичкој републици БиХ, када је на једној сједници ЦК СК одлучено да муслимани постану нација, те да од „муслимана“ постану „Муслимани“, умјесто малог велико почетно слово.

Ни сами нису били тиме задовољни.

Секуларна урбана елита упозоравала је на тешкоће у усменој комуникацији у којој се не разликују велико и мало слово.

„Када одемо у пријатељске несврстане земље, махом муслиманске, питају нас шта смо по националности, а ми кажемо муслимани. Онда они нама: ‘Баш лијепо и ми смо браћа муслимани по вјери, али смо и Египћани, Мароканци, Либанци, а ви?’. А ми понављамо муслимани па муслимани, и овако и онако. А када још додамо да смо и комунисти атеисти, онда им тек ништа није јасно.“

Најбоље су промјену примили рурални, безмало искључиво вјернички слојеви. Било им је битно да им нико не дира у муслиманство. Да ће постати и Муслимани није им сметало, или су ово друго доживљавали као потврду оног првог.

Власт је бринула да ће се због конфузије, на попису ’71 обрукати „најбоља национална политика на свијету“, те да ће се многи изјаснити и као Срби, Хрвати, Турци, Босанци, Бошњаци, Бошњани, или неопоредијељени.

Зато је преко медија вођена агресивна партијска кампања, и свако проблематизовање овог рјешења било је кажњиво, па је имало и своје жртве.

Есад Ћимић је истјеран са факултета зато што је рекао да су „муслимани закашњели да буду народ, а преуранили да буду нација“, али још већи гријех му је био што је изјавио да лично остаје Хрват, да му је супруга муслиманка, а брат Србин.

Иако су то све били аутентични подаци, деловало је као спрдња. Касније је додао и да Муслимани са нацијом нису добили и неопходне националне институције (грб, заставу, химну).

Млади Војислав Шешељ је као омладински руководилаац у сарајевској Првој гимназији окренуо школске другове против стварања нових нација, а за југословенство, као рјешење за све народе и тако зарадио етикету непријатеља муслиманске нације.

Генерално, муслимани су се природно питали зашто признање тек тада, откуд вјерско име за нацију, зашто им се нуди нешто што нису тражили?

У најужим партијским круговима јесте се претходно расправљало да би назив Бошњак, Босанац, Бошњанин био примјеренији назив од великог почетног слова, али је и уочено да би тим називом нова нација била прејудицирана као једина домицилно босанска, па је зато одбачен.

Занимљиво је да је и у раном посткомунизму у БиХ истим поводом дошло до унутармуслиманског раздора.

Секуларни националисти, попут Мухамеда Филиповића (идеолошка комисија ЦК), Адила Зулфикарпашића (партизански борац), Атифа Пуриватре (полетни активиста) одмах су посегли за бошњаштвом. Изетбеговић је, међутим, био против.

Зашто?

Јесте да Алија није држао до нације и говорио да уопште нема национални него само вјерски сентимент и сањао о свјетској исламској уми од Марока до Индонезије, али је имао и увид како куца срце народне базе.

Док је Адил живио у Цириху, а Мухамед звани Туњо се кретао између факултета и централног комитета, Алија је у Г.П. „Босна“, у џамији, у шетњама Башчаршијом и у затворима имао контакт са обичним муслиманским свијетом. Препознао је да је просјечна свијест још увијек негдје на по пута између вјере и нације и да то одражава разлика између великог и малог слова.

А било је то уочи првих слободних избора и џамије по Босни биле су локални изборни штабови. Исход избора, дао је Алији за право.

Попустио је тек на Првом бошњачком сабору, јер је био пред поразом, као војсковођа и као политички лидер, и то је била цијена подршке секуларних националиста на челу са књижевником Алијом Исаковићем и већ поменутим Есадом Дураковићем.

„Састали су они који никад нису излазили из џамије и они који у њу никад нису улазили“, забиљежио је духовити хроничар. Да је све било унапријед аранжирано, свједочи парадокс да су муслимани заказали бошњачки сабор. „Ушли су салу као Муслимани, а изашли као Бошњаци“.

Први су задржали власт, министарства финансија, силе и вјеронауке, а други добили културу и медије да се као млађи партнери боре за исте циљеве.

Ови потоњи су, у складу са надлежностима и као умишљени грађанисти смислили да бар формално треба у свему да имитирају европске стандарде. Пошто тамо нема нације без матерњег језика, направили су босански језик са намјером да га свијету прикажу, па сутра и комшијама наметну као службени језик у јединственој БиХ. Али, опет им не иде.

Пред попис 2013, ИВЗ је, баш као ЦК 1971, морала да дијели писано упутство како би се Бошњаци „правилно“ изјаснили: „по националности сам Бошњак“, „по вјери муслиман“, „говорим бошњачки“.

Код историјски старијих народа и неписмени знају ко су и шта су. А пошто наше комшије по трећи пут мијењају име, биће и треће допуњено издање упутства.

Меша је писао за муслимане да су „дуго заустављали вријеме“, а онда су, чини се, пожурили да надокнаде пропуштено, па се саплићу у трци са временом те сада цијелу БиХ виде као бошњачку државу.

Наравно, Сидранова фаталистичку полуреченицу „Бошњаци ће нестати“ само је пјесничка метафора. Звали се Муслимани, Бошњаци, Босанци или другачије, сигурно неће нестати.
Колико год да их секира што у БиХ неће нестати ни Срби ни Хрвати, ипак, шућур алаху, неће пресвиснути.