- Инострани гости који данас походе Сарајево не препознају га по зимској олимпијади, него као поприште грађанског рата на национално-вјерској основи и највеће етничко чистилиште у БиХ, вјероватно разрогаче очи када од градоначелника Предрага Пухарића сазнају да је „Сарајево увијек било и биће симбол јединства, а не подјела, и дом за све без обзира на вјерску и национлну припадност“. Ако би их још домаћин одвео до јаме Казани, у коју су Бошњаци бацали Србе, и пред Вијећницу, гдје на плочи пише како су је запалили српски фашисти, онда гост помисли да је или домаћин луд или њега прави лудим
- Сарајево су у прошлости звали „тамним вилајетом“, „караказаном“, „јаничарским градом“. И у интервалима мира је било подијељено на етничке квартове: Ташлихан (Срби), Јехудија (Јевреји), Латинлук (Хрвати), махале (муслимани). Власници већине трговачких радњи на Башчаршији били су Јевреји и Срби, а муслимани са аграрном реформом углавном пропали земљопосједници
- Град који је Дејтонским споразумом ентитетском границом подијељен на Српско Сарајево и муслиманско Сарајево, илити на Источно и „блискоисточно“, данас, у своме централном дијелу са заједничким институцијма представља ринг за боксовање три националне репрезетације
- Чињеница је да у Сарајеву више не станује велика већина предратних Срба (150.000), па и Хрвата и Јевреја. Вратили су се Турци, дошли су браћа муслимани из Магреба, Сирије, Ирака, Либије, Авганистана. Отворили су банке, осигурања, факултете, трговине, ресторане, хотеле на Илиџи око извора Босне запосјели су шејици из Емирата, а ту су и муџахедини, вехабије, мигранти…
- Градоначелник Сарајева Предраг Пухарић није отпутовао у Нови Сад да се извини родитељима. Извињење је дужан Ђорђе Радановић са чела „Одбора за заштиту Срба у Федерацији“, јер није заштитио српску дјецу. У Сарајеву не постоји Одбор за заштиту Бошњака у Федерацији. Биће да њима није потребан
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ПРИЗНАЈТЕ, већ сте заборавили, сем уколико нисте планирали да за предстојеће празнике путујете преко територије ФБиХ.
Прије недјељу дана (29. марта о.г.) нападнута су дјеца из Новог Сада током узвратне посјете Сарајеву. И то у Куловићевој улици у најстрожем центру града послије представе у Позоришту младих. Нападачи маскирани, наоружани металним палицама, а претучене жртве: оборене на земљу и шутиране, потрес мозга, копче на глави, чак је и једна дјевојка зарадила хематом на потиљку.
Из Сарајева поручују да је то био хулигански напад без повода и да је полиција брзо реаговала. Да, без повода, утолико што је претходна посјета младих Сарајлија Новом Саду протекла у најбољем реду.
Али, шта је био мотив „хулиганског напада“, одговор на то питање се из политичке коректности не спомиње, јер је, када се ради о Србима из Србије у муслиманском Сарајеву, саморазумљив. Жељка Цвијановић, једина у врху РС за којом још није расписана потјерница, било би незгодно да је оптуже за државни удар док је предсједавајућа Предсједништва БиХ, није се либила: „Србофобија!“
А што се тиче полиције која је брзо реаговала, објављен је коментар Ђорђа Радановића, предсједника Одбора за заштиту Срба у Федерацији БиХ. „Они су ухапсили једног малољетника и сада ће он бити као кривац, а нису ухапсили пет других који су нападали, и све ће се свести на то да ће можда бити нека прекршајна пријава. То малољетно лице ће уложити жалбу на прекршајну пријаву, па ће случај отићи на суд и, наравно, неће бити ни осуђено. Никоме ништа, једноставно то је та сарајевска прича“.
Није само сарајевска него и шире: сјетимо се да је предсједник Србије каменован током поклоњења муслиманским жртвама у Сребреници и да бошњачко обезбјеђење комеморације не само није успјело да то спријечи него ни десетак година не може да пронађе виновнике, иако су им из Београда понудили идентитет сваког нападача.
Необично је да се поводом насиља те вечери, у петак, у строгом центру није први или бар међу првима огласио градоначелник Предраг Пухарић. Познавалац тамошњих прилика помислио би да је незгодно и по опстанак на функцији опасно да Србин, кога су изабрали Бошњаци, удари по својим србофобним бирачима.
Међутим, има једна његова, свега 17 дана стара, изјава коју је половином истог мјесеца (12. март) окачио на сајту Градске Скупштине.
„Пријестолница БиХ је мултиетнички град који је увијек био, и бит ће, дом за све, без обзира на етничку и вјерску припадност. Сарајево већ дуги низ година показује како различите нације и религије могу живјети заједно у миру и поштовању. Сарајево, као главни град БиХ, увијек ће бити симбол јединства, а не подјела.“
Свега двије недјеље након оваквог хвалоспјева сарајевском мултикултурализму, Пухарић би очекиваним извињењем младим гостима из Србије претученим из шовинистичких побуда, морао себи да скочи у уста или, простије речено, да прогута тако велико г…, да то није могао да поднесе желудац чак ни Србина на челу муслиманског Сарајева.
Да све буде трагичније или комичније, Пухарић је цитиране хвалоспјеве Сарајеву изнио као реакцију на излагање Жељке Цвијановић на неком од форума ЕУ и њену тврдњу да су се поводом израелско-арапског сукоб на Блиском истоку у главном граду БиХ вијориле заставе Хезболаха и Хамаса. Као да западне службе, а посебно америчке, без Жељкине констатације не би знале на којој страни куца срце бошњачких муслимана, муџахедина, исиловаца.
Али, вратимо се садржају Пухарићевих хвалоспијева Сарајеву самом по себи.
„Симбол јединства, а не подјела!“; „дом за све без обзира на етничке и вјерске разлике“; „увијек био и биће“. Када прочита градоначелникове редове, уз све разумијевање за његову ситуацију, човјек се пита да ли тај Пухарић, ако већ није сав свој, оно бар сасвим при себи.
Сарајево је град из кога је током грађанског рата 92-95 и касније нестало 150 хиљада Срба, у коме је остало мало Хрвата, у који се нису вратили многи Јевреји, град у коме су за НДХ 41-45. усташе и СС ханџар дивизија истријебиле и протјерале више стотина хиљада Срба и Јевреја, град у коме је Гаврило Принцип проглашен за српског терористу и из кога је командовано Шуцкорима и Зеленим кадром, град у коме су „потурице“ вјековима сатирале своје бивше хришћанске истовјернике и саплеменике.
„Тамни вилајет“, „караказан“, „јаничарски град“ – тако су га називали у прошлости прије него што је накратко постао олимпијски град. И у интервалима мира Сарајево је било подијељено на етничке квартове: Ташлихан (Срби), Јехудија (Јевреји), Латинлук (Хрвати), махале (муслимани). Власници већине трговачких радњи на Башчаршији били су Јевреји и Срби, а муслимани са аграрном реформом углавном пропали земљопосједници.
Град који је Дејтонским споразумом ентитетском границом подијељен на Српско Сарајево и муслиманско Сарајево, илити на Источно и „блискоисточно“, данас, у своме централном дијелу са заједничким институцијма представља ринг за боксовање три националне репрезетације.
Шта значи лажно представљање Сарајева градоначелника Пухарића? – Лицемерје, безобразлук, лаж или глупост на коју се једино може насмијати и одмахнути руком? Или нешто још много горе?
То „још горе“ је искрено масовно увјерење Сарајлија да живе у космополитском граду. Чињеница да у њему више не станује велика већина предратних Срба, па и Хрвата и Јевреја, за њих није важна. Вратили су се Турци, дошли су браћа муслимани из Магреба, Сирије, Ирака, Либије, Авганистана. Отворили су банке, осигурања, факултете, трговине, ресторане, хотеле на Илиџи око извора Босне запосјели су шејици из Емирата, а ту су и муџахедини, вехабије, мигранти…
Дакле, исламски космополис али, како кажу „пухарићи“, град је сачувао космополитски дух.
Инострани гости који данас походе Сарајево не препознају га по зимској олимпијади, него као поприште грађанског рата на национално-вјерској основи и највеће етничко чистилиште у БиХ, вјероватно разрогаче очи када од градоначелника Предрага Пухарића сазнају да је „Сарајево увијек било и биће симбол јединства, а не подјела, и дом за све без обзира на вјерску и национлну припадност“. И ако их још домаћин одведе до јаме Казани, у коју су Бошњаци бацали Србе и пред Вијећницу, гдје на плочи пише како су је запалили српски фашисти, онда гост помисли да је или домаћин луд или њега прави лудим.
Градоначелник му заправо држи пропагандно-мотивационо предавање о томе како би требало укинути ентитете и кантоне, а реинтеграцију БиХ започети васпостављањем мултиетничке идиле у главном граду, како би гост причу понио у домовину.
Старије Сарајлије би помислиле да Пухарић цитира фрагменте из говора комунистичких градоначелника из најбољих година социјализма, одржаваних сваког 6. априла поводом Дана ослобођења и објављиваних у свим медијима. Међутим, није 1975, него 2025. и три народа немају политичку обавезу да глуме да се воле, да уживају у братству и јединству, суживоту и заједништву, него могу слободно да искажу колико се мрзе.
Пошто су се 45 година узајамно лагали да не би могли да живе једни без других, почели су да вјерују у то, па су се и сами силно изненадили када су на првим слободним изборима ’90. безмало сви гласали за национално своје.
Водећи либерални политички мислиоци су признали: „Када дође слобода, сви бирају да живе заједно са својима по нацији, вјери, језику, писму, историји, обичајима, те да сами собом управљају. Зато је демократија велики растварач вишенационалних држава“.
Чеси и Словаци су се тако мирно разишли гласањем у чехословачкој скупштини. Јесу то народи са демократском традицијом из преткомунистичког периода, какве у БиХ није било, али Србе, Бошњаке и Хрвате су споља спријечили да 92, умјесто у грађански рат, уђу у процес „плишаног развода“. Крајем 95. у Дејтону прихватили су шансу да живе свако на свом и свако по свом, под заједничким монтажним кровом, баш као Валонци и Фламанци у Белгији, али опет им споља нису дали.
Народи у БиХ не могу ни заједно ни посебно, и зато се све више мрзе, а то онима споља и јесте циљ.
Оно с почетка текста није био напад сарајевских хулигана на новосадске тинејџере него насиље бошњачких шовиниста над српским младићима и дјевојкама. И то баш у Сарајеву – Пухарићевом симболу мулти-култи јединства. Али, то и није никакав ексцес вриједан посебне пажње, него једна од манифестација дубље динамике односа у БиХ.
Градоначелник није отпутовао у Нови Сад да се извини родитељима. Извињење је дужан Ђорђе Радановић са чела „Одбора за заштиту Срба у Федерацији“, јер није заштитио српску дјецу.
У Сарајеву не постоји Одбор за заштиту Бошњака у Федерацији. Биће да њима није потребан.
Додај коментар