Кецмановић: Резолуција о геноциду у Сребреници или – геноцидна резолуција

• У великом проценту суздржаних и оних којих нису ни приступили гласању, могу се препознати земље које још немају самопоуздања да се отворено супротставе енормним притисцима
• А шта је са оним великим и бројним земљама са свих страна свијета које су окупиле Русија и Кина у БРИКС-у, ШОС-у, ОДКБ, или стоје у дугом реду пред шалтером за пријем у пионирску организацију мултиполарног свијета? Гдје су сада биле да нас подрже? Мултиполарци се још увијек увезују, стасавају и тек граде своју организациону и институционалну инфраструктуру какве је конкурентски колективни Запад одавно изградио
• Резолуција о геноциду у Сребреници потребна им је да макар мањинском подршком у ГС УН све земље и народи прихвате да су „Срби народ звјери без вјере и закона“, како је рекао Жак Ширак. А то је морални и политички предтекст и контекст у коме ће моћи да Србима отму Српску и Косово као природну посљедицу. Отуда већ суђење предсједнику Српске, пријем Косова у Савјет Европе…
• Охрабрени резолуцијом, муслимани – Бошњаци и Шиптари – могли би насрнути на Србе у Српској и на КиМ да би поново убијали и били убијани у новом прокси рату Запада, или ће радије да траже ратне репарације, односно да пријаве још један српски геноцид бар да се заборави ЗСО. Предсједници Србије и Српске су најавили да Резолуцију неће признати и упозорили да ће то драматично погоршати ионако напете односе у региону. Додик и то да ће Српска отићи из БиХ…

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАД наши фудбалери у гостима изгубе утакмицу против објективно јачег противника са минималном разликом, а чека нас и реванш меч на домаћем терену, обично извјештачи кажу да су „постигли одличан резултат“. А уочи мечева гдје је противник много јачи, наш селектор каже „предаја није опција“, „противник није непобједив“, „оставићемо срце на терену“.

Тако је Вучић, са мандатом Додика и уз благослов Порфирија, пред лет у Њујорк описао своју мисију у ГС УН. И, према извјештјима са лица мјеста, било је управо тако: даноноћно је лобирао, билатерално и мултилатерално, представљао наш случај регионалним групама амбасадора, молио православну браћу Грке да помогну, истицао значај очекиване кинеске подршке, окупио као свједоке српског страдања преживјелу дјецу из Подриња која су као избјеглице одрасла у САД …

И? Доживјео, частан пораз, а друга страна Пирову побједу.

Напротив, Резолуцију су припремале САД у потаји уназад пола године у кооперацији са бошњачким дијелом заједничких органа БиХ у муслиманском Сарајеву, а иза леђа Жељке Цвијановић у Предсједништву БиХ и српских министара у Савјету министара БиХ. Упркос томе, неопходни број гласова за пролаз Резолуције дуго није био сигуран, па је сједница два пута одлагана за додатно лобирање и текст допуњаван како би био проварљив што већем броју.

На крају, Резолуција је усвојена подршком мањине далеко испод консензуса на који су САД у своје вријеме могле унапријед да рачунају.

Моћ некад једине суперсиле јесте у све већем и све бржем опадању и у империји на све стране шкрипи због војне надмоћи Русије и економске – Кине, као и због унутрашње недисциплине унутар евроатлантске заједнице, али побједио је и систем бројања.

У великом проценту суздржаних и оних којих нису ни приступили гласању, могу се препознати земље које још немају самопоуздања да се отворено супротставе енормним притисцима.

Да је гласање било тајно, исход би био сасвим другачији.

А шта је са оним великим и бројним земљама са свих страна свијета које су окупиле Русија и Кина у БРИКС-у, ШОС-у, ОДКБ, или стоје у дугом реду пред шалтером за пријем у пионирску организацију мултиполарног свијета?

Чине већину држава, популације и територије на планети, а гдје су нам сада били да нас подрже?

Мултиполарци се још увијек увезују, стасавају и тек граде своју организациону и институционалну инфраструктуру какве је конкурентски колективни Запад одавно изградио кроз НАТО, ЕУ, ОЕБС, СТО, ММФ, Свјетску банку, па и УН.

Радикална промјена је епохални процес који тражи вријеме, али важну препоруку за гласаче у ГС УН представља већ чињеница да је ономад Вучић угостио Сија, а Додик се по трећи пут ове године спрема код Путина. Такве контакте са великим и највећим мало ко има од малих као што смо ми. Често изгледа да политика зависи од омјера војне и економске моћи и да дипломатија уопште, па и наша, нема ту шта да тражи. Но и није баш тако …

Успјели смо да десетак земаља отпризна Косово па их сада има више против него за, Вучићево изгарање у кулоарима здања на Ист риверу сигурно нам је донијело неке гласове, блиске везе Додика са Орбаном учиниле су да Сијарто одмах огласи да ће Мађарска гласати против, а захваљујући нашем апелу пријатељска Русија је блокирала прије неколико година у СБ УН у суштини исту Резолуцију. Сада је Небензја мирно рекао о БиХ све што би Додик запаљиво.

Тада се као иницијатор формално појавила Британија, а сада Њемачка.

Земља која је одговорна за помор шест милиона Јевреја и за непроглашени геноцид над 750 хиљада Срба у Јасеновцу, оптужује Србе за наводни геноцид над неколико хиљада муслимана Бошњака у Сребреници.

Бестидност без преседана, објаснио је руски амбасадор, али за Шолца и Бербокову потврда да су своје гријехе окајали самим тим што су добили право да суде својим жртвама.

Зашто су САД тако упорне да прогурају Резолуцију кроз УН коју су у међувремену успјеле да наметну неким земљама појединачно и то у нашем окружењу?

У допуњеном тексту стоји да је одговорност за геноцид појединачна, а не односи се на читав народ, што је општепознато и сувишно. Но ето, та појединачна одговорност, макар и за непостојећи геноцид, пресуђена је већ у Хашком трибуналу, па шта онда још хоће, упитао их је Вучић.

Одмах је препознато да хоће да утјеше исламски свијет за злочине у Гази чији списак од 25 хиљада дјеце још није закључен.

Свијету је мање видљиво да наводни геноцид у Сребреници треба да буде алиби за бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом са продуженим дејством радијације на генерације српске новорођенчади. Алиби за већ учињена и тек планирана злодјела српском народу.

Резолуција о геноциду у Сребреници потребна им је да макар мањинском подршком у ГС УН све земље и народи прихвате да су „Срби народ звјери без вјере и закона“, како је рекао Жак Ширак. А то је морални и политички предтекст и контекст у коме ће моћи да Србима отму Српску и Косово као природну посљедицу.

Отуда већ суђење предсједнику Српске, пријем Косова у Савјет Европе…

Крајњи циљ им је глобалистичког карактера: да сломе војну неутралност Србије и Српске као рупу на мапи НАТО-а на другој линији конфронтације НАТО-а са Русијом и Кином. Није то нови циљ. Раде на томе већ деценијама, корак по корак подривају Резолуцију 1244 о Косову и Дејтонски споразум о БиХ, међународне акте које су и сами креирали, потписивали и гарантовали.

Сада је, међутим, међународна позиција неоколонијалног колективног Запада нагло ослабила: Русија војно напредује у Украјини, Кина шири економски утицај у Африци и Латинској Америци, али и у Европи, унутрашњи евроатлантски редови се осипају поводом масовног злочина у Гази и појединачних признања Палестине.

Бајдену су, баш као и Клинтону ’95, неопходни брзи и лаки поени да би на јесен продужио манадат на челу империје, па је и он одлучио да пресјече на Србији и Српској гдје већ има Протекторат и Бондстил, односно НАТО.

Најзад, шта након усвајања Резолуције?

Охрабрени муслимани – Бошњаци и Шиптари могли би насрнути на Србе у Српској и на КиМ да би поново убијали и били убијани у новом прокси рату Запада, или ће радије да траже ратне репарације, односно да пријаве још један српски геноцид бар да се заборави ЗСО.

Предсједници Србије и Српске су најавили да Резолуцију неће признати и упозорили да ће то драматично погоршати ионако напете односе у региону.

Додик и то да ће Српска отићи из БиХ.

Пошто је самозвани в.п. ономад у редовном извјештају за СБ рекао да је држава БиХ у распаду и да је Српска реметилачки фактор, испада да се Додик и Шмит коначно у нечему слажу. БиХ без РС биће мирна и стабилна.

Амбасадор Лагумџија може отворено да ради против шефице своје државе Жељке Цвијановић и то уз подршку УН. „Босна је земља на чијим границама престаје логика“, вели Андрић, а они у ГС то зову дефицит инклузивности. Но данас је ирационална БиХ постала парадигма.

Упоредо са БиХ распада се, наиме, и међународни поредак, уговори и конвенције се отказују или напросто крше, атентати на предсједнике и премијере, баш како и приличи стању Трећег свјетског рата. У најмању руку, карактеристично за транзициони период између једнополарног и вишеполарног поретка, свијет се налази у вакууму у коме старе регуле више не важе, а нове још нису успостављене.

Резолуцију о геноциду у Сребреници, релативизује и низ нових иницијатива за признање геноцида са разних страна свијета јер, ако геноцид може да буде масовни злочин у једној општини, онда може и свако друго масовно страдање. И сами Бошњаци су се присјетили да су током своје кратке националне историје преживјели још 11 геноцида и тако девалвирали Сребреницу.

Најважнији резултат наше мисије током битке на маргини засједања, али и предсједника Србије, и у име Српске, током сједнице, јесте што су Срби искористили прилику да саопште истину на великој сцени.

Не „своју истину“, него истину експертског Извјештаја Међународне независне комисије за Сребреницу која је закључила: „Геноцида у Сребреници није било“, као и како и зашто се овим злочином политички манипулише.

Резолуција није обавезујућа, али Срби обавезно морају да реагују као један и јединствен народ јер нас као такве и третирају и малтретирају.